Ми смо се смртно огрешили о земаљска створења. Ми смо животиње увукли у провалију смрти, плача и бола. То, и не нешто друго, што се пушта данас у промет, вечна је откривена истина и учење Отаца Цркве

Адам и Ева. Део фреске манастира Високи Дечани

Први пут објављено 24. 3. 2018.

Опростите нам и ви птице,
опростите нам и ви мрави,
опростите нам и ви пчеле,
опростите нам и ви срне,
опростите нам и ти траво,
опростите нам и ти цвеће,
опростите нам и ви рибе,
опростите нам и ви звезде,
опростите нам (сва) створења земаљска,
јер смртно се огрешисмо о вас
што навукосмо на вас безбројне патње
и што рај претворисмо у пакао.
Св. Јустин Ћелијски

Сву творевину можемо да поделимо на живи и неживи део. У живи део творевине убрајамо обично биљке и животиње. У биологији постоје и друга царства, која нису ни биљке ни животиње, нпр. фунги или бактерије, међутим ми ћемо се овде задржати само на флори и фауни. Настанак биљки по роду својему Генеза смешта у трећи дан стварања (1. Мојс. 1:11-12). Две посебне биљке – дрво живота и дрво познања добра и зла, биће засађене нешто касније, у наредној фази, у Едену који треба да разликујемо од остале творевине, јер је Еден заправо врт или један део оног што је створено, будући да је и географски ограничен. Налази се на Истоку. И помињу се његове четри реке, Фисон, Геон, Хидекел и Еуфрат (2:8-10).[1] Пошто биљке за свој живот користе фотосинтезу, сунце је морало да „се упали“ недуго после појаве биљака, што се и десило у четврти дан стварања. (ибид. 14).[2] У пети дан по роду своме саздане су прве животиње – водене животиње и птице. (ибид. 20-21). Копнене животиње (гмизавци и звери) по роду њиховом саздане су у шести дан. Истог дана као круна стварања саздан је и човек.

Овај поступак је доста штуро описан. Он је раздељен на етапе или дане. Етапе следе једна другу у кратком времену, јер се жива и нежива твар мора да уклопи у екосистем. Зато овде, каже св. Јефрем Сирин: „Нико не треба да мисли да је стварање од шест дана алегорија. Није дозвољено да се говори да су ствари, које су настале у току шест дана, настале у једном моменту, нити се може рећи да су те ствари описане у Писму само празна имена, и да означавају нешто друго. Напротив, мора да се зна да су небо и земља који су створени у почетку заиста небо и земља, а не да се нешто друго подразумева под именом неба и земље; и тако све остало, што је створено касније нису пука имена, него суштине ових имена одговарају самим суштинама створених природа.“[3] Дакле овде није реч о некаквој алегорији ил бајци. Очито је свети Сирац на позицији да су ови први дани трајали 24 часа. А то је утолико значајније јер је он са истока и добро је знао старојеврејски језик. Да је тај дан трајао 24 часа, читамо и у Хексамерону: „И би вече и би јутро. Пророк (Мојсије) говори о ТРАЈАЊУ дана и ноћи … ‘И би вече и би јутро, дан ЈЕДАН‘. Зашто је назван ‘један’, а не ‘први’? … Овим (пророк) ОДРЕЂУЈЕ МЕРУ ДАНА и ноћи и сабира их у једно, јер ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ часа чине један дан, ако се под једним даном подразумева (обданица) и ноћ.“

А св. Григорије Богослов, страшан посматрач, један од само тројице који у Православљу носе титулу богослов, чак каже да је тај први дан стварања била недеља! „Као што прво стварање почиње у недељу (а ово се види по томе што је седми дан од њега субота, који је дан одмора од посла), тако и друго стварање почиње опет истог дана.“ (Слово на нову седмицу, омилија 44).

Генеза већ овде наводи шта је послужило као „репроматеријал“ за креацију животиња. И рече Бог: „Да произведе земља душу живу …“ Неколико редова касније, кад се описује Еден, животиње које ће га населити, створене су из земље (2:19). А исто важи и за човека, само што је та земља била у виду праха (2:7). Да нема фаталне квазинаучне теорије о еволуцији овај податак био би потпуно безначајан, јер би Бог исто тако могао да сазда човека ни из чега или из какве друге стихије.

Оно што нас у онтолошком смислу одваја од остале живе творевине је поступак који следи. Библија вели: „ … и удахну у лице његово дах живота, и поста човек душа жива.“ (2:7).

Они који тумаче да је тек после овог чина човек постао жив, „да у човеку до тог момента није било душе ни духа човечијег, већ само плот (тело), нису у праву,“ вели св. Серафим Саровски, „јер је Господ Бог саздао Адама из земље у том саставу, како што говори ап. Павле: Да буде свесавршен ваш дух, душа и тело у дан долазка Господа нашег Исуса Христа (1. Сол 5:23). Сва три дела наше природе била су саздана из земље, и Адам није био саздан мртвим већ дејствујућим живим бићем сличним другим живим бићима, одушевљеним Божијим саздањима.“[4]

Свети подвижник из Сарова додаје: „ … ево у чему је сила, ако Господ Бог ПОСЛЕ не би удахнуо у његово [Адамово] лице животног духа или благодати … Адам, колико год да је био савршено превасходно створен над другим Божијим створењима, као круна стварања на земљи … био би сличан свим осталим саздањима, или онима које имају тело, и душу, и дух, који припада сваком (створењу) по њиховом роду, а нема унутар себе Светога Духа.[5]

И човек и животиње створене су из земље.[6] И једно и друго створење је створено живо. Оно што разликује човека од животиње као биолошке врсте је то да је он био подвргнут још једном, другом чину или фази креације.

У првом чину, у првој фази креације, он је већ био биће, али је као биће по ЛИКУ и ПОДОБИЈУ Божијем постао тек када је задахнут Духом. Од овог тренутка, каже Серафим, Адам у свему постаје подобан Богу и бесмртан.

Адам је створен да живи у заједници са Богом. Израз по лику (κατʼεἰκόνα), пише св. Јован Дамаскин, означава умност и властност, а подобије (ὁμοίωσις) значи уподобљавање Богу путем врлина. Икона божија представља нашу слободну вољу, моћ разума и осећања.[7] Адам је дакле по ЛИКУ створен као слободан. Обдарен је свим душевним силама, али на њему је слободан избор, јер га Бог не присиљава да живи принудно са Њим. Његов избор је крупан. Постоје само две опције, да живи са Богом или да му окрене леђа. Ако изабере да живи са Богом, мораће да се понаша „по правилима“ или „кућном реду“ свога Газде. Алтернатива је непослушност или нарушавање постојећег поретка. Адам је већ и обавештен да ће умрети, ако буде његов избор да прекине заједницу са Богом, јер је Бог живот. Жив си ако си са Богом, живот ван Бога није ништа друго него смрт.[8]

Шта је Адам изабрао већ знамо. У Писму се то назива пад или првородни грех. Али шта је овај његов поступак изменио, какве је имао последице, за самог Адама и за његову животну средину, за животиње и биљке, остаје нам да изучимо.

Овде нам се природно нуде два могућа сценарија – без Бога или са Богом. Реч је о два комплетно различита система, са свим својим елементима. Природно се овде обликују две комплетно различите парадигме које су обе кохерентне унутар властитог оквира а некомпатибилне или искључујуће, ако оне покушају да се помире или помешају између себе. Неки трећи пут или комбиновано-хибридни систем између ових двају парадигми у суштини није могућ, а да се не пројављују бројне аномалије. А овде је потребно да будемо доследни. Прву парадигму означићемо „натуралистичка“, а другу „наднатуралистичка“. До подробнијег схватања разлика између њих доћи ћемо постепено.

