После анализе председниковог говора на обележавању Дана државности не можемо се отети утиску да наши водећи политичари настоје да омаловаже и дискредитују праве вредности наших славних предака, а оне негативне или бар осредње наметну нама и нашим новим генерацијама
Орашац 2018. (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)
На централној државној церемонији обележавања Дана државности, одржаној у меморијалном комплексу у Орашцу, присуствовали су председник Републике Србије, Александар Вучић, премијерка Ана Брнабић и председник Р. Српске Милорад Додик. Вучић се присутном скупу обратио речима које на први поглед и за неупућене делују примерено и прикладно. Међутим, пажљивијим разматрањем његовог говора може се запазити низ неправилности, нелогичности, некада фраза без одређеног смисла и значења, па и погрешних констатација и порука.
У свом говору је навео да „славећи данашњи дан, славимо две свете вредности за које су се наши преци изборили – славимо слободу и славимо српску државу“. Да нам је „слободу осветлио Карађорђе, а српску државу успоставио Милош Обреновић“. Тврђење да нам је слободу осветлио Карађорђе илуструје чињеницом да су „те далеке 1804. највиђенији Срби Шумадије“, на челу са Карађорђем „донели одлуку да се подигну против османске власти и тиме запалили пламен који је био толико велики и моћан да осветли пут Србима и другима око нас који су живели у ропству“. Те „иако је устанак био угашен, ништа више није могло да му се препречи“.
Морамо се у потпуности сложити са оваквим тврђењем, али и с пуним правом додати да је у току Првог српског устанка постојала и држава са свим својим атрибутима, са најважнијим управним, судским, просветним и другим установама. У држави Првог српског устанка формирана су била и поједина попечитељства (по садашњем термину ресорна министарства), међу којима је, као једно од врло важних, било и попечитељство просвешченија. Како је изнео Живојин С. Ђорђевић „за двадесет година Милошеве мирне владавине није отворено ни онолико школа колико их је било за време Првог српског устанка“. У 14 вароши српских тога времена било је школа, а у Београду је 1808. године отворена и Велика школа.
Насупрот овоме, српску државу коју је успоставио Милош Обреновић не сматрамо да треба да славимо, и то из више разлога. По речима Душана Батаковића, поч. директора Балканолошког института САНУ, Милош Обреновић је „био преварант и тајкун, побио је сву опозицију, а представљају га као дипломату…“. Ми бисмо овде рекли да Милошево успостављање државе прате, пре свега, силни злочини. Он не само да је организовао убиство великог Вожда, подмукло и на превару, и његову главу послао султану, окупатору и непријатељу свога народа, да би му се додворио, већ је лично, својом руком побио толико народних првака и највиђенијих Срба да би му и Турци са својом сечом кнезова могли позавидети.
Александар Вучић говори у Орашцу 2018. (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)
Његову државу карактерише неморал, корупција и тиранија. Да је био омражен у народу говоре побуне против њега и његово протеривање из земље. И његови наследници су наставили са непримереним моралом, етиком, чашћу, поштењем. Можемо веровати да је он и његова династија, сарађујући са непријатељима српскога народа, учествовала у вештачком одржавању „болесника на Босфору“ готово 100 година. На пример, вођење ратова против Турака и Бугара под командом краља Милана Обреновића најбоље илуструју речи учесника ових ратова, великог родољуба, писца, научника…, Милоша С. Милојевића : „Овај је рат свети рат, али утолико несрећнији по нас што је овако стидно и жалосно вођен.“ Дакле, наведени владар је водио своју војску и народ у пораз, у чему је, нажалост, био пример многим потоњим „нашим“ вођама.
Могло би се навести много разлога због чега не треба славити српску државу коју је успоставио Милош, па и остали Обреновићи, као ни његов устав, који је донет по узору на неке западне, а затим убрзо суспендован, опет на интервенцију неких страних сила, нити занемарити значај државе Првог српског устанка, иако је трајала само девет година и привремено поражена 1813.
