Србија већ деценијама стоји заглављена у идеолошкој магли, и не помера се. Држава и скоро сви системи су непромењени. Начин владавине, једнопартизам, једно мишљење и једна идеологија, култ вође, све је непромењено

Извор: Titoslavija.com/Delo.si

Како то да неки од нас видимо све на један начин, а много других и даље на други, супротан?

Једни тврде да је све измислио и створио комунизам у социјалистичкој Југославији – и фабрике, и градове, и бране, и хидроцентрале, и пруге и путеве, као да их нема другде, и као да их не би било у другом систему у истој овој земљи. А било их је, на пример хидроцентрала, међу првима у Европи, и свету, и још су исправне.
Али, о томе се није учило у том праведном школству.

И праведно школство за све, здравство, судство и остало, измислио је комунизам. Како да не!
Свуда је све то неправедно и лоше, само су комунисти смислили најбоље. И најправедније.
Само су комунистички руководиоци и политичари пожртвовани и праведни, и нигде више ниједни други.

Они пре фабриканти и трговци су били сурови и неправедни израбљивачи, кажу они. Али, кад прођете центрима наших градова, мноштво зграда и данас носи натписе „задужбина“, „своме отечеству“, „омладини“, „сирочићима“ …
Текелијанум је задужбина, Матица српска је задужбина, многе установе, болнице, зграде, цркве, збирке … Где су задужбине комунистичких богаташа, до данас? Да бар нису растурили и потрошили задужбине оних пре њих, него су и то махом све упропастили. Имали бисмо неке од најбољих збирки уметничких слика и скулптура у Европи, на пример.

До данас, да.
Јер, ми већином живимо ментално и даље у комунизму. Овде се и даље Тито сматра светлом фигуром, и социјалистичка Југославија најбољом државом. И даље се влада на исти начин, на исти начин су устројени сви државни системи, друштво и привреда. Упркос томе што је та послератна Југославија на злочинима настала, на лажираном изборима установљена, на аутократији, једнопартизму и култу вође одржавана, на фалсификатима о успешности и напретку…

А распадала се све време, док није пукла као запуштени, гнојни чир. Држава у којој грађани нису смели да подигну ни цркву у свом селу? Ни да имају приватно предузеће. Ни друкчије мишљење од званичног. Ни браду и дугачку косу, нити било шта што штрчи од једноличног, наметнутог идеолошко-партијског. У којој Храм Св. Саве ни после неколико десетина упорних молби Патријарха није одобрен да се даље гради? Где је милион грађана који нису могли да нађу себи посао отишао у гастарбајтере да би преживели, они и њихове породице? Је ли то успех? Где су људи убеђени да нема бољег, иако је било лоше. Где су грађани затварани ако само кажу краљ, демократија, слобода говора, реч српско, реч оправдане критике, да све није најбоље на свету … Где су убеђени да нас други цене, а ценили су нас као што сада цене Косово и Метохију, јер им одрађују тамо геостратешки посао, и баш их брига што то није пристојно друштво, као што није била ни комунистичка Југославија.

Примају и подржавају шиптарске руководиоце, и ове овде, као што су примали и хвалили Тита. Баш брига оне на Западу да ли су они злочинци, а јесу, и како се овде живи, догод им обављају посао, или им бар не сметају много. Ето, то је истина о Титу. Који је расцепао Србију, уништио јој државност, привреду, културу и језик.

Али, нашим грађанима је било лепо јер су могли да заврше школу иако су били сиромашни (били су често фаворизовани чак и ако су били неспособни за школу), као да нигде на свету није могуће завршити школу и успети у животу ако нема Брозовог комунизма. Добили су станове. Где, после колико година? Везани су били за стамбене листе и морали да буду послушни да би остали на њима, и тако заробљени и завезани за листу (и исто предузеће …) чекали годинама, неки и деценијама. И добили махом неодговарајуће станове, у делу града који нису бирали, с комшијама које нису бирали, на спрату који нису бирали, квалитета и особина које нису бирали. Убедили су их да ни у једном другом систему не би добили стан … Што је тачно, нигде се станови не поклањају, већ се зарађују. Али, људима је испран мозак, убедили су их да нигде не би имали боље од – тих махом лоших станова, у ружним и неодржаваним зградама, у насељима која су по правилу имала само једну самопослугу, школу, месну заједницу, и – ништа више.

