Србија је окупирана земља. Србија се ништа не пита нити о својој садашњости нити будућности, већ се о томе питају водеће НАТО земље. О томе јасно говори чињеница да српски државни врх из народу нејасних разлога одбија да особљу руског центра у Нишу додели дипломатски статус

Руско-српски хуманитарни центар у Нишу (Фото: Танјуг/Димитрије Николић)

Већ неколико година, сведоци смо јавне полемике о томе да ли Руском хуманитарном центру у Нишу треба дати дипломатски статус, тачније да ли руско особље које ради у том центру, треба да добије такав статус. Па иако ни власт у Србији дуго времена није у јавност излазила са јасним и недвосмисленим ставом по овом питању, можемо, сада већ извесно, закључити да је одговор негативан, односно да државни врх Србије не жели да овом особљу додели дипломатску заштиту. Јавност је такав закључак могла да изведе након посете председника Вучића Кремљу, крајем 2017. године, а додатно учврсти и након недавне посете Београду руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова. Поставља се, међутим, питање зашто је то тако? Због чега је за Владу Србије проблематично да овом центру додели статус какав Руси траже? Српски званичници у више наврата изјављивали су како нема потребе да се Центру у Нишу додели дипломатска заштита, како се не ради о међународној мисији, те како не желе да нарушавају своју „неутралну“ позицију, и да се таквим чином, наводно, отворено ставе на руску страну. Са друге стране, Влада своје тобоже русофилство и захвалност за руску чврсту позицију око Косова и Метохије, доказује чињеницом да се, упркос притисцима, оглушила о захтев Европске уније (ЕУ) да Руској Федерацији уведе санкције. Међутим, и овај „политички обојен“ став власти у Србији би требало подробније испитати.

Иако Европска унија Србији јесте слала позиве да се придружи санкцијама против Русије, Србија нема обавезу да ово учини све док не постане пуноправна чланица ЕУ. Уосталом, преговарачко поглавље које се односи на спољну политику, са Србијом није отворено ни после четири године од када је она званично отпочела процес за учлањење, тако да се не може рећи да је притисак на Србију по овом питању из Брисела био велики. Са друге стране, српској јавности је мало познато да би увођење санкција Русији имало далекосежне и практичне негативне последице, и то пре свега у енергетском сектору, и да управо овде лежи главни разлог зашто Србија није нити може да уведе санкције Русији. Санкцијама Европске уније обухваћени су привредни субјекти у Русији, и оне подразумевају забрану трговине са тим субјектима, али и са њиховим пословницама у другим земљама (и то не у ЕУ!), односно са руским ћеркама фирмама у земљама које нису чланице Уније, укључујући земље кандидате за чланство у ЕУ, дакле и Србију. Увођење санкција значи да би фирме које су у Србији купили руски партнери, а овде пре свега мислимо на фирме које тргују енергентима (НИС) биле практично блокиране, чиме би у значајној мери било онемогућено снабдевање грађана и привредних субјеката енергентима, и то пре свега природним гасом. Не треба много мислити па закључити какав би колапс настао у земљи, нити да Србија Русији управо због оваквог сценарија не уводи санкције, а не због тобожег чувања неке независне политичке позиције.

Извор: N1

Овде треба јасно рећи да би управо додељивањем дипломатског статуса руском центру у Нишу, Србија најдиректније радила на изградњи сопствене независне позиције. Показала би и Истоку и Западу да има смелости да води стварну независну и суверену политику, уместо лажно прокламоване од стране овог, али и претходних владајућих режима. Јер, каква је то независност и какав баланс ако НАТО има канцеларију у Београду и особље у њој које управо ужива дипломатски статус? Каква је то независност ако је Србија годинама у НАТО програму Партнерства за мир, а са овом војном алијансом има и уговор о слободном пролазу њених трупа? Каква је то независност ако је за последњих десетак и више година, откако је у програму Партнерство за мир, Србија учествовала у 150 војних вежби заједно са јединицама НАТО савеза, а свега у 12 заједничких вежби с руском војском? О каквој независности и неутралности се ради, када је један део територије Србије, Косово и Метохија, под директном контролом НАТО снага и када се на њему налази једна од највећих војних база у Европи, Бондстил?

Додељивање дипломатског статуса руском особљу у хуманитарном центру, није приоритетно политичко питање, али јесте драгоцена ситуација у којој је могуће демаскирати и грађанима Србије показати да је власт Србије клијентилистички подређена западним интересима, а све време симулира блискост са руским партнерима, и на томе политички профитира заводећи проруско бирачко тело. Све кључне тачке у држави, безбедносне структуре, царина, наменска индустрија, електропривреда, не служи јачању државе већ управо јачању владајуће партије, која је до сада најпоузданији заговорник западних интереса.

Србија није нити независна нити неутрална земља. Србија је окупирана земља. Србија се ништа не пита нити о својој садашњости нити будућности, већ се о томе питају водеће НАТО земље. Да је тако, јасно говори чињеница да српски државни врх из народу нејасних разлога одбија да особљу руског центра у Нишу додели дипломатски статус. Међутим, оно што је више него јасно јесте да се српски државни врх о политици Србије, о грађанима Србије и о држави Србији ништа и не пита и зато што пре мора да преузме одговорност за довођење Србије у вазални однос, који се одржава бедним подметањима, застрашивањима, уцењивањима, а другим тешким угрожавањима и кршењима слобода и права грађана. Све ово њихови партнери са Запада не само да толеришу него и подстичу, све док су њихови интереси испуњени, а очекивања извесна.

Владимир Половина, Српска вертикала

Categories: Судбина као политика

Tags: Владимир Половина, Србија и Русија, Српска вертикала, руски центар у Нишу