Не може се титула „патријарха српских и поморских земаља“ од прије 800 година механички примјенити данас, јер то асоцира да су Република Србија и Република Српска српске земље, а Црна Гора „поморска земља“
Др Александар Раковић
Прије двије недјеље у нашу јавност је процурила вијест да Српска православна црква у мају 2018. године, на Светом архијерејском сабору, спрема усвајање новог устава. Недавно је у јавност прогуран и текст Предлога устава Српске православне цркве. Поставља се питање зашто тај текст није упућен на јавну или стручну расправу која би трајала најмање годину дана? Комисија за писање Устава Српске православне цркве тај текст је тек недавно упутила архијерејима. Сасвим је сигурно да су два мјесеца недовољна да се српски архијереји темељно упуте у Предлог устава Српске православне цркве, да консултују стручњаке и да по ширини и дубини упуте примједбе и сугестије.
Српску православну цркву чине архијереји, остало свештенство и монаштво – и народ. Флоскула „Српска православна црква и њени вјерници“ је у теолошком смислу потпуно неправилна јер сви ми чинимо Српску православну цркву. Стога, буни то што мирјани, посебно бројна свјетовна лица упућена у проблематику која се тиче израде новог устава Српске православне цркве, уопште нису ни били консултовани. Поред тога, већ је реаговало неколико јереја из Републике Србије, Републике Српске и расејања и тражило да и мирско свештенство добије прилику да упути примједбе и сугестије.
Пошто већ нисмо добили ту прилику, ни ми мирјани ни наше мирско свештенство, ред је да онда о Предлогу устава Српске православне цркве дискутујемо у медијима. Стога, користим прилику да на страницама “Слободе” говорим о рјешењима из предлога устава која се тичу идентитета Српске православне цркве. С тим у вези, када је ријеч о националним питањима српског народа – које је Српска православна црква увијек штитила – у тексту има добрих рјешења, али има и лоших рјешења. Сматрам да је добро да Српска православна црква продужи своје званично име додавањем имена Пећка патријаршија. Тиме би ново име гласило Српска православна црква – Пећка патријаршија. Новим именом би била појачана већ неоспорна идентитетска веза са Косовом и Метохијом, а на симболичан, али јасан начин, потврђена државност Републике Србије у јужној српској покрајини. Пећка патријаршија јесте у темељу српске државности и Републике Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Није сасвим јасно због чега би Српска православна црква требало да добије чак 17 нових архиепископа: на челу четири старе и чак 13 нових митрополија? Уопште није јасно по којим критеријумима су бирана архиепископска сједишта? Како је могуће да Епархија зворничко-тузланска са више од милион људи – неколико стотина хиљада православних вјерника, али и са бројним суграђанима муслиманима и римокатолицима – остане у рангу епископије, а да владика далматински добије титулу архиепископа?
Поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве неколико епархија треба да буде дигнуто у ранг митрополија али критеријум за то мора да буде изричит.
Посебно забрињава што је Предлогом устава Српске православне цркве предвиђено да титула патријарха српског треба да буде преименована у „патријарха српских и поморских земаља“. Ријеч је, наиме, о древној титули која је пратила владарску титулу. Међутим, не може се титула српског првојерарха од прије 800 година механички примјенити данас, јер то асоцира да су Република Србија и Република Српска српске земље, а Црна Гора „поморска земља“.
Има објашњења да се тако „најбоље чува јединство цркве“ на свим меридијанима. То објашњење је погрешно. Наиме, цјеловитост Српске православне цркве нико озбиљан не доводи у питање у Калифорнији, Буенос Ајресу, Кејптауну или Сиднеју. Цјеловитост је на првом мјесту под ударом у Црној Гори гдје режим радикалних атеиста и црногорских сепаратиста има намјеру да истјера Српску православну цркву с њених вишевјековних простора. Демократска партија социјалиста је то, чак, уврстила у петогодишњи план.
Црна Гора се као „поморска земља“ не смије уводити у будући устав Српске православне цркве: нити као могућност, нити као нејасноћа, нити као недореченост. То данас може да асоцира на либералски „медитерански Монтенегро“ или Ђукановићев „јадрански Монте Карло“. Кад год се у посљедњих тридесетак година Црна Гора издвајала из српских земаља, црногорски сепаратисти су изнова подвлачили „морску спону“ насупрот српској. Архијереји Српске православне цркве не смију да буду ти који би, усвајањем уставног рјешења о „српским и поморским земљама“, издвојили или отворили пут издвајању Црне Горе из српских земаља. Титула нашег патријарха треба да остане кратка и јасна – патријарх српски.
(Слобода, 14. 3. 2018)
Categories: Преносимо
Црна Гора се као „поморска земља“ не смије уводити у будући устав Српске православне цркве: нити као могућност, нити као нејасноћа, нити као недореченост.
Апсолутно!
Требало би да је јасно да је сваки црквени Устав документ за спољашњу употребу и да он не може да измени унутарње, мистично устројство Цркве. Патријарх је и до сад био “Пећки” , то што ће се српска Црква у административном погледу (у односу на друге “верске заједнице” у секуларном друштву) званично регистровати као “Пећка патријаршија” ствар је спољашње дипломатије, а не суштине. Српски патријарх је од кад је Пећка патријаршија успостављена, па у сваком периоду кад смо га имали, био, јесте и биће – Пећки. Исто је и с Црном Гором. То како ће се она споља регистровати, ради дипломатског рата са црногорским АНБ-ом и Мирашом Дедеићем уопште нема никакве везе с неизменљивом суштином Цркве којој припадају Петар Цетињски и Василије Острошки. С тим што је уопште и не мислим да назив “поморски” односи на Црну Гору, јер Црна Гора није поморска, поморска је Бока, Приморје, Аустралија и Нови Зеланд…. Какве везе имају Цетињска митрополија, Немањин Град или Ђурђеви Ступови код Берана са “поморским земљама” , то су “српске земље”… Мислим да наши интелектуалци, па тако ни уважени г. Раковић, не би требали да користе баш сваку прилику за демонстрацију знања, нешто је и ћутању 🙂