Најава Српске листе – а заправо председника Вучића – да ће оборити косовску Владу оставља простора за два читања: или је реакција изнуђена или је сукоб режиран како би и Београд и Приштина лакше прогутали жабе

Зупче код Зубиног Потока: Барикада из 2011. године

Улазак српске делегације на север Косова упркос забрани Приштине, шок-бомбе и брутално хапшење Марка Ђурића, шефа Канцеларије за Косово и Метохију, доносе и прве политичке последице. Након консултација са председником Србије Александром Вучићем, представници Српске листе су одлучили да напусте Владу Косова, што вероватно значи пад владе Рамуша Харадинаја.

Најављено је и да ће 20 априла, пет година од потписивања Бриселског споразума, самостално бити формирана Заједница српских општина (ЗСО). У мисију гашења пожара у Београд је стигла и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини. У кратком саопштењу након сусрета са Вучићем стоји да је „Могерини изразила жаљење оним што се догодило и додала како се то не сме поновити“.

Председник Србије се у посебној изјави обратио нацији рекавши „да се и најтежи проблеми морају решити разговором“ и да „више никада неће дозволити да се Србима догоде Бљесак и Олуја“.

Изнуђена реакција или представа?

Србија је била принуђена да на неки начин реагује, оцењује за Дојче веле политички аналитичар Драгомир Анђелковић, а обарање садашње Владе Косова је тај конкретан потез. „Да Србија није ништа урадила, српско становништво на Косову би било потпуно деморалисано. Тиме би била послата порука да Србија не контролише ништа на Косову. Пад Харадинајеве владе ће значити парализу система, и на тај начин ће се добити време за даље потезе. Теоретски је могуће да неким прегруписавањем та влада опстане, али мислим да је то кратког даха, и да би само продубило унутрашње политичке сукобе на албанској страни“, сматра Анђелковић.

Судбина дијалога Београда и Приштине је сада доведена у питање. „Бриселски процес се заснивао на гаранцијама Запада да ће Срби на Косову добити неке своје институције, као и на гаранцијама да специјалне снаге неће улазити на север Косово“, наставља Анђелковић. „То је прекршено, и ако се нешто не поштује онда је логично да причамо о крају оваквог модела дијалога.“

Постоје, наравно, и теорије према којима је све што се дешава резултат договора српских и албанских политичара, како би једни другима олакшали повлачење тешких потеза на унутрашњем плану. У интервјуу за Дојче веле је тако добро упућени аустријски дипломата Волфганг Петрич потврдио да су се током боравка у САД тајно састали Вучић и косовски председник Хашим Тачи.

Са оценом је сагласан и Слободан Јанковић, сарадник Центра за конзервативне студије. Он за Дојче веле каже да је хапшење Ђурића изведено како би у позадини кренула реализација приче о ЗСО. „На тај начин би тамошње вође показале да су одлучне и спроводе нешто што је тамо непопуларно. А са друге стране би Влада и владајућа странка у Београду могли да кажу да су они под великим притиском, али на крају је постигнута ЗСО и због тога можемо даље у потписивање правно-обавезујућег споразума не би ли у некој недогледној будућности напредовали ка Европској унији.“

Анђелковић напомиње да је и Бриселски споразум једна врста правно-обавезујућег споразума. „Показало се само да нити је обавезујући, нити су га неки фактори схватили као правни. Имали смо изјаву Харадинаја да га није ни прочитао. Тако да не мислим да је ово крај свега, али мислим да је крај оваквог модела изналажења решења за Косова“, каже Анђелковић.

Повратак на старе позиције

Нико у овом тренутку не зна како ће се ствари даље одвијати, али сасвим сигурно је да су потези Приштине додатно закомпликовали ситуацију око Косова. То је очито и био разлог хитног доласка у Београд Федерике Могерини. Слободан Јанковић сматра да је и то део унапред одређене драматургије.

„Мени све ово делује као представа, волео бих да није тако, али делује ми да јесте. Наравно да ЕУ учествује у томе. Бриселу је важно да се Србија де факто одрекне Косова и Метохије јер потписивање споразума са Приштином подразумева и де факто признање Косова као државе. Уосталом, сама та ЗСО требало би да делује по Уставу Косова, а тај Устав дефинише Косово као државу а не као аутономну покрајину Републике Србије“, напомиње Јанковић.

У најгорем случају ствари ће се вратити на стање из 2011. године када су у српским срединама на Косову биле актуелне барикаде, процењује Драгомир Анђелковић. „То је била напета ситуација, где свако контролише свој простор, где постоје неки ексцеси, али ништа више од тога.“

Да ли то значи и да је ситуација за српску заједницу на Косову била ипак нешто боља у време прошле власти, која се сада оптужује да је крива за незавидну ситуацију на Косову? И тадашња власт је ушла у преговоре, и тражила да локални Срби то прате, одговара Анђелковић. „Нова власт од 2012. није направила дисконтинуитет у односу на ту политику и наставила је преговоре. Тако да у том смислу постоји континуитет, и ако постоји кривица, она постоји и код бивше и код садашње власти.“

Ивица Петровић/Београд

(Дојче веле, 28. 3. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Драгомир Анђелковић, КиМ, Марко Ђурић, Слободан Јанковић, Српска листа КиМ, Хашим Тачи, ударни