Немачка је до сада примила преко два милиона емиграната. Зашто баш сви желе да дођу у Немачку? Одговор је једноставан. Ангела Меркел је срдачно позвала све да су „willkommen“ („добродошли“)
Талас миграната запљуснуо је Немачку (Извор: Слобода)
Свет не престаје да се чуди: док већина земаља на Западу проживљава озбиљну економску кризу, а која се пре свега види у рекордном броју незапослених и општем паду животног стандарда, Немачка привреда цвета. Немачка је примила највећи број емиграната, а истовремено та земља бележи рекордан раст своје националне економије. Немачка привреда ради пуном паром и бележи рекордни извоз своје индустријске робе. Подаци за 2016. годину кажу да је Немачка поново на првом месту по извозу – тако је већ другу годину за редом потиснула Кину са првог на друго место. Суфицит Немачке износи преко 300 милијарди долара. Овo су подаци из немачког угледног листа за трговину и финансије „Handelsblatt“ од 6. септембра 2016.
Ова позитивна кретања наставила су се, према писању истог листа, и у 2017. години. Према прогнозама, тако стање неће се много изменити ни у 2018. години.
Само у 2015. године преко милион избеглица – највише из Сирије, Ирака, Авганистана и Сомалије, дакле, из исламског света – стигло је у Немачку. За 2016. и 2017. годину број избеглица је нешто нижи. Па ипак, то укупно значи да је Немачка до сада примила преко два милиона емиграната. Зашто баш сви желе да дођу у Немачку? Одговор је једноставан. Ангела Меркел је срдачно позвала све да су „willkommen“ („добродошли“). Када су критике, чак из редова њене политичке странке, постале све гласније, онда их је ућуткала кратком реченицом „Wir schaffen das“, дакле, у слободном српском преводу, то значи следеће: „Ми ћемо да изађемо на крај и са тим проблемом“. Критичари упозоравају да је политика Меркелове „Wir schaffen das“ стајала Немачку само у 2016. години 22 милијарде евра.
Но, у септембру 2017. били су избори и они су показали да становништво ни изблиза не подржава политику владе, како су то хтели да прикажу водећи, очевидно, послушни немачки медији. Две највеће партије доживеле су пораз. Владајућа странка Ангеле Меркел – ЦДУ(CDU) – постигла је најлошији резултат од године 1945, а Социјалдемократска партија СПД (SPD) доживела је катастрофалан пораз. Владајуће странке и некритички медији просто нису знали – или нису желели да виде – какво је стварно расположење у немачкоме народу.
Прошле године утицајни недељник „Цајт“ („ZEIT“) на насловној страни поставио је крупним словима питање: „Sind die Deutschen verrückt geworden?“ („Да ли су Немци полудели?“). Ово питање, наравно, односи се на политику канцеларке Меркел да без контроле и ограничења прими све емигранте који изразе жељу да дођу у Немачку.
Хенкел (Hans-Olaf Henkel) у истом листу („Zeit”, 15. септембар 2017) тврди да политика Меркелове – чија девиза гласи: „Та, ја то све радим у најбољој намери“ („gut gemeinte Politik“) – може да доведе земљу у катастрофалан положај. Хенкел је упутио драматично, „последње упозорење“ („Meine letzte Warnung“) Немачкој, да треба да учини све, како би спречила Меркел у њеној политици према избеглицама. Хенкел није неки „леви“, „еколошки“, или политичар „зелених“, већ је председник Удружења немачких индустријалаца и први човек у светски познатој фирми „IBM“.
Изглед текста у штампаној верзији “Слободе”
„Привредни недељник“ (Marc Etzold, „Wirtschaftswoche“, 21. јануар 2018) поставља питање: Колико још дуго канцеларка Ангела Меркел може да влада против воље сопствених грађана када је реч о давање азила емигрантима? („Wie lange kann Angela Merkel gegen die eigenen Leute regieren?“). Новинар подсећа читаоце да у Немачку просечно дневно долази три хиљаде избеглица.
Угледни институт за испитивање јавности „Civey“ дошао је до прилично репрезентативних резултата и они показују да чак 87 процената Немаца не одобрава политику Ангеле Меркел према избеглицама. Да су веома задовољни канцеларком изјавило је свега 2 одсто грађана Немачке.
Новинарка угледне медијске куће „WDR“ Цимерман (Claudia Zimmermann) у једном тексту изјавила је како немачка штампа претерано некритички и позитивно пише о политици владе, када је реч о емигрантима. Утицајни медији („Mainstream-Presse“) после те изјаве Цимерман одбијају да даље сарађују са њом. Она је изјавила да је јавна тајна како редакције добијају „од горе“ упутства како треба да пишу о избеглицама. Цимерман је дуго година радила у муслиманским земљама и била дописник немачких медија и зна веома добро какво је стварно стање у исламском свету.
Има све више оних који се не задовољавају само гласним протестима, демонстрацијама пред седиштем немачког канцелара, или писањем апела против политике владе. Неки иду и корак даље. Тако је Ролф Петер Зиферле, аутор књиге „Крај Немачке“ (Rolf Peter Sieferle, Finis Germania; Verlag Antaios, 2017 Schnellroda, S. 104), повукао радикалан потез због политике Ангеле Меркел.
