Српство на Косову и досад је очувано захваљујући баш напорима ондашњих Срба и браће широм Српства који их активно помажу. Вријеме је да се то конкретизује и интензивира у национални покрет, јер са државом која је окупирана оно ће остати мјесто гдје се Српство гаси

Крст, симбол Готовуше (Извор: gotovusa.net)

На Косову и Метохији нема више државе Србије, али има Српства и има Срба и главно питање је како Косово сачувати у Српству.

Авнојевска Република Србија нема физичко присуство на Косову и Метохији, то знамо још од размонтирања државних институција подсредством Бриселског тзв. споразума. Игроказ који је прије неки дан режирао Александар Вучић и у којем је главна улога потурена епизодисти Марку Ђурићу доказао је да држава Србија на Косову нема утицај ни снагу, али, како се испоставља послије хапшења Гулениста, вјероватно је све било дио унутрашњег обрачуна између снага Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја у којем је и Вучић добио своју епизодну улогу.

Што се тиче самог игроказа и како треба да га схватимо, тема је Вучићева обмана која траје, а не појединачне епизоде које је употпуњују. Ко послије свега може да вјерује Вучићу било шта, нека повјерује и да оно што су пренијеле камере РТС-а из Митровице има значење које су му приписали Вучић и остали гласноговорници окупатора.

Вучић ће наставити истим путем. Питање је шта ће Срби.

О косовској обмани сам писао ономад на Камену земље Србије и у контексту дипломатије глувог крмета, као и самом утјеривању српске јавности у предају Косова Бриселским парафом, овдје, овдје и овдје. Немам шта да додам.

О чему се мора почети говорити није опсјена опстанка Републике Србије на Косову, јер је она сама ту причу завршила примјеном Бриселског споразума, него опстанак Српства на Косову, а оно опстаје једино и само кроз живот народа на њему, укључујући и монахе у манастирима и ђаке у школама.

Село Готовуша (Извор: gotovusa.net)

Пише ми недавно један Србин с Косова, Љубинко Михајловић, и пита да ли бих ја могао да за његово село, Готовушу, општина Штрпце, направим неку интернет презентацију, вебсајт, блог. Иако нисам веб дизајнер, али волим да чачкам, пристанем и, ограничен мањком вјештине и времена, испадне страница осредње техничке каквоће*, али за мене, изванредно искуство и извор разумијевања српске снаге на Косову. Готовушани су ми показали како се живи Српство под Шар-планином, и то, с обзиром на препреке и могућности, вјероватно снажније него у Београду, гдје препрека нема никаквих.

Није ми намјера да себе хвалим, јер нити сам вебсајтом ослободио Косово нити ме је то нешто посебно коштало, а и многи су учинили немјерљиво више. Многи су животе дали, а многи их сваког дана стављају на коцку, живећи у непријатељској средини. С њима нема поређења. Људи као Арно Гујон, организације као Срби за Србе, 28. Jун и небројене друге, дјелима помажу у одржавању Српства на Косову. Поента и јесте да сваки српски родољуб учини само што он лично може. Као што рече генијални Карађорђе у једном другом контексту, „Сваки свога убијте субашу!“

Али имам намјеру да похвалим борце Готовушане, као што је господин Љубинко, кога и не познајем лично. Јер није Љубинко писао само мени, него писања о Готовуши видим на све стране, а то је активизам, то је борба. И није Љубинко тражио милостињу, него само помоћ у промоцији онога што већ живи и дешава се у Готовуши.

Без обзира да ли је у питању плесни ансамбл који наступа широм српских земаља,или млади предузетник малинар, да ли српска култура живи кроз Вучаре или кроз Лазарице, Косово и Метохија се бране животом Српства у њима. Пошто је Српство на Косову и у Метохији опстало и кад никаква српска држава није постојала, може опстати опет, али само уз помоћ остатка Српства.

Извор: gotovusa.net

Држава Србија ће водити политику какву јој нареди окупатор, али то не обавезује српске родољубе којима повик „Косово је Србија!“ значи више од става званичног Београда према Косову. Викати „Ми не дамо!“, а пуштати Вучића да даје, док се чека Владимир Путин, је неодговорно.

Војске не могу бој бити без свијетлог оружја, а срце у јунака може чувати Српство на Косову и без оружја. Али само на Косову; у Београду се може чувати само Београд, не и Косово. Бар не више.

Наравно да је Српство на Косову и досад очувано захваљујући баш напорима ондашњих Срба и браће широм Српства који их активно помажу. Вријеме је да се то конкретизује и интензивира у национални покрет, јер са државом која је окупирана, тј. која не посједује вољу, стратегију и средства да брани Косово, оно ће остати мјесто гдје се Српство гаси.

Вријеме је да оно Српства што је остало на Косову почну чувати сви српски родољуби, али кроз конкретна дјела, кроз конкретну организацију одбране живота српских заједница.

Док не дојаше Путин на бијелом међеду.

* Захваљујем се српском предузетнику из Мајамија, Саши Јовичићу, и Данијелу Тодоровићу из Њујорка, на помоћи са SEO подешавањем

(Србист, 30. 3. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Бриселски споразум, Владан Ивковић, Готовуша, КиМ, Марко Ђурић