Комплетан кадар који је водио успешно Ратну морнарицу у одбрани од агресије НАТО-а је пензионисан и можда је то својеврстан чин признања да су то чинили успешно.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији (Фото: Медија центар НУНС)

Агресија на СР Југославију је пример бруталне употребе силе у решавању међународних криза, маскирана као „хуманитарна”, уз примену и забрањених борбених средстава.

Интензивни удари из ваздушног простора, уз примену нових убојних и других средстава, усклађивани су са дејствима терористичких снага. Поморски, односно поморско-ваздухопловни, састави представљали су једну од најважнијих компоненти и инструмент за остваривање циља агресије. У агресији на СР Југославију 11 чланица НАТО-а у Средоземном и Јадранском мору ангажовале су на почетку 59 ратних бродова (2 носача авиона, 1 носач хеликоптера, 1 ракетна крстарица, 32 ракетна разарача – ракетних фрегата, 3 ракетне топовњаче, 3–4 подморнице, 10 десантних/помоћних бродова и два брода за електронско извиђање, са укупно 250 лансера крстарећих ракета), 14 помоћних бродова, 3 подморнице – са 11.770 морнара и 2.200 припадника морнарчкодесантне пешадије.

На почетку агресије поморске снаге НАТО-а биле су задужене за поморску блокаду и лансирање крстарећих ракета. Током агресије, бројно стање поморских снага агресора мењало се, како по броју тако и по намени бродова, при чему је примењивана демонстрација силе. У том периоду у агресији на СР Југославију учествовало је 35 ратних бродова (3 носача авиона, 1 носач хеликоптера, 4 ракетне крстарице, 8 ракетних разарача, 12 ракетних фрегата, 3 десантна брода, 2 ракетне корвете и 2 ракетне топовњаче), 6 подморница – са 23.916 људи. На бродовима пловних састава налазило се укупно 105 авиона, 98 транспортних и борбених хеликоптера. Укупно, на разноврсним носиоцима било је 688 крстарећих ракета, од чега је 420–450 лансирано на циљеве на територији СР Југославије.

С обзиром на то да ограничене економске могућности СР Југославије последњих година нису могле да обезбеде улагања у развој и опремање Ратне морнарице није са могло обезбедити неопходни развој па је тежиште било на одржавању постојећих борбених потенцијала. Посебан проблем била је не-прилагођена и неадекватна инфраструктура, која није одговарала ни мирнодопским ни ратним потребама за одбрану од агресије са мора.

Основне процене модела агресије на СР Југославију су изучаване у војним школама (посебно Школи националне одбране) или су провераване и усавршаване у току извођења организационих облика практичне обуке старешина у Команди Ратне морнарице и њеним јединицама. Агресија је, практично, показала да су процене биле реалне, како по етапама и фазама, тако и по садржајима агресије и величини ангажованих снага.

Команда Ратне морнарице је последњих година имала убрзани темпо оспособљавања и обучавања у свакодневном раду, што је допринело да у припреми за одбрану и у току агресије покаже високи ниво оперативности.

СУПРОТСТАВЉАЊЕ АГРЕСОРУ

Команда Ратне морнарице[1] је имала командно место у Зеленики. Штаб са пратећим елементима је био у Мељинама. Командант Ратне морнарице био је вицеадмирал Милан Зец, начелник штаба био је вицеадмирал Милан Радовић (а потом контраадмирал Миливоје Павловић) и помоћник за позадину контрадмирал Марко Сунарић. Командант Флоте био је контраадмирал Миливоје Павловић, а по његовом постављењу на место начелника штаба Команде Ратне морнарице заступник је био капетан бојног брода Радомир Грујић.

Команди Ратне морнарице (са приштапским јединицама) биле су потчињене јединице: Флота (18. флотила ракетних бродова, 88. флотила подморница, 17. флотила обалских поморских снага, 20. одред миноловаца и 16. одред граничних патролних чамаца), 108. обалска ракетна бригада, 110. обалска артиљеријска бригада, 82. поморски центар, 367 морнаричка позадинска база, 69. морнаричкотехничка ракетна база, одред обалског осматрања и јављања, 81. моторизована бригада – Херцег Нови, 83. моторизивана бригада – Бар, 85. лака пешадијска бригада – Цетиње, 223. инжењеријски батаљон, 27. батаљон војне полиције, 61. батаљон везе, 10, гранични батаљон и 9. чета АБХО. Ту је била и Војна болница у Мељинама и Морнаричкотехнички ремонтни завод „Сава Ковачевић“ у Тивту.

Након проглашеног ратног стања у Савезној Републици Југославији, Ратна морнарица Војске Југославије формирала је своје ратне јединице у складу са предвиђеном ратном формацијом. Поред осталих јединица, формирани су и почели су рад Ратни суд и Ратни војни тужилац при Команди Ратне морнарице, као и Ратни војни суд и ратни војни тужилац при Команди Флоте. Нешто касније формиран је и Суд за поморски плен.