Прва парадигма је систем који се одржава помоћу природних закона овог света који су знани и познати. Овде је Бог сувишан, Он ако постоји, постоји само као агент у позадини (Deus absconditus). Друга пак парадигма је натприродни систем. У њој не важе нама познати природни закони који су нужни да се избегне анархија или колапс. Овде је Бог тај који активно одржава свет. Он као агент није сакривен. Он је његов премудри Управитељ. Све је подређено Његовој вољи. Нетварна или духовна верзија овог система су нпр. небеса или како каже св. Антоније Велики: На Земљи хиљаду је воља, а на небу само једна. Овај систем, по речима Отаца, постајао је до Пада. Међутим, он треба поново да се васпостави (апокатастаза) другим Христовим доласком. Пошто се васпоставља или обнавља само нешто што је већ било, описи или представе Отаца о том будућем веку – о оном што долази – такође могу послужити као помоћ за конструкцију „првог света“ који се завршио великом космичком катастрофом, будући да су те паралеле очигледне. А тиме уједно могу се избећи бројне „спекулације“ које се инхерентно појављују код текстова, односећих се на дубоко историјско време о којем ми немамо пуно падатака.

ПРИРОДА ЖИВОТИЊА

У натуралистичкој парадигми, чији главни представник је бл. Августин, животиње су створене смртнима. То јасно произлази из учења пионира латинске теологије. То да су животиње смртне код бискупа из Хипона је логична последица његовог погрешног учења о провородном греху и природи првог човека. У младости он је био страстан човек. Кад се преобратио, осећај кривице греха у њему остаће снажан кроз цео живот. То је оставило трагове и у његовој теологији која је била јако строга и сурова. Чак нехумана. Бранећи „правоверност“ пред Пелагијем – једним британским монахом који је тврдио да нема ништа грешног по себи у нашој природи, грех је искључиво последица слободне воље – скренуо је у другу крајност. Грех је, каже Августин, до те мере искварио човека, да овај више ни хтети ни чинити добро не може. Човек је изгубио слободну вољу, он је роб греха.[9] Само до Пада човек је имао слободну вољу. И пошто првородни грех наслеђују сви Адамови потомци – у њих се усељава страшна поквареност – сви заслужујемо вечно проклетство. Онај ко није крштен – чак и новорођенче – иде у пакао. Али постоје и они који су изабрани (предестинирани) који ће отићи у рај – али не зато што су добри … Не можемо наћи ни један разлог зашто су неки спашени а други погубљени. „То је потребно приписати несумњивом Божјем избору. Проклетство доказује Божју правичност, а спасење Његову милост. И једно и друго открива Божју ДОБРОТУ.“[10]

Кад су протестанти прихватили учење човека, чији осећај за грех није био нормалан, Римокатоличка Црква посумњала је у његову правоверност. Борећи се против јереси, сам пада на испиту ортодоксности. Али протестанти – Лутер је био монах августиновац – још дуго биће му дубоко захвални.

Римокатоличко учење о Адаму научава „да је првородни грех одузео Адаму првобитну праведност, благодатно савршенство, АЛИ НИЈЕ ПОВРЕДИО САМУ ПРИРОДУ ЊЕГОВУ. А првобитна праведност (justitia originalis), по њиховом учењу, није била органски, саставни део духовне и моралне природе човекове, већ спољашњи дар благодати (donum gratiae, donum supernaturale), нарочито додатак природним силама човековим (donum superdditum). Отуда се грех првога човека састојао у одбацивању те чисто спољашње, натприродне благодати, која је споља управљала њиме. Тај грех одбацивања благодати, одвраћања човека од Бога, није ништа друго до лишење човека те благодати, лишење човека првобитне праведности (defectus, privatio justitiae originalis), и повратак човеков чисто природном стању, стању безблагодатном. Сама пак природа човекова остала је и после пада онаква иста каква је била и пре пада. Лик Божји се у човеку није изменио, унаказио; његове главне силе, разум, осећање и воља, остале су какве су биле и пре пада …“[11]

У одредбама Тридентског сабора о првородном греху говори се да се грех прародитеља састојао у губљењу дароване им светости и праведности, али се тачно не одређује какве је врсте била та светост и праведност. Тамо се тврди да у препорођеном човеку не остаје апсолутно никаквих трагова греха или нечега што би било непријатно Богу. Једино остаје похота (concupiscentia), која је, због свога изазивања човека на борбу, пре корисна за људе него штетна …

Како Августин, схоластичари фрањевци Халешки и Бонавентура, тако и доминиканац Тома Аквински не мисли да се човекова природа по паду променила. Ова без милости је слична животињској, подложна распадању … „Већ у рају је морао човек да буде као анђео по својој духовности ума, али са животињским живљењем у телу.“[12]

„Човеково тело је било непропадљиво, али не услед какве унутарње, властите несмртности него услед натприродне силе коју је Бог дао души и која штити тело …“[13]

Дакле јасно: Ако је Адам био животиња и ако су животиње и човек у односу на своја тела „једно“, животиње нису ни могле да буде несмртне! Човек је могао да се нада да ће „благодат“ да га одржава у животу, али није ни сам могао бити сигуран, кад ће се ова повући. Он је уживао у раскошима свог Двора, али је брзо могао да се нађе обнажен и наг ван њега.

Зато Адамов избор ни у ком случају не утиче на естество или природу животиња. Оне су и пре и после пада више или мање исте.[14] Саме су „чуле“ да морају да напуне земљу (1:22). Али пошто је ова земља ограничена, а животиње бесловесне, а то значи да се нагоном решава проблем прокреације, логично је да оне морају да умиру. Јер нема другог начина да се регулише њихов број. Чак св. Василије у Хексамерону (девета беседа) док описује природу првих животиња, ову описује онакву каква она јесте данас: „Нека земља пусти из себе душу живу. Свакако да се душа бесловесних животиња није из земље појавила пошто је претходно почивала у њој, већ је настала онога часа кад је заповест дата. Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија СВОЈСТВА. Наиме, во је постојан на ногама, а магарац је лењ; коњ је, опет, силовит у својој жељи за женком; вук се не да припитомити; лисица је лукава; срна је плаха; мрав је марљив; а пас је благодаран и истрајан у пријатељству. И тако је свака од животиња попримила својства властите природе онога часа кад је саздана.“

Тачно је да овде природа може да значи и „характер“ животиња (срна је плаха, а пас благодаран). Тачно је и то да Василије ништа не говори да ли су оне смртне или не, и тачно је, да се у овом опису не помиње исхрана животиња, сем на једном или два места у наставку текста: … „Тако и змија, једући ТРАВУ укроп, може да исцели своје очи.“ Јер ако би оне јеле месо, значило би да су оне прождирале једна другу. А то значи да је смрт морала да постоји још пре појаве човека.

Ово Василије вешто избегне. Али упада у једну другу клопку: „ … коњ који је силовит у својој жељи за женком“. Природа коња коју он приписује створеном коњу је нагонска. Коњ има похоту! а то је натуралистички механизам и део натуралистичког модела или пале природе. Ако је Августинов и касније тридентински Адам морао да има „похоту“ да би се „усавршаво у врлинама“, будући да га ова побуђује на добро, зашто је онда коњ имао похоту? И у каквом односу може похота да буде са „здравом природом“? Јасно је да је похота натуралистички механизам или натуралистичка нужност, део палог света и природе. Јер овде (у том моделу) животиње умиру. А да би се продужила врста, она морају некако и да се рађају. Зато и служи похота или нагон. Код животиња прокреација је типично нагонски процес. Математички описује промену броја припадника једне врсте експоненцијална функција (Од два зеца настану четири, од четири осам, од осам шеснаест итд.) Број популације једне биолошке врсте – говоримо о животињама – у ограниченим системима може да регулише само смрт. Код карнивора регулација се врши кроз динамички однос плен : предатор. [Што је више плена, то је више и хране за предаторе. Пошто предатори имају више хране, њихова популација ће порасти. Већа популација предатора после одређене тачке смањиће у толико степени популацију свога плена, да ће недостатак хране проузроковати и смањивање (чак и колапс) популације предатора итд. Ако гледамо пак на читав „прехрамбени ланац“ ова динамика је мало сложенија, али у основи иста, јер предатор постаје уједно и плен итд.]

