Вучића је охрабрио састанак са представницима цивилног друштва, јер је од њих чуо како су и они противници замрзнутог конфликта, а једногласни су и у ставу да се преговори наставе пошто су они једини пут до решења

Александар Вучић на састанку Националног конвента о ЕУ у оквиру унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (Фото: Танјуг/Тања Валич)

Од октобра месеца прошле године Александар Вучић замајава српски народ причама о „унутрашњем дијалогу о Косову“, на крају кога ће он, саслушавши све ставове, саопштити и сопствено мишљење. Претходне разговоре одабраних група наших истакнутих стручњака у разним областима водили су најближи сарадници председника државе, док је он последњем, у коме су у Палати „Србија“ учествовали представници такозваног цивилног сектора, својим присуством указао посебну пажњу.

Није јасно који су његови разлози да своје време посвети управо овом састанку на коме се тешко могло очекивати да ће се чути корисне идеје за Србију, колико-толико разумни предлози који би јој бар мало олакшали мучне преговоре у тешкој и неизвесној борби за одбрану 15 процената њене окупиране територије.

Те организације цивилног друштва окупљене у нешто што се зове „Национални конвент о ЕУ“, њих 700 – бројност указује на заинтересованост њихових оснивача за Србију – имају препознатљиве финансијере и циљ. Сасвим је мала вероватноћа да оне о нечему што се догађа у Србији или у вези са њом имају ставове који се разликују од мишљења њихових налогодаваца. Шта је, према томе, Вучић могао да чује од невладиних организација, које би идеје утицале на његову коначну одлуку? Који је то био предлог (или предлози?) „најмање штетан по интересе Србије“?

Он се досад није изјашњавао о предлозима са претходних састанака посвећених „унутрашњем дијалогу о Косову“, сем што се пожалио како се већина учесника изјаснила за замрзнути конфликт, „који никако није повољан по Србе“.

(Извор)

Охрабрио га је, међутим, састанак са представницима цивилног друштва, јер је од њих чуо како су и они противници замрзнутог конфликта, а једногласни су и у ставу да се преговори наставе пошто су они једини пут до решења.

Тридесет првог марта у Палати „Србија“ било је веома занимљивих предлога и то на нивоу научне фантастике. Рецимо, да се Србија сагласи са независношћу Косова, али да је не призна званично. Или, што је један представник цивилног друштва веома лукаво смислио: да се постигне договор који би Србима омогућио да се осећају као да живе у Србији, а да се Албанци осећају као да су остварили своју државност. Што би се рекло: Трла баба лан или Жив ми Тодор нек се држи говор.

И остали су учесници, можда нешто мање маштовити, дали свој допринос. Објашњавали су да је неопходно успостављање владавине права у складу са међународним контекстом, на бази реалних користи у сарадњи са међународном заједницом, пре свега са Европском унијом, и у компромису са институцијама на Косову… Све лепше од лепшег.

У сваком случају, на овом „унутрашњем дијалогу“ у Палати „Србија“ било је више добрих, чак изванредних идеја, па се могло очекивати да ће оне орасположити Вучића и подстаћи га на акцију коју месецима најављује. Међутим, само три дана после састанка са представницима цивилног сектора AV je готово заплакао пред телевизијским камерама жалећи се како га од 10. до 20. априла очекују тешки разговори о Косову у Европи и свету, који „уопште неће бити повољни по Србију“. Што је у исто време била и порука учесницима „унутрашњег монолога о Косову“ да се сете пароле „Џабе сте кречили!“

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, КиМ, НВО, независност Косова, унутрашњи дијалог