Правовременим оперативним развојем снага, Ратна морнарица је дочекала агресију НАТО-а спремна. Прва изненадна дејства агресора по осматрачким системима имала су ограничен разарајући ефекат. Правовремено предузетим мерама спречено је уништавање, за Ратну морнарицу важних, осматрачких система и избегнуте су људске жртве, што је позитивно утицало на борбени морал свих припадника Ратне морнарице.

Интересантно је то да је првим дејствима по осматрачким системима, агресор дејствовао на село Кручи (јужно од Бара), насељено претежно албанским становништвом, иако на већој удаљености није било ни објеката ни јединица Ратне морнарице.

Карактер ваздухопловне операције, коју је агресор водио против СР Југославије, па и против снага Ратне морнарице, наметнуо је као тежиште противваздушну одбрану. Праћење ситуације у ваздушном простору било је добро организовано, скоро у реалном времену, а подаци су брзо достављани јединицама, чиме је омогућено дејство по циљевима у ваздушном простору и избегнуте људске и материјалне жртве у рејону извршених дејстава. У току агресије, снаге Ратне морнарице дејствовале су по непријатељским летелицама (авионима, крстарећим ракетама, беспилотним летелицама и вођеним бомбама) сваки пута када су биле у домету оружја.

Припадници Ратне морнарице су дејствовали сваки пут када су авиони прелетали изнад рејона локација јединица, па чак и онда када нису били у домету. Посебно су то чинили припадници Флоте, која је, захваљујући свом командном кадру, предузела све радње против снага које повређују наш морски и ваздушни простор: За припаднике Ратне морнарице није постојала никаква зона на територији Савезне Републике Југославије из које не треба дејствовати по снагама агресора који не преза да убија све, да руши све и прети да ће нас вратити у праисторију.

Апсолутна превласт агресора у ваздушном простору и на мору смањила је могућност за извођење противбродске борбе, али је није у потпуности елиминисала. Снаге Ратне морнарице су свим расположивим борбеним потенцијалима биле спремне за одлучујући бој на мору у најкритичнијем моменту за опстанак. Дејства по површинским бродовима непријатеља нису извођена, јер су они маневрисали ван домета ракетног наоружања, чиме су показивали респект према снази оружја наших бродова. Кад год би наше ударне поморске снаге изашле на море и удаљавале се од наше обале, за толико су се удаљавале и поморске снага непријатеља остајући увек ван домета наших ракета.

Агресор је стално ангажовао специјализоване бродове и летелице за осматрање и прикупљање података о снагама Ратне морнарице. Маневром снагама и вештом применом мера тактичког и оперативног маскирања прикриване су наше снаге и намере, а агресор је довођен у ситуацију да интензивније употребљава беспилотне летелице, по којима су снаге против-ваздушне одбране Ратне морнарице ефикасно дејствовале када су се нашле у границама домета наоружања. Агресор није успео да уништи ни једно борбено и неборбено средство Ратне морнарице.

Агресорови авиони, након безуспешно извршених задатака, своје смртоносне терете често су избацивали у Јадранско море. Димензије тог еколошког злочина према мору показаће време. Два авиона А-10 дејствовала су муницијом са осиромашеним уранијумом у рејону Арзе на острву Луштица. У близини није било снага Војске Југославије.

Правилно планирана и усмеравана борбена обука у командама и јединицама Ратне морнарице, према процењеном моделу агресије, омогућила је ефикасно и одговорно извршавање свих постављених задатака у одбрани Јадранског мора и обале.

Део људства који је попуњавао јединице Ратне морнарице, први пут се срео за сложенијом ратном техником. У расположивом времену, између борбених задатака, извођена је борбена обука, чиме је ниво оспособљености стално повећаван.

Током читавог периода агресије НАТО на СР Југославију, припадници Ратне морнарице су исказали високи степен одговорности, одлучности, професионализма и мотивисаности за извршавање постављених задатака, чиме су дали пуни допринос даљој афирмацији праведне борбе нашег народа.

Ефикасним командовањем, оспособљеношћу и храбрим држањем у току извршавања борбених дејстава, сарадњом са народом порастао је ауторитет припадника Ратне морнарице, пре свега официра и подофицира.

КОНТРОЛА ТЕРИТОРИЈЕ И АКВАТОРИЈЕ

Због ситуације у којој се нашла, Ратна морнарица је морала увести контролу територије и мора проглашавањем ратног режима пловидбе и контролних пунктова на граничним прелазима, са тежиштем на Дебелеом бријегу.