Потпуно супротан став изражава и исповеда Наднатуралистичка парадигма. Главни представници ове парадигме су св. Јован Златоусти, св. Григорије Богослов, преп. Јустин Ћелијски, преп. Григорије Синајски, Симеон Нови Богослов, св.  Серафим Саровски, Теофан Затворник и други. У њој (до пада) нема трулежи. Еденска творевина (жива и нежива) је непропадљива и нераспадљива. Животиње нису смртне, не умиру. За смрт не постоји НИКАКАВ РАЗЛОГ, јер све процесе хармонички контролише премудри Управитељ. У овом систему, у заједници са Богом, је све премудро устројено. Нема анархије, нема самовоље. Смрт је ту страна, а исто тако и похота или нагон. „Ка мужу твоме биће стремљење твоје,“ (3:16), чуће Ева после пада. Ни смрт са једне ни нагон за друге стране овде немају шта да раде и не представљају никакав фактор, јер се „број“ припадника биолошких врста не регулише „правилима“ који важе за палу творевину. Симеон Нови Богослов јасно каже (Слово, 38) да пре пада, пре преступа нису важили „природни закони, а смрт је део тих „природних закона“. Смрт не само што је битна него је и нужна у натуралистичком моделу. Овај модел се руководи данашњим природним законима, јер је овде Бог сувишан и као агент сакривен или стављен у трећи план. Насупрот томе, у натприродном моделу, у оном „пре смрти“, Бог је тај који управља целокупном организацијом творевине, па и „димензијама“ популација у екосистемима.

Каква је била та прва материја или какав је био Еден, пре наступања пропадљивости, ми не знамо. Знамо само каква је она данас. Свети Оци схватају рај као нешто у исто време и вештаствено и духовно. Јован из Дамаска каже: „Неки су замишљали рај (Еден) вештаственим (αἰσθητόν), а други духовним (νοητόν); мени пак изгледа да, као што је човек био саздан уједно вештествен и духован, тако је и његов пресвети храм био уједно вештаствен и духован, и на тај начин имао двојак изглед …“[15] Али чак ако бисмо претпостављали да ниједан једини атом пре Пада није био исти, не бисмо пуно погрешили. Земља, и као стихија и као планет, читамо у Постојању (3:11), обречена је „на проклетство“ ПОСЛЕ ПАДА. У православној догматици од св. Аве Јустина читамо: „Тајанствено ОРГАНСКИ свезана са човеком као боголиким створом Божијим, природа је суштином свога живота зависна ОД ЧОВЕКА, и увек се креће у правој сразмери према човеку. КАДА је човек изабрао пут греха и смрти за свој пут кроз историју, за њим је по неодољивој унутрашној зависности од човека пошла И СВА ПРИРОДА“[16]

Каква су била тела првих биљака или првих животиња, ми такође не знамо. Јустин (Ћелијски) каже да се Адамовим падом променила са погубним последицама сва видљива природа.[17] У Постојању (3:18) као последица пада (а то значи и крај наднатуралистичког модела) појављује се код биљки (флора) трње и чкаљ, а змија (фауна) бива проклета на други начин. Више није звер пољска (3:1), сада она постаје гмизавац.[18] На грудима својим и на стомаху ходићеш и земљу јешћеш све дане живота свога. (3:14 LXX)

Оно што знамо је да су наша људска тела биолошки веома слична животињским телима (виши сисари). „Са животињама заједничаримо (не само по могућности храњења и рађања) него и по страстима, односно јарости и жељи, као и по чулности и урођеном нагону (похоти)“ (Дамаскин).[19] Разлика између човека и мајмуна, биолошки гледано [нпр. метаболизам, репродукција итд.], је јако мала. Ми имамо јачи интелект и ми можемо да комуницирамо и речима, зато смо словесни, а мајмуни не могу. И ми и они имамо похоту, страсти, емоције, трпимо болове, старамо се и на крају умиремо – говоримо о телу. Никакве разлике ту нема. Има животиња које су јако интелигентне. Неке животиње имају јаку интуицију – јачу од човека итд. Пчеле имају свој језик. Оне путем плеса комуницирају другим пчелама где се налази добра испаша и у ком смеру морају да лете због ветра.[20]

По учењу Отаца људско тело, оно првоздано, по својим особинама значајно се разликовало од „савременог или натуралистичког“ тела. Било је осетљивије, бестрасно, и није било у стању да осећа бол, није имало потребу за сном или за храном, и није избацивало ништа из себе.[21] Серафим из Сарова у опису тог првог тела вели: „Адам био је створен да не подлеже дејству ни једној од Богом створених стихија. Вода није могла да га утопи, ватра да га опали, земља није могла да га прогута у својим понорима, ни зрак није могао да га повреди ни у ком случају.“

Први човек такође није имао никаквих телесних потреба.[22] До пада Адам је имао и неке друге психичко-умске способности, јер је могао да „разговара“ са Богом, да разуме анђеле и језик свих звери и птица, змија, живећих на земљи – све то што је сада због пада од нас сакривено.[23] (Исто.)

Такво је било његово тело – нетљено, нетрулежно, непропадљиво. Попут Откровења свети Оци једнодушно уче да је човек био саздан бесмртани за бесмртност, а Црква је васељенска веру у богооткривену истину о тој бесмртности саборски изразила одлуком Картагенског сабора: „Ако ко рече да је Адам, првоздани човек, створен смртним, тако да, сагрешио он или не, умро би ТЕЛОМ, т. ј. изашао би из тела не по казни за грех него ПО НЕОПХОДНОСТИ природе – да буде анатема.“[24]

А та неопходност природе – говоримо о телу – по аналогији важила је и за животиње, јер се наша и животињска тела регулишу (обнављају, развијају, оболевају итд.) истим принципима. Бубрег свиње нпр. мало се разликује од бубрега човека, а крокодил има као и ми четверокоморно срце. Зато је једино могуће и логично да оне нису створене да умиру, да труну, да пате и болују, као што ни човек није створен да умире, да труне да пати и болује.

Писмо каже да смо људи „променом правила игре“, наступањем суровости и пропадљивости били умотани у јачу амбалажу. Помињу се „кожне хаљине“ (3:31). Овде ово можемо разумети да су наша тела доживела одређену трансформацију. Наша тела постала су „грубља“, „дебља“ и „тежа“. Препадна тела била су другачија. Много другачија. Вероватно су била слична телима у која ћемо се обући у Дан Суда када се буде обнавила и сва природа. Васкрсли Христос руча са апостолима, Тома му ставља прст у ребра, а Он ипак пролази телом – након што је прошао кроз запечаћен гроб – кроз затворена врата и улази у дом код апостола (Јн. 20:26-27), а није фантом или привиђење. Узноси се у небо, а не треба му никакав скафандер да се уздигне у васиону нити „маше“ рукама да би летио.

По аналогији ова трансформација се десила и са животињама, јер су и она жива бића и имају иста тела као и човек. Дакле, имплицитно можемо да будемо уверени, да су се и животиње обукле у „кожне хаљине“, и да је њихова плот постала „грубља“, „дебља“ и „тежа“.[25] Уз то могуће је претпоставити да ће сада, после пада, у новом амбиенту ин по новим правилима, код одређених врста до изражаја доћи гени, типични за карниворе или месоједе. У том тренутку, а не пре, „земља“ је изродила вирусе и друге типичне „штеточине“.[26]

Да су животиње (а и биљке у неком смислу) раније – до Адамовог пада – биле другачије него што су данас, сведоче Писмо и Оци. Писмо и Оци говоре да су прве животиње (по природи) биле послушне човеку. Св. Јован Златних Уста пише: „Јасно је да је човек у почетку имао ПУНУ власт над животињама … а да се МИ САДА плашимо звери … У почетку није било тако, већ су се звери … покоравале своме владару …“ (Омилије на Генезу, IX, 4) Још један доказ је разговор змије са женом. Данас не смо што не бисмо могли да „комуницирамо“ са животињама, него би видећи змију од страха побегли.[27]

Даље, говори нам Генеза (1:30): њихова храна била је зелен или трава.

