Смисао овог циркуса је очигледан: да још понеког наивног родољуба убеди да је Вучић прави борац за српску ствар, а не, како многи верују и говоре, издајник који ће продати Косово

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

Прекјучерашњи инцидент са претученим Србима у Митровици и привођењем Марка Ђурића од стране косовских специјалаца окончан је мирно, како је и планирано. И без обзира да ли је ствар договорена између председника Тачија и Вучића, како неки мисле, или није, очито је да је са српске стране претворена у маркетиншки шоу који би требало да још једном потврди родољубље Александра Вучића и његову чврсту одбрану Срба на Косову и националних интереса на ширем плану.

Као и обично у сличним ситуацијама, Вучић је говорио емотивно, тј. користио све глумачке технике које могу да упале код обичног народа. Лагање, пре свега. Поменимо неколико бисера. Први је његово обећање да ће они који су хапсили Ђурића одговарати. Коме? Србији? Нема шансе, јер не само да ти појединци нису у домашају српских власти, већ и то што се ради о регуларним јединицама косовске државе, која их свакако неће изручити. Косовским властима? Нема шансе. Такве бесмислице му служе само као прилика за стегнуте вилице које изражавају одлучност, а што је намењено онима са коефицијентом интелигенције знатно испод просека.

Други, питање процедуре обавештавања пред посете, на којој толико инсистира председник Вучић. Без обзира да ли су косовске власти имале формално право да забране улаз српским функционерима или нису, нема сумње да је спор о томе, а после објављене забране Ђурићу и осталима, могао бити решаван дипломатским путем, уз помоћ западних спонзора Албанаца. Чак, Вучић је два дана пре догађаја вечерао са Тачијем у Бриселу, па је могао тада да покрене питање посета српских званичника Косову. Али, не: иако је знао да су Албанци забранили улазак српским функционерима, Вучић ипак шаље делегацију преко границе, што сугерише намерно изазивање инцидента.

Суштински гледано, Вучић наводно не признаје косовске власти, односно описује их најтежим квалификацијама: за косовске специјалце користи речи „банда“, „терористи“, а за државу „терористичка, бандитска држава“, „непостојећа држава“, за политичаре да су „лажови“ и слично. Али, са друге стране, он признаје ову државу на делу, он склапа споразуме с њом већ годинама, од бриселског надаље. Он јој даје међународни легитимитет, даје јој све атрибуте стварне државе, за сада само без формалног признања, он ликвидира свако присуство Републике Србије на Косову и Метохији… Вучић је тако битно помогао претварање једне непостојеће, побуњеничке државе у стварну, реалну државу, што ће се ускоро окончати „правно обавезујућим споразумом“.

Наравно, медијска представа трајала је само један дан: следећег је испред ЕУ дошла Могеринијева, па је и Вучић спустио реторику: већ је помињао да су очувани мир и стабилност и да српски народ не треба да брине. Стари Вучићев трик: усија реторику као да стварни рат куца на врата, а онда чаробним штапићем он сам спасе мир и Србима обезбеди заштиту. Врло јефтино, али је намењено рекли смо већ коме.

Смисао овог циркуса је очигледан: да још понеког наивног родољуба убеди да је Вучић прави борац за српску ствар, а не, како многи верују и говоре, издајник који ће продати Косово за продужење сопствене власти уз помоћ албанских и својих (Вучићевих) ментора. Преломни тренутак за коначни потпис се приближава, а Вучић није сигуран да ће све проћи добро.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 28. 3. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Бошко Мијатовић, КиМ, Марко Ђурић