Командант Ратне морнарице је 29. марта наредбом прогласио ратни ре-жим пловидбе на мору и унутрашњим пловним путевима у складу са „Законом о одбрани“. Ратни режим пловидбе, као начин регулисања саобраћаја у рату, до тада није примењиван. Накнадно је Команда Ратне морнарице, од 5,00 часова 14. априла до 5,00 часова 16. априла, због појачаних активности агресора и одбране територијалног мора, забранила пловидбу свим учесницима у поморском саобраћају у територијалном мору и унутрашњим пловним путевима на Скадарском језеру и реци Бојани који не поступају према Ратном режиму пловидбе. Команда Ратне морнарице је гарантовала безбедност пловидбе свим бродовима који се придржавају ратног режима пловидбе . Након тога поново је ступио на снагу прописани ратни режим пловидбе.

На основу члана 70. став 2, Закона о одбрани, акваторија на даљинама 120 километара од границе територијалног мора Савезне Републике Југославије проглашена је опасном за пловљење свим бродовима који плове кроз Јадран.

Проглашавање ратног режима пловидбе и успостављање контролних пунктова пореметило је неконтролисано кретање преко територије коју је бранила Ратна морнарица, посебно због спречавања шверца робе из Албаније и Хрватске, те упловљавање глисера из правца Италије и пребацивање албанских „избеглица“ у Италију.

Посебно је дошла до изражаја кампања против Војске Југославије у јавним гласилима у Црној Гори, посебно против Ратне морнарице, због наводне блокаде луке Бар и граничних прелаза на копну. У борби против тих напада нисмо имали никакву помоћ Информативне службе Војске Југославије, па смо били приморани да се обратимо Штабу Врховне команде – Управи за информисање и морал да се укључи у наши борбу против ове кампање саопштењем за јавност, како би се неутралисало деловање те кампање на јавност. Ова управа није имала увид у ситуацију и држала нас је на маргинама догађаја. Истина, заузети су проблемима у осталим деловима земље, али овде се, за разлику од других подручја, водио међусобно „рат“ са „нашим“ средствима информисања и власти која је део ове земље.

Посебна кампања поведена је у случају када је брод „Симба“ заустављен због контроле терета. Брод је најављен као превозник хуманитарне помоћи од 3.100 тона брашна, а испоставило се да нема одговарајућу документацију за увоз брашна и да се ради о приватној фирми „Мермонт“. Када је у питању брашно јасно смо нагласили да је Ратна морнарице уложила огромне напоре у задњих шест месеци да пресече канал шверца брашна за Албанију преко Скадарског језера, којим је отекло неколико хиљада тона овог артикла.

Интересантно је да није било најава упловљавања бродова са хуманитарном помоћи када је лука Бар отворена за саобраћај. Јасно се може закључити да је покушај упловљавања брода „Симба“ било провокација и да је тежиште пребачено на саобраћајницу која из Републике Хрватске води у Црну Гору. Због тога је успостављена контрола саобраћаја на копну и тиме је спречен недозвољен промет материјалних средстава и кретање незаконито пропуштених страних држављана на граничном прелазу на Дебелом бријегу, који се налазио под контролом Министарства унутрашњих послова Републике Црне Горе.

Контролишући промет робе на контролном пункту у Кумбору, контролна служба Ратне морнарице открила је камионе са наводном хуманитарном помоћи. Наведени камиони, односно њихови возачи, нису располагали документацијом из које би се видело да је реч о хуманитарној помоћи. Није било никаквих података о пошиљаоцу, превозници су приватна лица, а не зна се ни ко је прималац превожене робе. Комплетна „хуманитарна помоћ“ је транспортована преко Министарства унутрашњих послова, чији су припадници пратили камионе, стварајући утисак код јавности да Војска Југославије отима хуманитарну помоћ. При томе се најављивало да ће транспорт бити реализован уз примену силе од стране припадника Министарства унутрашњих послова, чиме се отворено претило Војсци Југославије и стварала напета ситуација у приморским општинама Црне Горе.

Очито је да контрола саобраћаја и захтев за легалан прелазак наше државне границе са поседовањем одговарајућих докумената није одговарао онима који су, кршећи граничне прописе увозећи робу без плаћања царине и продајући је на подручју Југославије, стицали огромно богатство. После успостављања контроле такав начин „трговине“ више није био могућ и циљ је био да се јавност окрене против Војске Југославије. Због тога су намерно изабрани такви артикли као што су брашно, санитетски материјал, дечје играчке и сл. То је био само пробни балон, а после би следило и остало, као и пре успостављања контроле. Све док је трајало ратно стање и док је непријатељ бомбардовао наша села и градове, Ратна морнарица је деловала у складу са нормативним решењима о ратном стању.