Без обзира што она није била „модерна“, нити република, и што њен вожд није биран на председничким изборима, тим циркуским представама. Вожда су бирали најбољи, како и рече Вучић „највиђенији“, а он је био један од њих – могли бисмо рећи најбољи међу најбољима. За разлику од овога, савремени председници у савременој српској држави кандидују се по критеријумима одређеним у тамо неким центрима моћи, а бирају их масе преварених, неупућених, наивних, добрим делом из најнижих слојева друштвене лествице и маргиналних друштвених група, разни социјални случајеви, а у последње време на избор ће све више утицати и разни настрањаци и перверзњаци.
Настављајући, председник тврди да је „временска дистанца више него довољна да схватимо погубност свих српских подела.“ У принципу и формално ове речи звуче лепо, али се у конкретном случају не могу прихватити као тачне, имајући у виду право стање ствари. Наиме, много је погубније изједначавати родољубе и праведнике са издајницима и зликовцима, жртве са злочинцима. Изједначавати бескомпромисног борца против сваког непријатеља свога рода и неправде сваке врсте, са оним који сарађује или се удвара непријатељима и понаша неправедно и неморално је не само грех пред Божјим законима, већ и изопачено приказивање историјске истине, што доводи до појмовне пометње са погубним последицама по свест и национални дух нових генерација нашега народа. Тако да званична наша фалсификована историја има за последицу да већ сада многи у млађим нашим генерацијама светао лик великог Вожда доживљавају као негативну, а његовог убицу и зликовца као позитивну личност.
Вучић је затим нагласио да је пред нама дугачак и тежак пут и да су пред нас подигли планинске венце услова и препрека, а потом да је „ово Србија – слободна и независна…“. Овде се већ може запазити извесна нелогичност и поставити одређена питања. Ако је већ држава коју води слободна и независна, одакле онда толики „услови и препреке“, од кога потичу и куда води тај пут? Да ли од његових силних „пријатеља“, са којима се тако интензивно и често састаје: Америке или Европе, Русије, Кине, Турске, појединих арапских земаља, Израела, Мађарске, Бугарске, Грчке, или од „земаља Региона“, односно банана-држава, које су направљене на донедавним српским територијама? И да ли тај пут води у слободу, или у ропство, кад је тако дуг и тежак? Ако води у слободу то значи да сада Србија није „слободна и независна“, а у супротном, ако води у ропство, зар треба толико услова и препрека да би се то остварило?
Миливој Макевић
Неки делови председниковог говора делују као фразе без јасног значења, или их пак ми не умемо правилно разумети. Нпр: „… који смо њихова деца и који знамо шта нам је чинити. Данас можемо све јер су нас они томе научили. Док овде стојим, стојим на месту које постоји у свакоме од нас, ономе што нас чини и прожима да будемо часни и достојанствени. Све што нас чека морамо да решавамо а да нам руке и образ остану чисти, да дајемо а да ништа не изгубимо.“
Много јаснија је његова порука указивањем да Србија иде ка чланству у ЕУ, али да не запоставља пријатељства са Русијом, Кином и другима. Мада јасна, порука захтева додатна појашњења и питања. Шта значи тај одлазак у Унију и чему то води? Сáмо прихватање уније подразумева прихватање туђе идеологије, система вредности, морала, закона, па и власти – у крајњем губитак сопственог идентитета. Значи, уласком у унију губи се независност – ако је уопште у суштини и дотле постојала у таквој држави која тамо одлази!
А да погледамо коме то „Србија – слободна и независна“ поклања своју „независност“. Да ли онима који су омогућили и допринели да српски народ падне у турско ропство, а затим настојали свим средствима и на све могуће начине да то ропство што дуже траје? Или онима који су Србе насилно католичили и латиничили па такве преводили у нови народ, непријатељски оријентисан према сопственом – народу од ког су и потекли? И свима онима који су своју државу створили на српским територијама, пошто су затечени староседелачки српски народ претходно побили, протерали или претопили! Да ли су ту и они који су, „бринући“ о српској култури, језику, историји, осмислили и створили германску историјску школу, па такву фалсификовану нашу историју наметнули нам као званичну да је нове наше генерације уче и на њој стичу лажну и наопаку слику о себи и свом идентитету? Можда онима који су 1908. окупирали БиХ, да се, у изостанку турске окупације, не би створила српска држава, па још уједињена са својом матицом? Или онима који су 1912. године направили државу Албанију, наравно на српској територији са Скадром на Бојани, престоницом српске државе до 11. века?
