У филозофији Давос се памти као место сусрета Ернста Касирера и Мартина Хајдегера. Било је то 1929.године. Овај дуел филозофа, који су обележили своју епоху, тема је недавно објављене студије академика Данила Басте „Чаробни брег филозофије“

Данило Баста (Извор: Печат)

Давос је место традиционалних јануарских окупљања глобалне, политичке, економске и лоби елите. Давос је и место радње Мановог „Чаробног брега“. У филозофији, Давос се памти као место сусрета Ернста Касирера и Мартина Хајдегера. Било је то 1929.године.

Овај дуел филозофа, који су обележили своју епоху, тема је недавно објављене студије академика САНУ Данила Басте „Чаробни брег филозофије“ (Досије студио, Београд, 2017).

Обузет дијалогом Касирера и Хајдегера, од пре деведесет година, академик Баста нас једном параболом враћа у време крупних филозофских и политичких полемика које су оставиле дубљи траг него што се у први мах могло претпоставити.

Професоре, ова филозофска полемика не може се посматрати ван историјског контекста. Колико је он Вама био важан?

Давоска полемика између Ернста Касирера и Мартина Хајдегера, у чијем је средишту био однос према Канту и новокантовству, могла би се, наравно, посматрати и изван историјског контекста, строго у границама филозофије и на њеном тлу. На тај начин изведено тумачење те расправе, која је уистину јединствена и изузетна, прави догађај у филозофији двадесетог века, могућно је и пожељно, јер би се кретало у јасно омеђеном херменеутичком простору и одвијало по ваљаним и поузданим херменеутичким правилима. Питање је, међутим, да ли би таква интерпретација била и довољна, да ли би била једино оправдана. Ја сам се у својој књизи о давоској дебати – да нескромно поменем: првој која је у српској филозофији искључиво посвећена том крупном и значајном питању – определио да је, поред ужег филозофског излагања и тумачења, сагледам и контекстуално, уводећи у интерпретацију и „ванфилозофске“ моменте, на првом месту судбоносно политичко-историјско збивање у Немачкој тридесетих година прошлог века, али и неке биографске чињенице које се односе на обојицу давоских полемичара.

Хајдегер и Касирер долазе у Давос 1929. године са различитим амбицијама и сама полемика у тренутку сусрета није била директна. Ипак, контекст и накнадни догађаји дали су јој посебан значај?

Иако је давоска полемика протекла у духу академске коректности и узајамног уважавања, она је, ипак, од самог почетка била непосредна и филозофски оштра, без знакова помирљивости. То није чудновато и могло се очекивати. Јер, Касирер је потекао из марбуршког новокантовства, себе је видео (и други су га видели) као његов изданак, сматрао је себе у великој мери обавезним тој струји или школи новокантовске филозофије (особито Херману Коену). Ово упркос томе што је, и пре Давоса, био кренуо сопственим филозофским путем, о чему непобитно и уверљиво сведочи његово тротомно дело Филозофија симболичких облика. С друге стране, Хајдегер је, поглавито импресивном и епохалном књигом Бивство и време (1927), у којој је изложио своју фундаменталну онтологију на подлози егзистенцијалне аналитике тубивствовања, у светским размерама изишао на велики глас, потврђујући оригиналност, самосвојност, новост и дубокосежност свога мишљења као мишљења бивства и његовог смисла. Утолико су и Касирер и Хајдегер дошли у Давос као поборници сопствених али различитих мисаоних оријентација, орни и опремљени за велики двобој који је у ондашњу филозофију, посебно међу млађи нараштај, унео нове, свеже и подстицајне импулсе, увелико продрмавши такозвану школско-универзитетску филозофију.

Какве су погледе на друштво у тренутку сусрета имала ова два филозофа?

Пре би се могло говорити о њиховим погледима на политику и државу, јер они нису били социолози по струци и позиву. Данас истраживачи све више пажње поклањају Касиреровим политичким списима, раније прилично занемареним. Ти списи несумњиво показују да је Касирер био дубоко и истрајно одан либерално-демократској традицији европске политичке (и правне) филозофије, идејама и вредностима класичног либерализма – слободи, људским правима, парламентаризму и сл. То није случај с Хајдегером. На вајмарску Немачку он није гледао с разумевањем и одобравањем. Узнемиравало га је партијско цепање јединственог политичког тела Немачке, прижељкивао је чврсту и одлучну ауторитарну власт која ће препородити Немачку и уздићи је до самог врха европских држава, све до положаја њиховог предводника. Хајдегер је искрено и чврсто веровао у нарочиту повесну мисију немачког народа. Стара идеја о Немцима као господарском народу (Herrenvolk) није му била туђа и имала је у њему одјека.