Да је надлежним органима Републике Црне Горе јасан начин како се обезбеђују услови за одвијање саобраћаја видело се из акта којим је Савезно министарство за саобраћај обавестило Савезну управу за уређивање и одржавање поморских пловних путева „Пловпут“. Све је у томе регулисано, па и начин увоза лекова и медицинског материјала. У наведеној информацији јасно је наглашено да је Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику одређено за координатора међународне хуманитарне помоћи.

Сви они који су увозили робу на законит начин нису имали никаквих проблема с обављањем своје делатности. Сваки увоз маскиран хуманитарном помоћи, а који нема за то предвиђену документацију, спречаван је јер је то незаконито пословање – у затвореном камиону се не види да ли је утоварен санитетски материјал или оружје.

Војска Југославије и њена Ратна морнарица није чинила ништа што је ван законских права и њене надлежности. Пре свега, штићена је државна граница и тиме спречаван увоз робе која би могла нарушити одбрану земље – наоружање и опрема, незаконит улазак страних држављана без одређених докумената итд. Сведоци смо били да је на овој територији откривено више десетина страних држављана који су без одређених исправа ушли на нашу територију. Ни у једној држави то није дозвољено, па није ни у нашој, поготово не у време када на наша села и градове падају бомбе и ракете и постоје људи који агресору показују циљеве, осматрају распореде јединица Војске Југославије, прате њихово кретање, уопштено речено служе агресору.

ОДБРАНА ОД „МИРОТВОРАЦА”

Посебан проблем представљале су сталне оптужбе и протести власти у Црној Гори због дејстава бродова Ратне морнарице по непријатељским авионима који надлећу Црну Гору и преко ње лете ка циљевима у Србији. После таквог дејства 12. априла, директор Луке Бар је тражио да Ратна морнарица напусти Луку Бар, а подржао га је и министар унутрашњих послова у Влади Црне Горе, уз оркестриране нападе средстава информисања, која га подржавају. Ова средства су чак навела врсту дејстава и давала тачне локације са којих је то чињено.

Команда Флоте, боље речено њен командант контраадмирал Миливоје Павловић, је реаговао на обраћање писмом директора Луке Бар, којим се обратио команданту Ратне морнарице, а Телевизија Црна Гора пренела је то писмо 12. априла 1999. године протестујући због дејства брода Ратне морнарице по непријатељским авионима. Акт директора Луке Бар је командант Флоте окарактерисао као неприхватљив, као и поступак средстава информисања у Црној Гори, која га подржавају, и штетан и опасан, посебно када се има у виду то да се објављује и име брода који је дејствовао, наводи врста дејства и даје тачна локација са које је то учињено. Команда Флоте је упозорила „све учеснике у овом нечасном делу да ће Флота, као и део снага наше одбране предузимати све ефикасне борбене радње против снага НАТО-а, а које користе ваздушни простор изнад територије на којој лоцирају снаге Ратне морнарице за сејање смрти широм Југославије“. Јасно је стављено до знања да је „Војска Југославије оружана сила нашег народа и неће никоме дозволити да је омета у извршавању њених задатака у борби против агресора”. Упозорено је да нико „не сме да призива раднике на запоседање наших пловних објеката и не сме да се заклања иза самоорганизовања радника, јер је то акт који подлеже законској, а не моралној одговорности“. Исти је став и према захтеву директора Луке Бар да бродови ХИТНО напусте Луку Бар.

Стизале су поруке припадника власти да ће „оружане снаге Црне Горе одбранити Црну Гору и да ће у случају сукоба Војске и полиције нестати и Војска и Савезна Република Југославија и да ће бити угрожени животи грађана и припадника и симпатизера партије на чијим се трибинама даје подршка Војсци Југославије“. Упорно је заступана теза о политичкој улози Војске, о опасности од њеног учешћа у промени власти.

Свој став о развоју ситуације, командант Ратне морнарице је јасно изнео на састанку са председницима општина, одржаном 16. априла 1999. године у Зеленики:

„Кад политика не успе да оствари своје циљеве Војска добија задатак. НАТО нас је напао. Ми смо приморани да се бранимо.

Ништа ово није ново, ради се то већ 30-ак година. Дробе се мали и слаби, али до сада је агресор углавном губио. Убеђен сам да се НАТО жели извући, јер су изгубили своје јуришнике (CNN), немају материјала за махинације.

Од почетка смо задејствовали јединице, с тежиштем на противваздушној одбрани. Изложени смо ваздушним разарајућим ударима. Сви имамо обавезе.

Скупштине општина имају своје обавезе, пре свега заштиту становништва, материјалних добара… Савезна влада је носилац тога.

Проблем војне обавезе је на посебан начин супротстављен са радном обавезом. Председници општина су носиоци тога. Ви знате шта је радна обавеза. Радна обавеза се не односи на запослене већ за незапослене.