Дакле прве животиње нису прождирале једне друге, јер су јеле траву. За то није ни било – као што већ рекосмо – никакве потребе.

Животиње су промениле своју природу после Пада, заједно са човеком због кога су и створене. А човек добива (формалну) дозволу да једе животиње после потопа, мада је у суштини он могао да их једе и пре тог догађаја, што важи исто и за животиње.[28] (1. Мојс. 9:3) Атанасије Велики, што је занимљиво, време кад човек почиње да једе животиње и време када животиње почињу да једу животиње изједначује. То време није после Пада, већ после потопа. Он пише: Кад је човек одступио (од закона) и иступио из назначених му граница, Бог после потопа, знајући неумереност људи, допушта му да за храну узима све: „Једите све као поврће (зелень травная).“ Овом дозволом и ОСТАЛА жива бића нису ограничена у храни. Од тада лав једе месо,[29] лешинар се храни лешевином. Јер у та времена, када су се родиле животиње, лешинари још нису (то) тражили на земљи. Јер још ништа из тога што је добило од Бога своју улогу и постојање није умрло, и коршуни нису могли тиме да се хране. У природи није било раздора, она је била у пуном процвату; ловци нису убијали (животиње), јер лов (као делатност) још није ни постојао. И звери никога нису раскомадавале, јер нису јеле месо. Лешинари имају обичај да се хране лешевима, но тада још није било лешева, ни смрада од лешева, и лешинари јели су другачију храну. Из овог закључи да су ТАДА месождери поступали једнако; њихова храна била је ТРАВА и нису нападали један другога.“[30]

Додатне аргументе у прилог тврдњи или пак веровању да је пропадљивост наступила тек након онога што зовемо Адамов Пад налазимо код ап. Павла и других Отаца који су описивали оно стање које мора да се поново успостави. Ава Јустин учи: „Васпостављањем човека у првобитно стање, Господ ће васпоставити и природу у ЊЕНО ПРВОБИТНО, БЕЗГРЕШНО СТАЊЕ … и сама твар опростити ће се од ропства распадљивости на слободу славе дјеце Божије. Јер СВА ТВАР (и жива и нежива) уздише и тужи с нама досад (Рим 8:21-22)“[31] ТВАР или творевина је у апсолутној зависности од човека!

Св. Хризостом надовезује се на речи апостола незнабожаца: „… да ће се и САМА твар ослободити ропства распадљивости,“(Рим 8:22) па вели: „Шта значи то сама? Значи: не ти само него и оно што је далеко ниже од тебе, и нема ни разума ни чувства, и то ће с тобом учествовати у благу. Твар ће се ослободити од робовања распадљивости, и престаће бити РАСПАДЉИВА, и постаће саобразна лепоти човекова тела. Јер као што је твар постала распадљива КАДА је тело човеково постало распадљиво [а не пре!], тако ће и онда КАДА је тело човеково буде постало нераспадљиво, твар последовати за њим и постати саобразна њему.“[32]

Када је то када? Јустин из Ћелија благовести – и то је једино логично: „Својим грехопадом човек је сву природу повукао за собом и предао је у РОПСТВО ГРЕХУ И СМРТИ; и сва богоздана твар непрестано уздише и тужи због тога, чекајући своје ослобођење …, које ће јој Исус Христос подарити у последњи дан, преобразивши је Богочовечанским домостројем спасења у ново небо и нову земљу …“[33]

Још предочитије нам то описује пророк Исаија: „Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу … Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ.“ (65:17-25)[34]

Исаија описује будуће животињско царство, будућу или поново обновљену природу, онакву каква је већ била. Вук ће поново јести траву, неће више бити ни предатор ни карнивор. Лав ће опет јести сламу, а не газеле … а змија више неће морати да гута „прах“, на што је била проклета и осуђена (1. Мојс. 3:14).

ЕВОЛУЦИЈА – НАУЧНА ТЕОРИЈА ИЛИ ИДЕОЛОГИЈА?

О овој теми могуће су бесконачне расправе. Зато ћемо се ми овде ограничити само на најосновније основе основа са циљем да бисмо могли схватити и разумети које богословске импликације са собом доноси једна оваква теорија. Али још пре морамо да кажемо коју реч о самој еволуцији. Па кренимо редом.

До појаве Дарвинове теорије о еволуцији људи су веровали у Библију, више или мање онако како је написана. „Кад ја чујем реч трава, имам на уму (тј. разумем) траву; или кад чујем растиње или риба или звер или стока, све то како је речено, тако и примам.“ (Хексамерон IX,1) Свет је за Оце млад, а животиње и човека створио је Бог. Смрт је наступила као последица Адамовог пада. Еволуција ће ствари окренути на главу. Дарвин, иако кадет богословије – пред смрт је признао да је неверујући – форсира идеју, коју је чуо од свог деде Еразма, да је човек настао од мајмуна тако што се „мајмун“ (назовимо ствари народним језиком) борећи за опстанак усавршавао кроз ту борбу.[35] Тако је постепено (!), миц по миц, по корацима, настао човек. Кит је постао тако што ће медвед да скаче у воду за лососом. (А као платформа за птице послужиће диносаври.) Тај поступак кад се једна врста усавршава у другу назива се (макро)еволуција. Ту није реч о прилагођавању или адаптацији у оквиру дане врсте. Данас има негде око 340 „врста“ паса – али то су све расе, јер пас остаје пас. Морфолошки ове расе могу се јако разликовати, јер им то омогућава један и исти почетни генетски фонд. Генетски фонд одређује и физиолошке границе адаптације једне врсте која пак никада не мења саму природу те врсте! (Сви пси лају и послушни су своме господару) Ако не би знали да су јазавичар, хрт и чивава пси, а палеонтолози би се дочепали њихових костура, шта би ови могли да кажу? Ко је коме предак? Да ли би на основу запремине лубање тврдили да чивава није могла да лаје, а да је наполитански мастиф могао?

Еволуција, дакле није адаптација. Еволуција такође није ембриогенеза ни претварање гусенице у лептира. Такође макроеволуција није ако нека риба ослепи или ако змија изгуби ноге – јер је то „ароморфоза“. Овде се ништа није развило, већ је дошло до окрнућа генетског материјала. Некада то буде предност. Рецимо брод који тоне и лиши се свога терета може да преброди буру лакше од натовареног брода. Са друге стране откривено је да „сакаћење“ може да се објасни и епигенетиком, што опет није еволуција.[36]

За овај процес потребно је огромно времена које се више или мање мери „нуклеарним“ или атомским сатом.[37] Што више времена то боље. Јер када „оперишете“ са милионима и милијардама година, не морате у ствари ништа ни да доказујете – све одради машта.

Еволуција за себе тврди да је наука, међутим то није наука, као што ни креационизам није наука. Реч је заправо о филозофији, јер наука тражи могућност експеримента и проверу хипотеза,[38] што овде није случај.