Тако је научник живео у истој згради с портиром из неке установе који је држао кокошке у купатилу, и прасе на тераси пред 29. новембар. Који се осећао интелектуално и морално надмоћно у односу на научника, јер је стан добио брже, и већи него он. И све време га је држао на оку, и пријављивао све сумњиво, зна се коме. То ли је тај систем?

Тако је полуписмени Шиптар (пример из живота) с десеторо деце, сестрама, теткама, бабама и другом родбином који никада нису видели Београд, добио велики стан у новој згради, а идеолошки неподобни књижевник и научник никакав, и никада. У „праведном“ систему, где је лажна потврда из месне заједнице и припадност мањинској или политичкој повлашћеној групи били недостижна предност у односу на истинску научну, иноваторску делатност, или истрајан, вишедеценијски поштен рад на свом радном месту.
А Шиптар је заменио стан у Београду за знатно већу кућу у низу у Приштини, с неким веселником који је на време схватио како ствари стоје и куда иду, па се склонио отуда на време.

Извор: Демостат/Недељник

И комунистичка архитектура је најбоља, за понос. Видимо то по центрима наших градова нагрђених социјалистичким солитерима и другим ружним зградама које се распадају, ружне и једноличне; свуда у Европи су обновили разрушене центре градова онако какви су били пре рата, а у напредној брозославији – не. Видимо то и по околини наших градова, загушених дивљом градњом – без улица, канализације, градског превоза и друге инфраструктуре. Наши градови по томе више личе на оне из најсиромашнијих земаља Африке и Азије, него на европске. Али, из неких разлога, све је лепо кад гледаш кроз одговарајуће, посебно подешене наочаре. И смрад, и влага, и тескоба, и одсуство цивилизацијских вредности и постигнућа.

А предратна архитектура? Ето је, оно што је најлепше по нашим градовима – старе школе, судови, општинске зграде, железничке станице, факултети, галерије, музеји, дворови, паркови, пословне и приватне зграде … Преживело у свој својој смислености, складу и лепоти, иако никако одржавано после рата.
Гледана кроз идеолошке наочаре, сва та лепота је била у ствари – ружна, превазиђена и невредна.

А социјалистичка привреда? Било је добрих, јаких предузећа. Понешто добро има у свакој, и најпропалијој земљи. Али, праведан систем, који није никада ни био такав, брзо се извргао у своју надреалну, најгору супротност. Лажне потврде, везе, пријатељске, родбинске, завичајне, предност члановима партије, акције запошљавања свих који су дипломирали, лење и обесне бирократије више него радника, национални кључ који је, на пример у војсци, многим честитим официрима претпоставио мање способне и неморалне припаднике других народа и мањина. Од којих су неки изнутра саботирали војску, јер су све време били свесни националних циљева свог народа, и нису хтели Југославију.
Иначе, већина успешних предузећа, фабрика и комбината су били предратни, само преименовани, и избрисане историје.

Јесу се добијали станови, али највише по великим градовима, и највише републичка и савезна бирократија. У Београду је грађено на десетине хиљада станова, а у неком тамо индустријском месту једна зграда с неколико десетина станова за десет година. Зато та мега-бирократија и данас, и њихови потомци који су наследили те станове без свог труда и заслуге, уздижу социјализам и Југославију. Свако би се, свуда у свету, радовао таквом поклону. Али, у нормалном свету нема ништа џабе. Лепо се живело – запослиш се преко везе, без заслуга, дембелишеш, излазиш током посла кад хоћеш, изађеш раније кад хоћеш, ту су лажна боловања, лажне потврде за инвалидску и превремену пензију, гурање на листе за одмор у државним одмаралиштима, гурање за колективне излете, прославе … грабеж за све што се могло уграбити.

