Светозар Поштић

Док је раније знање подразумевало духовни преображај који се одвија током напорног подвижништва и самоспознаје, сада се искључиво састоји од нагомилавања информација

Када говоримо о знању, обично мислимо на гомилање података и бројки. За савременог човека, „знати нешто“ значи поседовати искуство да се нека идеја оствари, и располагати информацијама које се могу ефикасно применити у животу.

Али није увек било тако. До 17. века, знање је означавало појам који данас означавамо речју „мудрост“. Промена значења ове речи и значај коју та промена доноси потпуно је преобликовала начин на који размишљамо и доживљавамо себе, друге и свет око себе. Та промена је довела до губитка приступачности истини и до неповратног ишчезавања духовности. Како се то догодило?

Познати француски постструктуралиста Мишел Фуко (1926–1984) провео је интелектуалну каријеру свог често развратног живота разоткривајући механизме власти, али неколико година пред смрт он је разумео основне разлоге за губитак духовности у савременом свету. Модерно доба у епистемологији почиње са идејом да се приступ истини може остварити само активношћу знања, без претходне промене и измене бића субјекта, тврди Фуко у својим предавањима одржаним 1982. године преточених у књигу Херменеутика субјекта. У старој Грчкој и Риму, философско питање „comment avoir accès à la vérité” (како стећи приступ истини) и духовна пракса, коју Фуко дефинише као темељну измену субјекта који поседује знање, помоћу ероса (љубави) и аскезе, никада нису били једно од другог одвојени (Foucault 2001, 17)

Мишел Фуко у својој радној соби, Париз, 1978. (Извор)

Током дугог периода јелинске и римске мисли, инсистирање на επιμέλεια εαυτού („бризи о себи“), како су Сократ, Епикурејци и Стоици означили тај процес, био је толико распрострањен, да је постао општи културни феномен. Иста тежња присутна је и у првим вековима хришћанства, нарочито у списима Светог Василија Великог и Светог Григорија из Нисе. „La vérité, c’est ce qui illumine le sujet; la vérité, c’est ce qui lui donne la béatitude; la vérité c’est ce qui lui donne la tranquillité d l’âme“ (Истина је оно што просветљује субјекат; истина је оно што га освештава; истина је оно што му даје спокојство душе), пише Фуко (18).

У савременом добу, међутим, подразумева се да само знање омогућава приступ истини. Семе тог убеђења засађено је такође у антици. Једини познати класични философ који није веровао да истина може бити достигнута помоћу преображаја сопствене личности, већ интелектуалним средствима, био је Аристотел. „Il a sans doute été, dans l’Antiquité, le seul philosophe; celui des philosophes pour lequel la question de la spiritualité a été la moins importante“ (Он је несумњиво био једини философ у антици за кога је питање духовности било најмање важно), тврди Фуко (18–19). Након успона рационализма у касном средњовековљу, Аристотел је поново постао занимљив. Раздвајање начела приступа истини коју познајући субјекат може да оствари и неопходности сопственог преображаја започет је са Томом Аквинским и схоластичарима који су своју теологију засновали на Аристотеловим радовима, пише он (19, 28). Интелектуалци су ускоро дошли до закључка да је упоредно постојање рационалног мишљења и вере базиране на откровењу неодрживо. Последица је морало бити потпуно одвајање теологије и философије у западној мисли. Данас се чак и разумевању откровења приступа искључиво путем изучавања Библије у протестантизму, и путем ауторитета цркве у римокатолицизму, а не непосредном интуицијом Божанства.

Процес започет усвајањем Аристотеловог емпиријског приступа епистемологији од стране схоластичара попримио је свој коначан облик у 17. столећу. Француски философ и математичар Рене Декарт приписао је знање духовног интелекта самом људском разуму, и човекова способност рационалног расуђивања постала је, први после антике, главни метод у постизању знања. У својим „Медитацијама“ Декарт поставља доказ о сопственом постојању субјекта у само средиште приступа бићу, и чини девизу „познај себе“ основним средством за достизање истине. (Foucault 16). Cogito ergo sum. Као што Филип Шерард примећује, „мисао раскида са свиме осим са самом собом, и обликује се као затворен свет који више није у додиру ни са чим осим са собом“ (Sherrard 1959, 160). Прекид о коме Фуко говори је коначно заокружен када је Имануел Кант закључио: ако знање има границе, те границе постоје искључиво у структури познајућег субјекта, то јест управо у ономе што знање чини могућим (31).

(Извор)

Императив „познај себе“ је тако философски преквалификован, а „брига о себи“ одбачена када је доказ о сопственом постојању постављен као полазна тачка философског приступа, тврди Фуко (10–18). Због кључне улоге Ренеа Декарта у овом процесу, он овај револуционарни преокрет назива „le moment cartésien“ (картезијански моменат).

Према томе, после дугог, еволутивног процеса, знање није више означавало исто што и у античкој Грчкој и раном византијском хришћанству. Док је раније знање подразумевало духовни преображај који се одвија током напорног подвижништва и самоспознаје, сада се искључиво састоји од нагомилавања информација. Због тога је знање постало део историјског процеса који захтева сталан друштвени прогрес.

Ми не само да смо изгубили способност да достигнемо мудрост, него чак ни не знамо тако много, по савременом значењу те речи. Знамо мало од свега, али ништа темељно као наши учени преци. Свакодневно се хранимо тонама разних података, али не поседујемо капацитет да их синтетишемо и протумачимо. У школи нас само уче да памтимо формуле и датуме, а не да водимо здрав живот заснован на хармонији тела и духа. Компјутери нам замењују и мозак и душу.

Знање је моћ, прогласио је Франсис Бекон, али под знањем он је подразумевао меморизацију података и бројки. То је девиза на којој су базирани садашње образовање и професионалне амбиције. Аскеза као средство за достизање мудрости скоро да је потпуно нестало. На велику несрећу, савремени човек живи у свету битова и бајтова, бројки и слова, и врло мало значења.

Литература

• Foucault, Michel. L’Hérmeneutique du sujet: Cours au Collège de France, 1981–1982. Paris: Seuil/Gallimard, 2001 (У Србији је превод ове књиге 2003. године објавила издавачка кућа „Светови“.)
• Sherrard, Philip. The Greek East and the Latin West. Oxford, UK: Oxford UP, 1959.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Мишел Фуко, Рене Декарт, Светозар Поштић, философија