Наука уједно тражи неки оквир, нешто на шта ће да се „накалеми“ или „накачи“. Реч је о парадигми или парадигмама. То је унапред дефинисан и уређен систем аксиома или претпоставки који се узимају за тачне,[39] и које служе као полазиште. Сами аксиоми су у оквиру дане парадигме за све једнаки и фиксни, а у другој парадигми они могу да буду потпуно другачији. И један и други оквир или систем аксиома је потпуно легитиман, јер његов избор зависи од наше филозофије или погледа на свет. Тако је могуће – али то не важи увек – једне и исте научне „податке“ научно објаснити на више начина, од зависности од „оквира“ који сте претходно изабрали да је тачан. На пример ретротранспозабилни елементи за еволуционисте ће бити „вируси“ који су дошли извана и заразили геном, а за креационисте су они инхерентни створеном геному са том особином да могу да „изађу“ из генома. На публици је, када се упозна са свим „за“ и „против“ аргументима, да одлучи које објашњење ће прихватити. Бројна истраживања потврдила су да ови „ретроелементи“ имају важне функције у геному, што се раније није знало. Ако блокирате одређене ретроелементе, ембрион неће моћи да се развије. Ради тога – иако по спољашњости личе на вирусе – то не могу бити „вируси“, јер нико нормалан неће да тврди да мора плод најпре да се зарази вирусом да би могао да се развије. HIV је вирус и личи на ретроелементе генома. Кад се човек њиме зарази све ће пре да му се деси него да буде здравији и виталнији.

(Макро)еволуција може да се објашњава – али не може да се докаже. Најчешће је овде реч о бесконачним екстраполацијама. Ако је могла зеба да промени кљун (= адаптација), зашто онда не би могла да се претвори у орла (то јест да постане друга врста)?

Хипотезе пак саме еволуционистичке научне филозофије су по правилу непроверљиве (infalsifiable) или погрешне. Пример непроверљиве хипотезе је „преживљавају најбољи“ (survival of the fittest). Реч је о типичној таутологији, јер чим победите, ви сте најбољи. А у животу је као на олимпијади, немате пуно покушаја. Када би рекли да побеђују само мршави и високи, то би могли да тестирате и проверите. Са друге стране је списак погрешних хипотеза која је ова теорија продуцирала толики да би сваки нормалан човек могао да поцрвени од стида. Навешћемо два примера. Louis Pasteur, француски микробиолог и хемичар, формулисао је закон биологије: Omne vivo ex vivo. То јест, у биогенези само из живог може да настане живо. Али оно прво живо – амеба или шта већ – морало је да настане из неживог, нарушавајући овај закон. Или други пример, Еволуционисти тврде да је хромосом 2 у човеку који има 46 хромосома заправо фузија двају хромосома, 2А и 2Б, мајмуна који има 48 хромосома. Ова хипотеза стара је готово пола века. На месту претпостављене фузије потребно је „да наука“ пронађе доказе о спајању – тј. два теломера (два краја хромосома). Пошто теломери ништа не кодирају, већ су „безвезне“ и бројне репетиције 6 нуклеотида, чија једина функција је управо спречавање фузије хромосома –  ово место по теорији мора да буде „смеће“ нешто типа „јунк ДНА“, или остатак еволуције. Али када је пре пар година декодиран људски геном, утврђено је да место претположене фузије не само што није смеће, не само што нема очекиваних теломерних спојених крајева, већ је то ПРВИ ИНТРОН јако израженог, комплексног и активног DDX11L2 регулаторног РНА гена који се изражен у најмање 255 различитих ћелија/ткивних типова![40] У преводу на језик народа овај ген је толико важан, битан и кључан да човек без њега не би могао да преживи ни један дан! У било ком тренутку кад би се овај ген „преполовио,“ он би постао нечитљив и наступила би готово моментална смрт! Зато ови хромосоми нису никако могли да настану еволуцијом, јер су од самог почетка били функционални. Дакле, били су дизајнирани као такви.

Када се деси некој нормалној теорији нешто као ово последње, теорија пада. Али ова теорија не пада, она је несмртна као и свака идеологија – са својим огромним базеном поклоника.

ФАТАЛНА ТЕОЛОГИЈА ДАРВИНИЗМА

Модерна наука је у принципу покушај да се све интерпретира природним законима, и неприродни и немогући догађаји. Иако су ти покушаји добри и похвални, они нису увек тачни. Бројни врхунски научници, били они верујући или атеисти свесни су „ових граница“ – тј. онога што сама наука може да објасни.[41] Али су ипак ретки они који о томе јавно причају.

Дакле, то што неко природно тежи ка томе да разуме настанак творевине без Бога није ништа спорно. Ствар постаје критична када „теолози“ маловерно и лаковерно покушавају да парирају овој идеологији, када покушавају да нађу „рупе у закону“ или „магичну херменевтску формулу“ натежући свете текстове, делећи их по потреби и подвргавајући их левој критици све у циљу да се од Богом откривене теологије „спасе“ оно што се може спасти. Јер се еволуција узима „као чињеница“, а са науком теологија не може да се хвата у коштац!

Има и оних „теолога“ који неће ни да се потруде у проналажењу херманевтске формуле, па кажу: „Генеза је алегорија (бајка), ништа друго … Зато они дани нису дани, него еони, трећи дан је заправо рани палеозоик, а четврти касни. Да би Адама могао створити Бог из земаљског праха није могуће,“ тако они, „јер прах не садржи молекуле воде, а молекуле воде сачињавају тело.“

Теолошке заблуде произлазеће из покушаја да се опере „Дарвинова теорија“ су бројне. Њих има неколико и све су повезане покушајем да се оправда смртност животиња. Те заблуде су у уској вези са неразумевањем првостворене природе творевине и првостворене природе човека. У ствари један и исти калуп могуће је пронаћи у њима. О заблудама, произлазећим из неразумевања природе првоствореног човека које доводи до погрешног учења о греху, код католика, и погрешног учења о слободној вољи, код протестаната, већ је много писано. Мало је, међутим, писано о заблудама које произлазе из неразумевања првостворене природе животиња. А ове заблуде су и те како, имплицитно и експлицитно, присутне и међу православнима.

Теолошки еволуционизам – његов ексемпларни представник је нпр. Каломирос – узима смртност животиња (коју је претпоставио већ бл. Августин) као полазну тачку. Животиње су створене пре човека, али не по својим врстама, већ је у ствари еволуција једне врсте претварала у друге, напредније и више, у милионима година, док се није појавио и човек као најразвијенија врста. Ако је то тако, теологија која ово прихвата није ништа друго него антрополошка јерес, јер је ту немогуће дефинисати првородни грех ни са хрпом маште. Ту конкретног Адама никада није ни било, већ је била „гомила примата“. Еволуционисти чак и наводе цифру: 10.000 јединица популације! Пошто Бог ту није могао да се обрати конкретном бићу, лице у лице, ни грех ту не може бити нешто везано на личност. Ако би се пак са друге стране Бог ипак обратио једном члану из ове гомиле, који би као Адам сагрешио, то би било јако непоштено до других равноправних чланова ове биолошке врсте, јер би они били кажњени за избор појединца и грешке које сами нису учинили. Уз то, као смртни кажњени би били смрћу. Ништа спектакуларно ни вредно „секирације“. Онај ко је на доживотној робији неће да си сече вене ако му промене браву на ланцима.

Даље, сама природа човека у овим метаморфозама, трајућим милионе година, нема нити може да има свој идентитет, јер сама његова природа није непроменљива. Ако смо у прошлости били нешто као мајмуни, и ако смо данас људи, зашто онда у будућности не бисмо натуралистички могли да се развијемо у Nietzschevog Übermenscha?[42] Шта је онда оно што нас дефинише као људе и ко смо ми онда заправо?

Уз то, теолози Дарвина упадају у још једну клопку. Они понављају заблуду Оригена, осуђену и анатемисану црквеним сабором. Ориген је учио да човекова душа не настаје једновремено са човековим телом, већ се она, будући да битише пре тела, облачи у тело, које је све јаче и грубље по мери како се она удаљава од Бога или греши. У богословљу еволуције позиције су окренуте. Овде се већ постојећа тела „опремају“ душама. Оригенову преегзистенцију душа Дарвинови теолози замењују преегзистенцијом тела.