Како су њихови конкретни поступци, у реалном времену, утицали на перцепцију и каснију интерпретацију дијалога у Давосу?

Довољно је поменути следеће околности. Убрзо после Давоса Касирер је изабран за ректора Хамбуршког универзитета.То није прошло без љутње и подозрења тамошњих реакционарних професора, не толико због тога што је Касирер био Јеврејин, колико због тога што је непоколебљиво и нескривено заступао републиканско становиште. Најбољу потврду за то пружа његово јавно предавање које је у то време одржао на позив хамбуршког Сената, а чији је наслов гласио: „Идеја републиканског устава“. И Хајдегер је изабран за ректора Фрајбуршког универзитета, али се то догодило 1933, убрзо по доласку на власт Хитлера и његове Национал-социјалистичке немачке радничке партије, чији је Хајдегер био члан. Хајдегер је постао први нацистички ректор Фрајбуршког универзитета. Тим поводом је одржао чувени ректорски говор „Самопотврђивање немачког универзитета“, у многом погледу споран и проблематичан, али не без филозофског жара и увида. Нацистичка диктатура приморала је Касирера да напусти Немачку. Његов емигрантски пут водио је преко Енглеске и Шведске до Сједињених Држава. Хајдегер је, разумљиво, остао у Немачкој. Никада и нигде није рекао ниједну реч критике и ограђивања, а некмоли кајања, због нацистичког истребљења неколико милиона Јевреја у немачким концентрационим логорима, што му је нпр. Херберт Маркузе, иначе његов ђак, отворено приговорио.

Да су те околности утицале на, како Ви кажете, „перцепцију и каснију интерпретацију дијалога у Давосу“, то је разумљиво сâмо по себи. Друкчије није ни могло бити.

Може ли се са ове дистанце говорити о победнику чувене полемике?

Дуго је Хајдегер важио као несумњиви и неспорни победник. И данас има оних који ту спортско-ратничку реч непоколебљиво и чврсто везују за Хајдегера. Значајно је, међутим, што их је све мање и што, сходно томе, има све више разумевања за оно што је у Давосу говорио и за шта се залагао Касирер. Ја сам се у књизи трудио око уравнотеженије оцене и одмеренијег суда. Изнео сам разлоге  који говоре у прилог Касиреру и због којих на њега као давоског полемичара треба да падне повољније светло. Хајдегера нисам оспоравао нити негирао, али сам му Касирера, да тако кажем, ставио раме уз раме. Било ми је стало до тога да допринесем исправљању велике неправде која је Касиреру нанета као (тобожњем) давоском губитнику. Моја књига се стога може читати и као тражење филозофске правде за давоског Ернста Касирера, али и већег разумевања за његову филозофију културе уопште.

О САНУ и Косову и Метохији

У САНУ је ово година избора. Хоће ли она бити заиста преломна за будући рад САНУ, као што се наговештава?

„Преломна“ – то је прејака реч. Осим тога, могло би се питати: у ком правцу преломна? Моју искрену наду да би тако могло бити прати сенка скепсе.

Ваше Одељење друштвених наука, са свега шест чланова, готово да се угасило. Очекујете ли обнову?

Заинтересована јавност у Србији углавном је упозната с великим проблемом који, намерно изазван, постоји с Одељењем друштвених наука САНУ. Тај проблем је кудикамо дубљи него што је малобројност, до које је Одељење, иначе, свесно доведено, јер је у три изборна циклуса, за девет година, добило само једног дописног члана! Не каже се случајно: један к’о ниједан.

Од САНУ се очекује веће учешће у друштвеном дијалогу о разним питањима, посебно о Косову и Метохији. Где је права мера тога и како видите положај САНУ у времену пред нама?

Када је реч о Косову и Метохији, моје је мишљење да из САНУ никада и ни од кога не би смела доћи реч која би значила пристајање на отимање и губитак или одустајање од Косова и Метохије.

Ана Томашевић

Наслов, међунаслов и опрема: Стање ствари

(Слобода, 24. 3. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Ана Томашевић, Данило Баста, КиМ, САНУ, философија