Зиферле се бави актуелном темом: масовни неконтролисани долазак емиграната – углавном муслимана из Афганистана, Ирака, Сирије и Сомалије – у Немачку. Зихерле резигнирано закључује да ће то имати за последицу да Немачка нестане као историјска величина (стр. 76: „Deuschland wird als historische Größe verschwinden“) и биће деградирана на привредно-географски појам („zum wirtschaftsgeographischen Begriff“). Он се пита: Шта ја имам од тих „позитивних“ бројки и резултата на пољу економије, када то више није она Немачка коју ја познајем и волим?
Суштина масовног прилива („Masseneinwanderung nach Westeuropa“) муслимана у Западну Европу има за циљ да се домаћи, аутохтони, коренски народ одрекне свог идентитета и то у корист емигранта. Европски хришћански народи пружају отпор. Просто не желе да постану мањина у сопственој кући. Њихов отпор се слама тако што се онај ко је против доласка исламских емиграната у Европу одмах „идентификује са фашизмом/расизмом/десничарски радикализмом“ (стр. 22).
Кризу је, Зиферле верује, изазвала канцеларка Ангела Меркел, јер је неком врстом пуча, неуставно и противзаконито, неконтролисано дозволила да исламски емигранти преплаве Немачку. Зиферле је био убеђен да су демографске промене у Немачкој тако далекосежне да ће се Немци у догледној будућности наћи у положају да су мањина у сопственој земљи, јер се форсира мултиентичко друштво („zugunsten einer Multikulti-Gesellschaft“), у коме ће водећу улогу да игра ислам. А све што нам је данас драго и важно, то ће ускоро да нестане.
Зиферле је веома добро знао шта то значи, када човек говори политички некоректно („nicht politisch-korrekt“). Зато његове пријатеље и није зачудило да им је оставио у аманет да његово дело објаве после његове смрти. Његова последња порука гласи: „Нама ће владати људи, који су необразовани, безлични политичари, који ће да шире релативизам, апатију и безнађе.“ Зиферле је, очајан због неизбежне пропасти своје земље, коју је волео свим срцем, 17. септембра 2016. извршио самоубиство.
(Слобода, 6. 3. 2018)
Categories: Преносимо
Немачки медији ћуте и не објављују када хорда дивља по немачким градовима.
То је још увек табу тема!
Одличан чланак.
Аутор очигледно познаје данашњу Немачку и реакцију становништва на великодушну одлуку канцеларке да прими избеглице. Наравно, њена одлука има и економско оправдање. Прво, Немачкој привреди су потребни радници. Друго, земља има слаб наталитет. Треће, тај гест јој отвара тржишта у исламским земљама.
Ангела Меркел је расла у Источној Немачкој и говори руски. Владимир Путин је дуго живео у Ист Нем и говори немачки. Они разговарају без преводиоца.
И поред санкција, Немачка је једина западна земља која наставља трговину са Русијом. Снажна, може јој се. Најбољи доказ је изградња гасовода Nordstream 2, што излуђује Пољаке, Украјинце, Американце и Cо.
Немачка је данас локомотива Европе. Србија би добро учинила да прикачи свој вагон у њену композицију.
Деда Ђоле, са тобом се могусамо сложити да је чланак одличан а за остало је сигурно да ниси добар познавалац ситуациеј у Немачкој. То тврдим јер живим и радим у Хајделбергу (редакција види моју ИП адресу паможе потврдити) већ девет година и задње две године су катастрофа. Њена одлука (ако је њена) је тотални промашај. Код мене у фирму скоро сваки месец 3-4 таква азиланта дођу да раде и не издрже седмицу. Наравно ради се о онима који су дуже од две године овде и добили су папире. Већина је присиљена од стране Џоб Центра-Арбајтцамта (Биро за запошљавање) и једноставно НЕЋЕ да ради. Било је пар њих који су и хтели али оно што су навели да знају радити није истина. Нису у стању скоро ништа урадити како треба и фирма се једноставно захвалила и није их примила. Ови нови у задње две године су десет пута гори. На таласу изговора да беже од рата у Сирији неће чак ни у школу да иду да уче језик.Од тридесет у разреду долази њих десетак али ни они нису редовни. Другар ми ради као професор у ФолксХохШуле нешто као код нас ванредна школа или Народни Универзитет Светозар Марковић на Душановцу где се врши преквалификација и сл. и то прича. Одлично се уклапају хрвати који долазе у великом броју и одмах почињу радити а језик уче у вечерњим терминима. Целодневни су резервисани з аове који живе на социјали и само штанцају децу. Мало па мало избије неки инцидент. Хајд то што се потуку међу собом али нападају и сусрећу првенствено жене и нико се више не осећа безбедно. Хајделберг је до некле и миран да не пишем роман о томе јер је ипак туристички град али и велики медицински као и високошколски па ту их и не примају много али зато Манхајм на само 15км одатле је мали Бејрут, не стоје боље ни Хајлброн као ни Фрајбург. Свако добро!