Писмо научава – а и хришћани у то верују – да је Бог ДОБАР. И Мојсије у Генези каже да је све оно што је створио Бог, било ДОБРО. На једном месту се каже чак ВЕОМА ДОБРО (1:31). А у Премудростима (1:13) пак јасно читамо: Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих.

Ако завиримо у земљану прошлост преко фосила, можемо да се ужаснемо. Фосили могу да се формирају само ако је дошло до насилне, изненадне смрти. У нормалним условима тело се разложи и фосили не могу да се формирају. Али само у једној од тих глобално-локалних „катастрофа“ са последицама по светску флору и фауну, а њих је било три – за потоп смо чули, али он није једини – усмрћено је било по неким оценама преко 90% свих животињских и биљних врста. Само смрт, патња, бол. Језа и ужас. Какво је то добро и каква је то доброта – она иста, можда, што може и новорођенче да баци у пакао? Да се то десило још до појаве човека верују и „богослови“ еволуције. Смрт је чак део главног „механизама“ за настанак врста који доводи и до настанка човека. Пошто за ово зло, за ово страдање живе и неживе творевине, не постоји никакав други узрок осим Бога, теологија дарвинизма није ништа друго него прерушено манихејство или за модерно доба препаковани дуалистичко-гностички концепт учењака Манија.

Али за Ортодоксију смрт није инхерентна творевини нити има свој узрок у Богу. Телесна или физичка смрт је део пале природе, а не здраве и обожене.[43] Она се данас технички намеће као нужност. У материјалном смислу јер су ресурси ограничени, а у духовном да би нас привела покајању и да зло не би било вечно. Она је нужни део комплексног збира правила овог света и долази „у пакету“, заједно са другим натуралистичким законима – али тек после слободног избора оног који је створен по СЛИЦИ и ПОДОБИЈУ Божијем. Пошто она произлази из слободног избора човека на њу не можемо гледати као на казну или одмазду увређеног Божанства. У свету „под влашћу“ Бога она нема никакву функцију ни смисао, јер је она последица одвајања од Бога који је живот и давалац живота.

Православље произлази из чињенице да је Бог човеку понудио највеће добро и да је човек то добро одбацио услед чега произлазе сва друга зла и сви други греси. Али онај који може између највећег добра и зла да изабере зло, утолико пре ће између већег и мањег зла изабрати веће зло. Али пошто овај избор, који је апсолутно слободан, није увек ни доследан ни предвидљив, а још мање рационалан, пронаћи прави метод да се спасе човек није било нимало лако. Бог је створио свет без неких великих напора или улагања емоција. Тек седми дан је „одморио“. Осврнуо се на своје дело и рекао „да је добро“. Али када је видео да је његово биће кренуло у пропаст, сав је морао да се ангажује. Онај коме се клањају сви Херувими и Серафими, и Престоли и Господства, и Начала и Власти, Онај који у сву васиону не може да се смести, сам је морао да постане човек и пострада као човек за човека; да завије рањене у срцу (Ис. 61:1), да болести наше понесе и немоћи наше узме (Ис. 54:4). Какав ће бити ангажман Творца била је тајна, велика тајна. То ће се искристалисати неколико векова касније – васкрсењем Христовим, кад ће све „коцкице“ полако да се сложе на своје место.

Адам је преступом умро најпре духовно – одвајајући се од Бога, а онда и телесно, кад му се тело распало због мутација. Ова двојна смрт, духовна па телесна, важила је и за све Адамове потомке, као што је пропадљивост ушла у сву живу и неживу творевину без изузетка.[44] Зато Христос – оваплоћени Логос – десантом у Ад најпре оживљава душу и укида духовну смрт. Баца се на космичку змију и побеђује ђавола. То је прво васкрсење. Јер ако Адаму и његовим потомцима не би лично пришао Творац, страдајући због њега и спустивши се са њим до краја преисподње, пружајући му руку помирења и дајући му „још једну шансу“, Адамов избор помирења не би био слободан нити би то био избор љубави, јер би он то учинио због интереса (знамо да клима у Аду није баш идеална). Он би и даље остао „роб“ као што би остао и понижен и уцењен, са додатним комплексом дуга према свом Господару. Та поново успостављена „заједница“ са Богом никако не би била ни безусловна ни пуна, а тиме ни све последице смрти не би биле излечене, јер је истинска победа над смрћу могућа само у атмосфери апсолутне слободе и узајамне љубави.

Другим пак Христовим доласком десити ће се финална коректура човекове грешке. Укинуће се смртност и пропадљивост све твари – а тиме и плоти или тела. То је друго васкрсење. Парусијом обновиће се сва природа која је због греха подвргнута природним законима и правилима пропадљивости.

У еволуционистичкој теологији пак ни васкрсење Христово (= укидање духовне смрти) ни парусија Христова (= укидање телесне смрти и пропадљивости) немају ни свој смисао нити су логични, пошто смрт, као што смо већ рекли, има свој узрок у Богу. Смрт је овде као природни елемент вештаства дизајнирана од самог Креатора. И пошто је сама смрт нешто добро или чак „веома добро“, зашто би се она уопште икада и укидала? И то не само овде на Земљи, него и у будућем царству. То јест, зашто и у будућем царству не би било смрти, ако је она добра? Зашто би Бог правио грешке да их онда исправља?

Не само што су теолози Дарвина обесмислили Божију икономију спасења, него они не могу на задовољавајући начин да објасне промишља ли Бог у кога они верују, ако верују, уопште о свету или не? Он је или немушт и неспособан или обичан лажов, будући да сам није нашао пут да нам објасни, кроз Свето Писмо и деловање Духа Светога у Цркви, КО СМО и како смо настали. Никоме Бог није открио праву истину, сем, занимљиво, оним људима који тврде да Га нема. Апсурд! Зато је у једно такво божанство немогуће имати поверење, као што није могуће имати поверење у било кога који је кадар да обмањује.

Али православно богословље, утврђено на вековном предању светих Отаца – оних који су речи Јеванђеља преточили у дело и гледали лепоту славе Божије лицем у лице, оних који су својим обоженим сузама натопили земљу и упознали сав трагизам греха и човекове природе са једне, те безмерни океан Божије милости и доброте са друге стране – категорички одбацује ове бесмислице и ову фаталну, лажну и издеформисану слику о Творцу коју нам цртају дарвинисти – исто тако као што одбацује свако друго лажно учење о Богу. У богословљу дарвинизма Бог није представљен као апсолутна Љубав. Ту је и немогуће говорити о Богу љубави, чак ни под изговором праведности. Бог дарвиниста такође није апсолутно Добро, јер је ту немогуће говорити о било каквом добру, ако се оно мери Његовим програмом и представама о свету; такође Он није нити може да буде апсолутна Истина. У ствари никаква Истина, ако се она провери, на пример, на књизи Постања. „Богословље“ скројено по мери једне фаталне идеологије, која пропагира смрт и пропадљивост, ни не може нешто боље да произведе. Као што теорија еволуције није наука, већ филозофија, тако ни еволуционистичко богословље нема никакве суштинске везе са богословљем, јер је право богословље заправо откровење. Две фаталне филозофије, једна „научна“, друга „теолошка“, која свака са своје стране обрађује исту ствар.

Православље (=откровење) пак изричито исповеда: Бог је апсолутна Љубав, апсолутно Добро и апсолутна Истина. Није Бог обмањивач. Није Господ створио смрт! Није Тројица творац зла! Није Онај који нас љуби љубављу вечном и једнако нам чини милост (Јер 31:3) увукао творевину у бездан и понор! То смо учинили ми, људи. Ми смо навукли на сву творевину брезбројне патње и рај претворили у пакао. Ми смо се смртно огрешили о земаљска створења. Ми смо животиње увукли у провалију смрти, плача и бола. То, и не нешто друго, што се пушта данас у промет, вечна је откривена истина и учење Отаца Цркве.

