И Руси су најпре у једном, малом и јефтином, филму поставили питање „у чему је наша сила?“ Када су их њихови етаблирани моћници уверавали да је све ионако већ готово, и да је добро што је тако
Сцена из филма „Брат“ Алексеја Балабанова
Едуард Лимонов у својој књизи „Смрт“ каже како су се српски лидери деведесетих међусобно сукобљавали, али су сви на крају имали нешто заједничко – завршили су у Хагу.
Примећује да је добар део српских лидера имао америчко радно или академско искуство, не имплицирајући тиме да су радили за америчке интересе, већ пре да су имали вишак поверења у Америку, у амерички ферплеј.
И јасно нам је, наравно, да су сви они то скупо платили. А неко ће рећи, са накнадном памећу – и ми заједно са њима.
Поводом годишњице почетка агресије на наш земљу нисмо слушали само другосрбијанска оправдавања тог чина, због „Милошевићевих злочина“, већ и патриотска позивања на реализам и то да у политици нема пријатеља и непријатеља, већ само интереса. Наравно, то је унеколико тачно – непријатеље смеју да имају само моћни, док за остале важи постмодернистички релативизам. Фингирање идеализма такође је само за моћне, док су остали принуђени да цинизам сматрају врхунцем политичке мудрости.
Ово, као и свако пролеће, испуњено годишњицама наших страдања, треба да нас призове памети:
- Никада није боље под чизмом окупатора него у слободи
- Не одричи се сопствене државе
- Не одричи се сопствене државе на свакој њеној историјској стопи
- Не одричи се свог народа где год живео
- Не кољи се међусобно
- Не вређај макар и потенцијалне савезнике изједначавајући их са несумњивим непријатељима
- Намера непријатеља није твој пораз, него нестанак
- Не веруј у бајке он томе да ће било ко други да реши твоје проблеме
- Не веруј у бајке да ће те ипак поштедети, и да им због нечег ипак требаш
- Говори тихо, и носи пса са собом
И? Имамо ли ми свог пса? Где је наша сила?
Непријатељ мисли да је и даље у нама. Још да и сами поверујемо у то.
И да из те силе извучемо нашу нову културу, да кажемо реч.
Јер и Руси су најпре у једном, малом и јефтином, филму поставили питање „у чему је наша сила?“ Када су их њихови етаблирани моћници уверавали да је све ионако већ готово, и да је добро што је тако.
А онда је дошло бомбардовање СР Југославије и руски стид. И један поредак је почео да израња из привидно тоталног хаоса.
Сад већ живимо у једном другачијем свету. Улога Срба је његовом стварању нипошто није мала.
Па, у чему је наша сила? „Брат?“
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
У часу кад многи Срби похлепно и са нестрпљењем чекају да Србија потпише издају Косова и преда се, овај лепи и поштени текст дође као мелем на рану. Подједнако као и подсећање на Дању Багрова, својеврсног јунака нашег доба,
“Ностальгия” (итал. Nostalghia) Андрея Тарковского, 1983 года
https://www.youtube.com/watch?v=WA_LJEu3rXg
РАВНОДУШНОСТ, Јован Дучић
Tе ноћи, у звонари једне катедрале, поред готских звона, седео је
Мефисто блед и нем. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град,
залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом
реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.
Мефисто сеђаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном
и Јерусалимом, у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега
стршиле су танке готске цркве, у којима је те ноћи био утамничен један немоћан Бог.
Али је Мефисто оклевао да учини икакво ново зло.
Је ли се у њему пренуо глас некадашњег доброг херувима, глас љубави? И он,
који је стајао изван свега и против свега, је ли осетио сад да се најзад враћа у вечиту,
тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију
оргију, своју највеличанственију поему Разорења?
Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети
срце празно и мало. У њему не беше више ни љубави ни мржње; у њему беше сада
само студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна то
непознато осећање равнодушности које никада није имао ни Бог ни Сатана, и које је
само осећање Човеково.
Тада бог зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.
…каже Михалков да би било добро… “кад би се Срби међусобно волели онолико колико воле Русе, и кад би се Руси међусобно волели онолико колико их Срби воле…”
а моја баба…,и твоја,… “нека свога и у гори вука…”