Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог кнеза Лазара до данас

Патријарх Иринеј (Фото: Драган Јевремовић)

Синод и Сабор нису никакав централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству небеском. На том путу указује на вечне вредности… Једно од таквих питања, којима се бави Црква јесте, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење, истиче у васкршњем интервјуу „Политици” патријарх српски Иринеј.

Ваша светости, изјавили сте да ће се ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише дуго чека. Да ли сам у праву?

Пре свега, желео бих да укажем на забуну којој у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог кнеза Лазара до данашњег дана. Српска црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се васкрслом Господу.

О актуелним питањима опстанка државе на том најсветијем делу наше територије ја сам не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о томе, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав је јаснији и конкретнији став Српске цркве потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне?

Иринеј Бачки је наговестио да би за СПЦ та „црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали „Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да без подела формулише заједнички став о Косову?

Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе, када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам.

Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске православне цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом?

Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска црква је кроз претходне векове, али и у последњих неколико деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене патријарх Алексије Други да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу.

Поменули сте да вам не смета што Србију сматрају „малом Русијом” и да вам је и драго што нас тако зову. Али стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити „мале Русе”?

Како год се ми поставили, поједине западне силе сматраће нас „малим Русима”. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атлантског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако.

Какво је ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату?

Када ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да појединцима, па и мени, приписују много тога што нисам рекао? Велики је труд уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина.

Хоће ли се, по том нацрту, после Мајског сабора СПЦ звати – Српска православна црква – Пећка патријаршија?

Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске православне цркве. Стога, друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка патријаршија.

Колико вас је изненадила одлука Бугарске православне цркве да заступа интересе непризнате македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе?

Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи, уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које, као што видимо, још нема ни признато име државе, постоји канонска православна црква, преко Српске цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству православне цркве. То су чињенице које не занемарујемо.

Зашто СПЦ није осудила понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике?

Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. С једне стране, Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али, са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници.

Хоћете ли се срести са новим командантом базе НАТО-а Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли?

Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. С друге стране, он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ниједном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У агресији НАТО-а учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо недавно господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље.

Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса?

Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умире него што се рађа. Када додамо и оне младе људе који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава недавно је донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран радује се таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати!

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Александар Апостоловски

(Политика, 7. 4. 2018)

Categories: Вести над вестима

Tags: Александар Апостоловски, КиМ, СПЦ, патријарх Иринеј