Војни одсеци су под Другом армијом. За привођење је надлежан МУП, а потом војна полиција. Дизање тензија је последица политичког опонирања Савезној влади. Ми се не желимо мешати у то. Тај проблем је требало гурнути у страну.

Команда Ратне морнарице одбија све дискусије о сврставању. Гарантујем вам да се не сврставамо ни на једну политичку страну. Свеједно нам је ко је председник Владе. Не подешавамо одбрану према председнику Владе. Такав став може довести да се у Војску Југославије одазову сви припадници Социјалистичке народне партије. Ако се сви одазову ствараћемо равнотежу. За стање не можете кривити Војску. Команда Ратне морнарице ће радити према овлашћењима. Бићемо Југословени. Кад нема агресора ставићемо вам се на располагање.

Унутар Војске Југославије није се ништа променило, али видимо да се много тога око нас променило. Прекомерно се наоружава МУП. Гомила се оружје.

Блокада медија је за нас, пропаганда је за непријатеља. Клинтон може али ми не можемо. Може Америка богата, али то јој не оправдава да буде злочиначка. Хоће да овде инсталирају своје снаге уместо Западне Европе. Приче о заштити Албанаца су фразе.

Ми бранимо земљу. Кад се туче Нови Сад као да се туче Бар. Конфликти у Бару се не могу посматрати као што то чини директор Луке Бар. Он је починио кривично дело и мораће одговарати.

Противваздушна одбрана је од саме границе. По целој дубини ћемо се тући. Ми смо прве ударе добили по Улцињу, Бару и Тивту. Ако се пређе на другу фазу и простор Црне Горе ће се наћи на удару“.[2]

Други драстичан пример који указује на однос власти према Ратној морнарици, односно Војсци Југославије је догађај код бомбардовања Ловћена.

Часопис „Дан“ је испод нашег саопштења о овом догађају објавио да је „у синоћњем другом Дневнику Телевизија Црне Горе, у покушају да допуни саопштење Ратне морнарице (које је ТВ скратила) о нападима на Ловћен укључила дежурног на предајнику емисионог центра Ловћен.

Он је говорио о детаљима прексиноћњег напада НАТО зликоваца. Покушао је да тачно објасни гдје се налази војни објекат и зашто војници који су били у том објекту нијесу погођени. Сувишно је рећи да је то сасвим довољна информација непријатељу, да у евентуално поновљеном нападу, свој нечасно посао обави успјешније“.

Поступак Телевизије Црне Горе јасно говори о односу актуелне власти Црне Горе према Војсци и непријатељу. Као и увек они увек тај свој поступак оправдавају „мирoтворачким“ порукама, увек оптужујући директно или индиректно Војску Југославије да „ничим изазвана отвара ватру на авионе који не угрожавају Црну Гору“. Чине то веома перфидно, свакако по инструкцијама оних које подржавају у овом крвавом пиру светских силеџија. Осим „Дана“ и „Радио Светигоре“, који коректно преноси сва наша саопштења, сва остала средства информисања у Црној Гори их скраћују и, обавезно, одмах дају други чланак или изјаву која би требало да демантује наше саопштење. У том отворено предњаче „Вијести“, док „Побједа“ то чини перфидније, као и Телевизија Црна Гора.

Извештај о нашим положајима на Ловћену је Телевизија Црне Горе дала, али није пренела наше саопштење у коме упозоравамо на опасност од оборених пројектила, јер они који „услед дејства противваздушне одбране и пада на земљу нису експлодирали представљају велику опасност за грађане уколико их буду дирали и покушавали да их демонтирају и растављају из радозналости или жеље да њихове делове узму за сувенире“. Обавестили смо све грађане о овој опасности и замолили да о њиховом открићу обавесте најближу јединицу Ратне морнарице или Министарство унутрашњих послова Црне Горе.

Најдрастичнији пример односа власти према Војсци Југославије уследио је после дејстава противваздушне одбране Ратне морнарице 30. маја када је непријатељска авијација летела изнад територије коју брани Ратна морнарица. Одмах потом команданту Ратне морнарице обратио се председник општине Херцег Нови након наводне седнице Кризног штаба Херцег Нови наглашавајући да се непотребно користи наоружање од стране Војске Југославије. Након тога је Информативна служба Ратне морнарице упутила писмо председнику Скупштине општине Херцег Нови:

Господине предсједниче!

Текст саопштења са наводне сједнице Кризног штаба Херцег Новог и Ваше обраћање команданту Ратне морнарице вицеадмиралу Милану Зецу у потпуности су неприхватљиви за све припаднике Ратне морнарице и за све оне којима је у срцу и на души одбрана заједничке отаџбине српског и црногорског народа, као и свих народа који живе у СР Југославији. То је још један покушај медијске подвале народу у оквиру кампање која се води против Војске Југославије, посебно Ратне морнарице као непоколебљивог браниоца нашег мора и Приморја, и ваздушног простора изнад њега.