Да ли се Србија унијати и удружује са својим окупаторима и њиховим слугама у I и II светском рату, „савезницима“ који су „ослобађајући“ нас више разрушили и побили 1944, него окупатор 1941? Или онима који су организовали и подстицали све крваве револуције и ратове; онима који су у НДХ на стравичан начин и с геноцидним намерама побили небројено нашега народа, њиховим менторима, или пак њиховим духовним и идеолошким наследницима и следбеницима? Да ли са онима који су крајем II светског рата у Србију увели комунизам, који је убрзао идеолошки и духовни геноцид и затирање свих идентитетских карактеристика нашег народа?
Или онима који организоваше последње ратове на овим просторима са циљем стварања нових држава на српским територијама и нових народа од српског етничког бића, што је могуће више непријатељски оријентисаних према народу чији су саставни део били? Који са циљем смањења српске државне територије направише границе на Дрини, Ристовцу (још нису на Сави), и створише још једну шиптарску државу на централним српским духовним и етничким просторима!
Осврнувши се на оваква питања, могли бисмо констатовати и наслутити да у Унији, где су присутни толики вишевековни осведочени српски непријатељи Србију чека не само државно и територијално урушавање, већ и духовно и биолошко затирање и потпуни нестанак целокупног нашег народа.
Тако да ако бисмо прихватили следеће председникове речи као тачне да је „наша Србија све поштованија и уваженија…“ можемо сматрати да је то последица њене спремности да прихвати и уђе у тако припремљено ропство. Приказивање опште пропасти као престижа и добробити, а што чини председник и остали званичници, можда би се могло објаснити њиховим прихватањем „мудре политике којој их је научио господар Милош“. У сваком случају овакво вођење државе и народа представља својеврстан злочин геноцида, тим већи што је усмерен према свом народу, без обзира да ли и колико свесно чињен.
Иако би могло доста да се коментарише и о „оздрављењу финансија и уздизању привреде“, не бисмо ништа овом приликом, пошто постоји „проблем свих проблема“, како се с правом изразио председник, а то је „ смањење броја наших становника“. Међутим, изјава председника о овом проблему да „држава не сме да се меша у одлуку појединца, јер је оснивање породице приватна одлука“ ни случајно се не може прихватити као тачна. Штавише, овакво стање у нашој породици је управо последица деловања и мешања државе.
Oкупљени у Орашцу (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)
Агресивно потирање хришћанске идеологије и морала, разбијање великих патријархалних породица, пресељавање народа из села у градове и изопачавање система вредности, подстицање женских сексуалних слобода, понижавање и исмевање традиционалних вредности попут чистоте, девствености, верности – све је то последица смишљеног, планског и систематског мешања државе у оснивање, постојање и функционисање породице, а што траје непрекидно још од Другог светског рата. Упорно и хистерично инсистирање на правима жена јесте срачунато да би се оне што више удаљиле из породице и од Богом дате им улоге мајке и стуба породице. Дозвољено им је да не само „планирају породицу“ коришћењем контрацепције, већ и да убијају своју нерођену децу абортусом. Подаци говоре да се на једну рођену бебу обаве три абортуса. Ово је не само злочин убијања нерођене деце, већ и акт са стравичним последицама по здравље жене.
Значајније мешање и „бригу“ државе за права жена најавио је дотични председник, још у својству премијера, када је смењивао свог министра одбране: „Министар Гашић не може више да буде министар после увредљиве изјаве упућене на рачун једне жене, а то је увреда свих жена…“ Убрзо потом је донет Закон о родној равноправности и најављено да ће цела наредна година да буде у знаку борбе за права жена.