То је било друштво које је до сржи било покварено и устројено да одговара неморалним скоројевићима, док су се они мислећи, вредни и нормални повукли, ћутали, гледали да и сами понешто штрпну (отуда је све државно било алајбегова слама, крало се све што се могло, из канцеларија, с градилишта, железнице, пољопривредних комбината, службених аутомобила и путовања, све и свуда, до данас), да се сагну не би ли дошли до пасоша, потврде, лекара, службе за дете, неке ситне или крупне услуге и повољности. И били захвални када би нешто од тога остварили … Некако се подразумевало да је нормалан начин на који се све то остварује у нормалним земљама, на много бољем нивоу – ненормалан, шта ли?

Многи су добили заслужено свој стан, не баш по жељи у погледу места, квалитета и других услова и особина, али, наводно, бесплатно. Некако им је било слађе да им се током целог радног века одваја ОБАВЕЗНИ допринос за станове и онда га добију, као, бесплатно, него да, као у нормалним системима, штеде сами и купе стан где хоће, какав хоће, на спрату који им одговара, квалитета и других особина који им одговарају. Или га не купе никад. И, ако га купе, отплате га за одређен броја година. Идеологија је учинила да желе и цене нешто што је горе од – очигледно бољег. Онима који су брзо добили станове (и добијали с временом боље и вредније) који су вредели више него што су одвајали кроз обавезан допринос, онима који су преко политичког, идеолошког, рођачког, племенског и другог утицаја користили здравствени, судски, полицијски, административни и друге системе јефтиније него што су плаћали одвајањем кроз доприносе за њих, то се све исплатило, и то је време било добро за њих, без сумње. Није чудно што га се радо сећају и хвале га.
А што је село планирано запуштено и пропало, што већина радника никада није добила стан, што су социјалне, здравствене, правне и друге услуге за њих биле много неприступачније него за привилеговану бирократију, то се њих не тиче. Што је постојала привилегована политичко-партијска каста која је лагала и фалсификовала стање у земљи све време, није ни то битно.
Што су предузећа све више губила дах и пропадала под теретом превелике и скупе бирократије, и што су радници све мање радили, а све више крали из предузећа све што може да се украде, по угледу на бирократију. Јер, на крају је у таквом систему друштвено и државно било – као ничије, и то су сви знали. То је била цена одржавања власти тог „златног“ времена.

Србија је зачепљена. Србија није мислила својом главом. Србија је, кад год је нешто питају, одговарала, и одговара до данас, идеолошком флоскулом. На пример, ми смо најбољи, најлепши, најправеднији, најпаметнији, ми смо богатији од других, ми имамо два писма у језику и у предности смо због тога …
И, готово су сви поверовали у то, и верују, до данас. Нису они који су одмах после рата побегли из земље, ризикујући живот. Нису они који су све схватали, али су морали да ћуте, преплашени за живот, имовину, и још више – своју децу и њихову будућност. Нису они, који су, силом прилика, отишли да раде лоше и слабо плаћене послове у иностранство, и, гле чуда, боље прошли од ових који су остали.

Србија већ деценијама стоји заглављена у идеолошкој магли, и не помера се. Држава и скоро сви системи су непромењени. Начин владавине, једнопартизам, једно мишљење и једна идеологија, култ вође, све је непромењено. Србија је у свему тешко заостала, па је сада у много чему последња у Европи.
Потпуно законито, предвидљиво свакоме ко је умео да види својим очима и нешто знао.

А већина и даље не верује својим очима, и ономе што може да сазна лако.
Она лења и незаслужна бирократија и њени потомци, као већина, владају Србијом и даље, оваква им најбоље одговара. Они и даље држе све главне позиције, они одлучују. Њима не одговара нормална Србија, Србија која дише, која је као нормалан свет.

Categories: Судбина као политика

Tags: Јосип Броз, Љубиша В. Јовановић, Србија, титоизам