Са Богом човек се преко Христа помирио, Он му је пружио руку помирења и примио његово извињење. Међутим, није ли већ полако дошао ред да и човек пружи своју руку помирења и извини се створењима које је он увукао у понор и смрт? Није ли већ наступило време да се човек извини птицама, и рибама, и пчелама, и срнама?

РЕКАПИТУЛАЦИЈА

[1] Врт Еден по композицији Генезе преставља продужетак стварања. У шестодневном стварању Земље редослед стварања је: биљке – животиње –  човек. У Едену пак, човек претходи (еденском) растињу, и (еденској) фауни. Неки (нпр. Стефан Љешевски) су мишљења да су еденске или рајске животиње оне животиње које сматрамо данас питомима или домаћима. Готово све домаће животиње произлазе из блискоисточног базена.

Раније се тврдило да је вук заправо припитомпљен пас. Међутим, ово је све мање вероватно, јер је пас своја врста, иако је много слична вуку. Да је овде реч о две различите врсте, можда најбољи аргумент за то су т. з. „сироти гени“ или „orphan genes“. Они су откривени тек недавно. Испоставило се да свака врста (не и раса) има један део гена који су специфични само за ту врсту. Реч је о једном комплетном „блоку“ информације који разликује једну врсту од друге – у правом смислу. Ови гени немају својих предака или комплементарних двојника у другим врстaма, уникални су или сироти. У неким животињским видовима (а њих има около 9 миo.) постотак ових гена може да пређе чак и 30% свих укупних гена. Теорија еволуције не може да објасни њихов настанак. Да су бића „еволуирала“, а то значи постепена промена из „једне врсте у другу“ ситним корацима, ових гена не би било, јер би сваки ген носио „траг“ од свога претка.  https://en.wikipedia.org/wiki/Orphan_gene

И Василије Велики у Хексамерону каже „да се вук не да припитомити“. Могло би се рећи и обратно – да је вук пас који је „подивљао“. Али ни то не стоји, јер једно је вук а друго динго (дивљи пас).

[2] Како је могао да буде дан још док није било ни сунца ни Месеца, одговорних за „биљежење времена“ [И рече Бог: „Да буду светила на своду небеском да деле дан од ноћи; и да буду за знаке и за времена, и за дане, и за године … (1:14)], одговара св. Василије у Хексамерону (друга беседа): МЕРА ОД ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ ЧАСА ЧИНИ ПЕРИОД ЈЕДНОГА ДАНА, ИЛИ: ВАСПОСТАВЉАЊЕ НЕБА ИЗ ОВЕ ТАЧКЕ У ТУ ИСТУ ЗБИВА СЕ ЗА ЈЕДАН ДАН. Према томе, колико год пута да вече и јутро, при обртању Сунца, обухватају свет, то се не испуњава у дужем временском периоду неголи у периоду од једнога дана. Постоји и друго, веома значајно слово, које се преноси скривеним предањем, о томе да је Бог, који је саздао природу времена, ОДРЕДИО ПЕРИОДЕ ДАНА КАО МЕРЕ И ЈЕДИНИЦЕ ЗА ЊЕГОВО МЕРЕЊЕ, и мерећи га седмицама, заповедио да се седмице стално понављају, бројећи тако проток времена. седмицу, опет, сачињава један дан који се понавља седам пута.

Дакле Земља се је окретала исто брзо и први и други и трећи и четврти итд. дан неовисно од тога да ли се Сунце већ било упалило или не – због периодичности. На поларном северу, нема Сунца и по пар месеци, и никоме не долази на памет да дан није био дан и да се у тој периоди Земља није окренула око своје осовине. Занимљиво је и то да се у плазма космолошком моделу креације, који базира на плазми и електромагнетној сили, планети могу појавити пре него што се упали Сунце, а у еволуционисточком моделу, који базира на сили гравитације, не. Уједно је електромагнетна сила за једно 10³⁹ пута јача од гравитације! Израчуни показују да креацију творевине из плазме нису потребне никакве милијарде година, већ буквално дани.

[3] (св. Ефрем Сирин. Творения Т.VI.. М., 1995. – С. 211.)

[4] О цели христианской жизни. Беседа преп. Серафима Саровского с Николаем Александровичем Мотовиловым. Сергиев Посад, 1914. С. 11.

[5] Ibid.

[6] На нашим фрескама, Адам нема пупка, јер није рођен. Michelangelov Адам (16.в) у Сикстинској капели има пупак!

[7] Тачно изложење вере православне, https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Damaskin/tochnoe-izlozhenie-pravoslavnoj-very/

[8] Хтео то човек или не, богато предање показује да човек заправо и нема избора. Јер је створен са том намером, по ЛИКУ и ПОДОБИЈУ Божијем. Као и риба што је створена да живи у води, она у ствари не може да бира хоће или не да живи у њој. Њена природа је „дизајнирана“ само за воду. Даље, саме речи „да ће УМРЕТИ“ не треба гледати уско, или само биолошки, јер сама смрт овде означава комплетну трансформацију његовог животног амбијента …

Постоје разна тумачења зашто је Адам поступио тако што је пуступио. Неки му приписују већу а неки мању кривицу, неки све преваљују на змију (ђавола), други све на Адама – а трећи пак говоре да је сам Бог био тај који му је „подапео ногу“ и припремио смрт (Калвин). Међутим, истина је и то да он није могао да зна шта је то смрт, јер је још није било. Ни преко себе ни преко другога није могао ни да зна ни да осети, шта га чека. Можда је могао само да наслућује. Да ли је он одиста могао добро разумети шта значи ДА ЋЕ УМРЕТИ, ако још нико до њега није умро? Са друге стране Ева била је створена након тога упозорења и сама није могла да чује „Божију претњу“.

[9] De civitate Dei, XIV 11.

[10] Rusell, Bernard Историја западне филозофије. Београд, 1962 стр. 359

[11] Јустин: Догматика I, Београд, 1980.

[12] Summa Theologiae, I 98,2

[13] Ibid.

[14] А тиме и свет, дакле сва творевина.

[15] Јустин: Догматика I, Београд, 1980, стр. 272.

[16] Јустин: Догматика III, Београд, 1978, стр. 792 ср.1. Мојс. 3:17-18

[17] „„Иако је као поступак (преступа Адама) трајао кратко време, он је изазвао тешке и погубне последице по духовну и вештаствену природу … КАО И ПО СВУ ВИДЉИВУ ПРИРОДУ УОПШТЕ,“ ibid. стр. 278.

[18] Змије имају ген за ноге. Понекад се деси грешка и оне се роде са малим ножицама.

[19] Тачно изложење…

[20] Највећа разлика на нивоу тела је у томе што човек може да исконтролише похоту, а животиње не. Прокреација се код њих регулише нагоном. Међутим, главна разлика је у ствари онтолошка. Човек после смрти тела продужава ексистенцију, тачније његова душа – а не и животиње – јер је сам створен по ЛИКУ и ПОДОБИЈУ Божијем кроз задахнуће.

[21] Серафим (Роуз), иером. Православное понимание книги Бытия. М.1998. с.104-114.

[22] Златоусти (Омилије на Генезу, XIII, 4; XV, 4)

[23] Ibid.