Ви, господине предсједниче, знате да су дејства противваздушне одбране Ратне морнарице била у времену од 10 часова и 24 минута до 11 часова и седам минута и да је у то вријеме агресорска авијација нарушавала слободу неба изнад зоне одговорности Ратне морнарице. Непријатељска авијација је у дејству чим лети преко наше територије, а ми нећемо дозволити да непријатељски авиони слободно лете изнад нас и одлазе да изруче смрт на села и градове СР Југославије. Прочитајте из новина колико је јуче убијено људи бомбама и ракетама тих авиона. Зар то не знате? Ви сте у вријеме када је „Монтена факс“ објавила податке о агресоровом дејству и вашем протесту команданту Ратне морнарице били у Подгорици и нисте ништа знали ни о дејствима ни о протесту кога сте упутили. Са вама је разговарао наш представник и то вам саопштио. Тек након свега овога, саопштено је да је Кризни штаб ваше општине засједао и око 17 часова (у “Побједи” пише да је то било у седам часова, прије него се било шта од овога догодило). Шта је истина – оно што сте рекли нашој Информативној служби или оно што сте накнадно прихватили као своју изјаву и своје обраћање команданту Ратне морнарице. Вашим ставом сте нам још једном ставили до знања да вас не интересује од-брана СР Југославије, и стално настојите да отупите оштрицу наше одбране. Ви би да истјерате припаднике Војске Југославије из градова, насеља и лука. Ми то нећемо прихватити, а народ је показао да је уз своју војску.

Ви изгледа отворено стајете на страну агресора, подржавате његово тумачење, покушавате да нарушите нашу одбрамбену моћ и настојите да нарушите морал припадника Ратне морнарице. Преиспитајте своје ставове и не оптужујте оне који часно извршавају своју обавезу.

Из свега реченог, нама је јасно да сте потписали саопштење које је унапријед написано, и објављено прије него што сте и сазнали о чему се ради.

Ратна морнарица је јасно ставила до знања да се неће мијешати ни у какве политичке сукобе, да ће тачно информисати јавност о свему што се догађа у њеној зони одговорности и да ће учинити све да, у границама својих могућности, спријечи слободно коришћење ваздушног простора за лет ка циљевима у СР Југославији. Наша је обавеза да штитимо народ, наше положаје, да спречавамо извиђање нашег борбеног распореда и да заштитимо наше борце на борбеним положајима. Изненађења не смије бити.

После овог писма, које је написано по директивама команданта Ратне морнарице , Кризни штаб Херцег Новог и „Монтена факс“ су се окомили на Информативну службу Ратне морнарице, јер су разоткривени. Стизала је подршка са свих страна, а редакција „Побједе“ је дала објашњење да је направљена груба грешка и да је „Кризни штаб Херцег Новог засиједао у 17,00 часова како и пише у оригиналном тексту, а не у 7,00 часова како је у нашем листу грешком објављено“. Није ту било никакве грешке јер је Информативна служба у име Команде и команданта Ратне морнарице рекла пуну истину у свом саопштењу и сатерала у ћошак Кризни штаб Херцег Новог и многе друге. Коначно су показали право лице и више се не могу крити иза писања новинара.

На наше саопштење реаговао је Кризни штаб Херцег Новог и коначно се појавио списак његових „тајанствених“ чланова, па су и неки чланови Команде Ратне морнарице коначно сазнали да се међу њима налазе и њихови „пријатељи”, који се нешто са њима „не гледају последњих месеци”, као што је нпр. директор „Јадранског бродоградилишта – Бијела“ Станко Злоковић, коме су изашли у сусрет да „његове“ раднике ослободе војне обавезе, јер ће он наводно бранити отаџбину када буде требало, а и даље ће се борити да он и његови буду поштеђени ратних последица, а шта ће бити са Србијом њих није брига.

Команда Ратне морнарице није могла наредити нити спречити и да је хтела да посаде бродова не отварају ватру на авионе који преко њих лете да бомбардују њихова родна места, да убијају њихове најближе. Заборавили су припадници кризног штаба Херцег Новог и њима слични да су они васпитани на славној традицији наших помораца, да су извукли комплетну флоту након сукоба у Хрватској и с њом упловилa у Боку, да у њима лежи дух Спасића, Машере, Берића… Отварали су они ватру и од беса и када су знали да су авиони на већој висини од домета његовог оружја.