Поред „бриге“ о женама држава „брине“ и о деци и њиховим правима тако што доноси низ закона којима се грубо меша у односе родитеља и деце, забрањујући да родитељи васпитавају своју децу. Значи и ово мало деце што се роди држава настоји да васпита по својој, а не по жељи предака. У принципу то и не би било ништа лоше да васпитање које држава намеће нашој деци није по жељи непријатеља, наших и Божјих. Деца се уче да толеришу све гадости, трпе све неправде, опраштају све злочине нама учињене, јер у супротном непријатељи би морали сурово и заслужено да буду кажњени. Дакле, уче се да трпе и толеришу свако зло – све оно против чега би требало непоколебљиво да се боре као одрасли. А никако се не уче узвишеним осећањима родољубља, части, морала, поштења, истинољубља, правдољубља, нити поштовању својих старијих.
„Број наших становника“ се смањује и врло великим одласком младих у иностранство, за шта је итекако одговорна држава, поред осталог, због стварања једне опште бесперспективности и безнађа.
Ако се има у виду све ово кратко наведено, изјава председника Вучића „да држава не сме да се меша…“ не само да је нетачна, већ је и, благо речено, лицемерна. Како ли би је прокоментарисао, да је жив, академик Батаковић? Да ли би је назвао само преваром, или још нечим горим?
При крају свог обраћања председник је изјавио да „на данашњи празник немамо чега да се стидимо већ имамо право и обавезу да се поносимо прецима али и обавезу да се бринемо о потомцима…“ Иако на први поглед логична, изјава би могла да се упореди са оном простом, помало вулгарном старом народном изреком „Ко о чему – војник о скраћењу, курва о поштењу“. Зашто то председник тврди да немају чега да се стиде? Да ли је то некаква његова подсвесна реакција умртвљене савести или свесно прикривање кривице и лажно представљање?
Поступање по жељи непријатеља ако није за стид, оно је за осуду. И садашњи председник са својом кликом, као и претходне гарнитуре на власти још од Другог светског рата савршено поступају по добијеним инструкцијама – за уништавање српског села, сеоске и хришћанске цивилизације, патријархалне српске породице, цепање српског етничког бића и српских етничких простора, урушавање институција државе, пре свега војске, деградирање система образовања, наметања накарадног система вредности, потискивање националних осећања, убијање националног духа… У последње време интензивно уништавају нашу привреду а доводе странце да израбљују нашу радну снагу и при томе их привилегују, распродају све природне ресурсе, чак је законски омогућена продаја наше земље странцима. Земље на којој су наши преци стварали државу – они којима председник и остали званичници „имају право и обавезу да се поносе“! Баш се види њихова „обавеза да се брину о потомцима“!
Од оних који подстичу, организују и учествују у јавној промоцији разних настрањака, па још то називају „парадом поноса“, стварно се не може очекивати да се ичега стиде. Њихово присуство пред спомеником великом вожду Карађорђу, представља његово својеврсно скрнављење и ругање његовим светлим идеалима, које ми треба да следимо.
После кратке анализе овог председниковог говора и имајући у виду и друге његове наступе и у другим улогама, не можемо се отети утиску да сва активност наших водећих политичара, не само поводом прославе овог и других празника, представља својеврсну режирану представу у којој они, по налогу својих ментора, злонамерних и перфидних режисера, настоје да омаловаже и дискредитују праве и узорне вредности наших славних предака, а оне негативне или бар осредње, да наметну нама и свим нашим новим генерацијама.
На крају, може се поручити председнику, као и свим његовим послушницима и истомишљеницима да за сарадњу са непријатељима свога народа, и то у циљу и правцу његовог уништења, нема и не може бити никаквог оправдања, већ да је то само огроман и неопростив грех, мерено и духовним и световним законима!
Categories: Разномислије
Оставите коментар