[24] Јустин (Ћелијски): Догматика I, Београд 1980, стр. 264

[25] Однос запремине тела и маса тела код човека и животиња је отприлике исти. Јер је униформност или структура мишићних влакана, танких и дебелих, иста кот свих кичмењака, па чак и некичмењака. Мишић миша једнако је јак као и мишић слона. Испод микроскопа тешко можемо да их разликујемо. Али је слон јачи само зато што има већу масу (Knut Schmidt-Nielson). Удвајањем запремине бића, удваја се његова тежина – реч је о пропорционалном доносу – али се његова снага не удваја, већ је нешто мања у односу на тежину. Фактор корекције је 2/3. Зато бића не могу да расту неограничено, јер је додатна тежина тела, због додатне запремине тела, већа од додатне снаге тела. И то реално представља велики проблем за науку. Ако би данас клонирали диносаурусе (тј. аждаје или змајеве) ови никако не би могли да израсту као гиганти који су оставили своје трагове у палеонтологији, просто јер не постоји никаква теоретска могућност да би та бића могла да подржавају властиту тежину. Код сауропосејдона, највишег диносаура, је додатни проблем и то што би морало његово срце да има већи пречник од самог тела да би избацивало крв 10 м. високо. Такође је немогуће замислити да би гигантски летач птеранодон са распоном крила од 9 м. могао данас да лети, јер би му за то требало око 70 кг мишића колибрија, а сам је био тежак негде око 25 кг кад је летео. Данас ништа теже од 10 кг не може да лети. Дакле, очито је да како првостворена тако ни древна природа и животиња и творевине није била иста данашњој природи животиња и творевине.  https://www.bibliotecapleyades.net/ciencia/ciencia_dinosaurs01.htm

[26] Међутим, ни овај пут Бог није узрочник „деформације“. Он је по својој премудрости могао да предвиди све могуће сценарије, и припремио потенцијални одговор, а сам избор зависио је од човека. Многи не разумеју Божје свезнање, Оног којему је позната и прошлост и садашњост и будућност, јер веле, да ако је Бог све унапред знао, а знао је, јер је Он свезнајући, онда ту слободе нема, јер је Он тај који вуче све конце. Неспоразум произлази због тога што Бог „види“ будућност преко сценаријā, а не као „фиксну“ или „детерминисану“. Човеков је избор, а Божји одговор.

[27] Један експеримент састојао се у томе да су малим бебама и мало деци преко екрана показивали снимке змије. Деца, сва, која никада пре нису видела змију, нагонски су испољавала симптоме великог страха.

[28] Потоп је у Библији описан веома наднатуралистичко. Сво човечанство сем групице изабраника (типични елитизам Старог Завета) је покварено, све животиње се покоравају Ноју, иако за то више нема теолошке основе, јер се, већ знамо, „промена система или режима“ већ десила итд. Још више од тога да ли ће све животиње стати у ковчег или не јесте заблуда да се потопом могу решавати такве ствари као питање зла у људима. Јудејци још дуго неће моћи правилно ни да схвате ни да објасне шта је то заправо зло. Њима је и идеја о индивидуалној слободи и индивидуалној кривици непозната. За народне грехе фараон кажњава сав неверни Израел, трпе сви. И ако је Јахве свемогућ, а Јудеји изабрани народ, део човечанства, који Бог посебно обожава, онда се њихова патња може објаснити само грехом. То је психологија очинског укора. Опис потопа у Писму (а легенде о потопу распрострањене су у свим древним културама) зато и није „откровење“, већ извештај – дорађен и прерађен у складу са јудејским схватањима. То је у ствари покушај теолошке интерпретације једног необичног догађаја – са позиција јудејског (старозаветног) схватања света. По свему судећи, тај догађај није био нешто „натприродно“, као што ни потрес није „натприродан“. У плазма моделу настанка творевине [са плазмом може се експериментисати у лабораторију], „потоп (библијски)“ је у ствари процес који има своје натуралистичко објашњење. У том моделу Земља није створена као врела лопта, већ хладна. Тежи метали (посебно они радиоактивни) гомилају се због Марклунд конвекције испод површине. И пошто се ти елементи распадају ослобађају се у тлу велике количине топлоте која притискава воду из хидрофилних „руда“ ка површини. Тако је вода избила из тла – на месту где је земаљска кора била најтања „ … И затворише се извори бездану. 1. Мојс. 8:2. [Ту кору могао је да начне и неки метеор]. Та вода била је врела. Пошто су сви планети настали на исти начин, трагови избијања вруће и топле воде из утробе – због истог механизма, већ описаног – видљиви су и на Марсу и Венери итд. (Гледај: http://www.setterfield.org/Astronomy/Explanations_and_Interpretations.html#Marklund )

[29] Они су као лав који хоће да растрже, и као лавић који сједи у потаји. (Пс 16:12)

[30] Геннадий Егоров : Священное Писание Ветхого Завета

https://books.google.si/books?id=QP17BwAAQBAJ&pg

[31] Јустин Поповић, Догматика III, Београд 1978, стр. 792-795

[32] In Ep. ad Rom., Homil. 14, 5

[33] Ibid. . стр. 795 ср. Јн 8:34-36

[34] Види и (Ис. 11:6-9): „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во“.

[35] Дарвин још није био чуо шта су то мутације нити је знао какви су закони генетике које је открио Мендељ. Да је то тада знао, вероватно би, да је био мудар, своју књигу о произлажењу врста поцепао, а ону другу „The Descent of Man“ не би ни писао. Наивно се надао да ће наука временом да пронађе „прелазне карике“, што се није десило.

[36] https://evolutionnews.org/2017/11/blindness-in-cave-fish-is-due-to-epigenetics/

[37] Данашњи сат којим се мери време је „атомски“, не гравитацијски. Као основу овај сат, у еволуционистичкој парадигми, узима константност атомских процеса. Али атомске константе нису факат. У прошлости атомски процеси били су много бржи. О том прикупљена је и велика збирка података, које није могуће игнорисати. За детаљнију анализу види: Barry Setterfield: Cosmology and the Zero Point Energy (2013)

[38] Ту је чак и креационизам поштенији. Нпр. Библија тврди да су Адам и Ева прародитељи читавог човечанства. Сами еволуционисти су утврдили да је митохондријски ДНК који се преноси само путем жена (ако се не ради о грешци), толико сличан између свих људи да овај произлази само од једне женске особе. Сами еволуционисти су ју назвали „Генетска Ева“. Слично хромосом Y, преноси се само по мушкој линији, и закључак је исти „Генетски Адам“. Све човечанство зачео је један човек и једна жена. Еволуционисти, наравно, не могу то да прихвате. Ове научне чињенице објашњавају на други начин. Они кажу да ова два „бића“ нису живела и исто доба, а истоветност гена је последица „фиксације“ гена у популацији.

[39] У њих више нико ни не сумња. Нпр. пре него сте кренули у први разред и знали да читате већ сте научени да је свет стар милијарде година. Када ова филозофија уђе у вас, еволуција вам сама по себи постаје „нормална.“

[40] https://answersingenesis.org/genetics/dna-similarities/alleged-human-chromosome-2-fusion-site-encodes-an-active-dna-binding-domain-inside-a-complex-and-hig/

[41] (1) James Tour – The Origin of Life: An Inside Story https://www.youtube.com/watch?v=_zQXgJ-dXM4 ; (2) WHY ACADEMICS EMBRACE EVOLUTION http://www.wnd.com/2009/02/88606/

[42] Нацисти су своју идеологију базирали на дарвинизму. Nietzsche је говорио о надчовеку, а Хитлер о „аријској раси“.

[43] Недавно откриће апоптозе (програмиране смрти ћелија) је заправо означило да је смрт „процес“. Умиремо због мутација (грешке у преписивању генетског материјала) и због одумирања ћелија – оних које се „по програму обнављају“ и оних које се не регенеришу. Сваки покушај да се блокира ген одговоран за програмирану смрт ћелије или апоптозу завршава канцером ткива и још бржом смрћу организма.

[44] Још су два пророка који „пркосе“ – Енох и Илија. Али пред Судњи Дан они ће доћи и пострадати.

Categories: Српско православно стање

Tags: Адамов пад, Васкрс 2022, Саша Д. Кнежевић, Свети Јустин Нови (Ћелијски), животиње, православље