У борби против медијске кампање усмерене против Војске Југославије, посебно Друге армије и Ратне морнарице, Служба за информисање Ратне морнарице водила је прави информативни рат саопштењима за јавност, интервјуима које су давали најодговорнији људи из Команде Ратне морнарице и Команде Флоте, чланцима ангажованих новинара из листа „Војска“ и припадника Ратне морнарице, које је у целости објављивао часопис „Дан“, а делимично „Побједа“ и „Вијести“. Најгласнији у подршци је био Радио Светигора. Само повремено делови саопштења и чланака објављивани су у београдским часописима, па и у ратним издањима листа „Војска“.

Имао сам осећај да један део људи у Ратној морнарици избегава да се појави у јавности, да саопшти своје ставове о ситуацији у којој смо се налазили, пре свега да дигну глас против оних који воде кампању, па чак и прете, против Војске Југославије. Лако је било уочљиво да је један део отворен и да не избегава да изнесе свој став против агресора и оних који га подржавају, други део је то чинио помало суздржано, трећи део је избегавао да се изјасни скрећући тежиште својих изјава на споредне ствари, четврти део је избегавао да изнесе свој став потурајући своје потчињене да то чине.

Уочио је то и командант Ратне морнарице па је на реферисању команданата јединица 5. јуна 1999. године рекао: „Свако има право да мисли шта хоће, може бити склон овој или оној политичкој опцији, али не може да делује супротно од улоге коју има Војска Југославије. Један део седи на две столице и неће да се изјасни, тако да може бити сигуран да не може ништа да изгуби“.

ДОБРОВОЉЦИ У РАТНОЈ МОРНАРИЦИ^[3]

Посебан проблем у зони одговорности Команде Ратне морнарице је представљао однос актуелних црногорских власти према одбрани земље, опструкцији свих настојања да се у одбрани земље ангажују сви потенцијали с којима смо располагали и стална претња да дође до сукоба с полицијом која је отворено демонстрирала силу у одређеним рејонима борбеног распореда сна-га Ратне морнарице.

Под утицајем власти и пропаганде, те увођења радне обавезе, многи војни обвезници се нису одазивали на позив за мобилизацију, али зато су стигли многи добровољци, који нису хтели да посматрају како авиони лете изнад њихових глава према Србији и руше и убијају без милости. Њима желим да посветим посебну пажњу и бар овим путем се захвалим за допринос подизању морала целокупног састава Ратне морнарице.

Жалосно је да смо у тим тешким тренуцима оне који се куну у своје јунаштво морали подсећати да се оно не доказује речима но делима.

Никад у историји кршевите Црне Горе није било класичне мобилизације. Поносни Црногорци били су и војводе и сердари, и ускоци и хајдуци, и добровољци и војни обвезници, али су сви они, ма где били, на први знак опасности по отаџбину узимали оружје и самоиницијативно полазили на зборишта, одакле су, уз песму, одлазили на положаје. Тада се говорило: ко није за војску, није ни за шта. Остајале су мајке и сестре да ослушкују гласе, да сачекују рањене и оплакују мртве. Остајале су, поносне на своје мушке главе.

Тако је било некад. За време злочиначке агресије на нашу земљу, на апел отаџбине, не чекајући војне позиваре, највише су се одазивали добровољци, којима урођени патриотизам и родољубље нису дозволили ни трачак неодлучности. Попут својих предака стали су на браник отаџбине, решени да својим животима одбране право народа на слободу и опстанак.

И док су они у овим тешким данима у јединице одлазили без војног позива, поједини њихови земљаци, на срамоту својих предака, избегавали су да приме папир на коме пише: „отаџбина те позива“. Претпостављајући радну обавезу војничкој дужности, одређени број црногорских младића упорно је тврдило да се отаџбина и у рату брани баш на радним местима, То је (очекивана) последица увођења радне обавезе којом је републичка власт одговорила на Уредбу Владе СР Југославије о војној обавези. Неколико дана међу Црногорцима је трајала недоумица у вези с тим шта је важније, шта у овим критичним данима има приоритет.

Много је примера о људима који су добровољно ступили у ратне јединице. Много је примера јунаштва црногорских војника, за разлику од кукавица с којим смо морали да „ратујемо“, у редовима Војске Југославије на Косову и Метохији, многи су и погинули, а њихове читуље у часопису „Дан“ и текстови у њима подсећају на легендарне особине Црногораца, да тугују и поносе се својим јунацима. Тако је и овога пута.

Поред неколико десетина старешина из Београда, на бродове и у јединице на копну стигли су и резервисти из Србије. И једни и други су подигли морал где год су се нашли.

На крају рата, анализирајући учешће Ратне морнарице, као закључак Команда Ратне морнарице поручује:

„Ратна морнарица Војске Југославије развијаће се у складу са реалним економским потенцијалима и могућностима земље. Доктринарно опредељење одбране територије и акваторије СР Југославије, као и заштита интереса на Јадранском мору, утицаће на њен интервидовски развој, уз коришћење свих предности положаја националног акваторија на Јадранском мору. Реорганизацијом Војске Југославије, Ратна морнарица као носилац борбених дејстава на обали и мору, заједно са осталим снагама Војске Југославије и народа, обезбедиће потребну одбрану земље у свим димензијама простора и у свим врстама агресије. Јединство народа и припадника Ратне морнарице поуздан је гарант одбране мора и обале“.

Епилог је познат.

Након завршетка агресије и успешне одбране, без обзира на то што смо политичким решењем морали да напустимо Косово и Метохију, након општег схватања о успеху Војске Југославије на сцену су ступили они који су мало и нимало допринели том успеху чинећи све да га омаловаже и тако победу претворе у пораз. На удару се нашла и Ратна морнарица, пре свега због атрактивности њених пловних објеката и инфраструктуре за приватизацију и продају. Појавили су се „стратези“ који су констатовали да је за нас настало време мира и блаженства, да више „нема опасности“ од било каквог сукоба у нашем региону, па да нам у таквим условима Ратна морнарица и није потребна. Узалуд су они који су познавали ову проблематику покушавали да се супротставе овим настојањима, аргументовано доказујући да све земље света јачају своје ратне морнарице. Ратна морнарица је све више и више губила на својој борбеној готовости због неулагања материјалних средстава у одржавање њених техничких борбених и неборбених система. Црна Гора није давала свој део доприноса у буџет за одбрану, па су често пута припадници Ратне морнарице остајали без плата.

Прво је укидањем стратегијско-оперативних састава Команда Ратне морнарице преименована 2002. године у Корпус Ратне морнарице (јединствен пример да јединица ратне морнарице има назив намењен за копнену војску), а потом је постала само Морнарица Војске Србије и Црне Горе (1. април 2005), изгубивши епитет „ратна“, од чега је направљена таква атракција као да се тиме нешто променило, па имали смо Морнарицу Краљевине Југославије и Морнарицу НОВЈ. У државној заједници је усвојено решење по коме војни обвезници свој војни рок служе у својој републици, па је у једној генерацији на одслужење војног рока дошло свега 39 морнара и посаду школског брода „Јадран“ на крстарењу до Портсмута су попунили морнари из Речне флотиле, која је у саставу Морнарице, па је дошло до апсурдне ситуације – део Морнарице на мору се попуњава морнарским кадром из Црне Горе, а део на рекама из Србије. Тако Морнарицом командује црногорски старешински кадар, а њему је потчињена јединица са територије Србије, док обрнутог случаја нема.

Комплетан кадар који је водио успешно Ратну морнарицу у одбрани од агресије НАТО-а је пензионисан и можда је то својеврстан чин признања да су то чинили успешно.

Команда Морнарице је организована у Флотилу поморских снага, Речну флотилу, Бригаду обалске одбране, Поморски центар и Центар за обуку и усавршавање. Први пут после седамдесет година остали смо без подморница. Критеријуми вредности Ратне морнарице или само Морнарице постали су сасвим другачији него некада – уместо критеријума снаге мерене ударним плотуном критеријум је постао број контаката са страним представницима и бродова који су упловили у наше воде и луке. Најбоље борбено средство наше Морнарице је вила „Ловћенка“, али и појма „невидљиви“ у мом ратном дневнику под називом „Пером против невидљивих“.[4] Чини се да тек сада постаје свима јасно због чега су многи припадници Ратне морнарице избегавали да дају изјаве за јавност 1999. године.

И, након осамостаљивања Црне Горе, Србија је остала без мора. Настала је распродаја бродова, које су највећим делом српски кадрови извукли са подручја Хрватске 1991. године, као и свега онога што се могло продати.

Аутор је контраадмирал у пензији

[1] При разматрању ове проблематике треба имати у виду да се не разматра Ратна морнарица као вид Војске Савезне Републике Југославије, већ као стратегијско-оперативна групација у чијем саставу су се налазиле, поред Флоте, бригада обалне артиљерије, бригада обалних ракетних јединица и три бригаде Копнене војске. Дакле, ради се о интервидовском саставу пред којим су се налазиле снаге најмоћнијих флота света.

[2] Према забелешкама са састанка у мојој радној бележници.

[3] Посебно излагање на ову тему, под насловом „Добровољци у Ратној морнарици за време одбране од агресије 1999. године“, изнео сам на научној конференцији „Српски добровољци 1991–1999. године на просторима бивше Југославије“ у организацији Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, одржаној у Београду 11. марта 2008. године.

[4] Не мисли се на снаге и средства агресора него оне у Ратној морнарици који, како рече командант Ратне морнарице, „седе на две столице“.

Categories: Противу заборава

Tags: Бошко Антић, НАТО, НАТО бомбардовање, Ратна морнарица