Даљу политичку борбу тешко је промишљати када сте видели старца од седамдесет и кусур година како, када види гласачки листић на коме је заокружен број један, плачевно – као да гледа унука првенца од ћерке јединице у позним четрдесетим годинама – кличе и проплакује „мој Аца“

Тако су Немци насамарени и то им је плата за њихове заблуде.

Мартин Лутер (1483—1546),
Немац и спиритуални гуру председника Србије А. Вучића

Понекад, не баш често, дешава се да појединачни потези политичких актера, међуодноси и општа атмосфера очитавају једну дубљу конфигурацију. То изазива необичан осећај проницљивости – да један сагледани скуп чињеница открива и разјашњава један сасвим други скуп чињеница, који би у неким, мање разголићеним временима био сасвим скровит. Као на делима холандског уметника Мориса Есхера све изгледа међусобно испреплетано и немате појма где води које степениште.

И у српским политичким приликама једни те исти феномени одређују исходе хронолошки одвојених и наизглед узрочно неповезаних збивања. Коњићевим скоком из Косовске Митровице баук деполитизације доскочио је до Београда. Можда не баш до центра али свакако до демографски претежнијих предграђа. У Косовској Митровици Србија је постала постнационална. У Београду она се потврдила и као постдемократска.

У сусрету све бирократизованије, веберовски срачунате, страначке машинерије и неколико антиполитичких покрета обично настрада оно што се у најширем смислу сматра демократском опозицијом.

Два су уочљива појавна облика деполитизације српске политике. „Сви су исти“ порука која се налази као не нарочито дубоки подтекст свих оних опскурантских насловних страница на којима је опозиција мешавина криминалног картела и борџијанске атентаторске клике, графички представљена по узору на грозна бића која обитавају у највећим морским дубинама, постала је доминантни оквир мишљења. Антиполитичког, дакако.

Јер, не треба бити логичар Лајбницове обдарености да би се схватило да се реч „исти“ овде користи – најмање – у чудном смислу. Уз врло мало мисаоног напора могуће је уочити да, на пример, Драган Ђилас и Горан Весић нису исти. Да постоји извесна разлика по спреми, постигнућима и међународном кредибилитету Вука Јеремића и наследника његове министарске фотеље Ивице Дачића.

Извор: Блиц

Као и да између парламентарне праксе Маје Гојковић и онога што бисмо могли да наслутимо да би била парламентарна пракса Санде Рашковић–Ивић (или што је већ била пракса посве неомиљеног Драгана Маршићанина) ипак постоје извесне, макар и врло мале, разлике. Или да нам је јако тешко, чак и у форми мисаоног експеримента, да речи „Грађани на изборима рекли шта мисле о случају Савамала“ припишемо Саши Јанковићу?

Много људи је веома добро плаћено да би, за још више других људи, ове разлике ишчезле из јавног простора. А тамо где су сви исти на један метафизички начин – залудно је мислити о конкретним потезима, конкретних особа.

Да је овако нешто залудно проистиче и из другог извора деполитизације српског народа. Та друга приповест нешто је садржајнија од претходне пароле и иде отприлике овако: пошто је Србија колонија или нешто што на колонију веома подсећа ништа се на изборима суштински важно ни не може променити па онда, зашто да се замајавамо. Тако на пример Владан Ивковић бележи да у земљи колонијалног статуса избори су „мање надметање око заузимања позиција власти, а више аудиција за најподобније колонијално намјесништво“.

Колико год се речи потрошило на образлагање овог става и он се може свести на једну паролу – уместо „сви су исти“ стоји „све је исто“ (или барем толико слично да нема смисла опредељивати се).

Но, тешко да је чак и у контексту колонијалне постдемократије ситуација тако једноставна. И у егзистенцијално врло важној а по исходу крајње предвидљивој ситуацији каква је егзекуција није свеједно да ли је с друге стране хладнокрвни и прецизни Ханс или крвожедни мазохиста Вјекослав.

У домену вођења било ког практичног посла наравно да је важно како ће бити извршена алокација, да се послужимо једном термином економске струке, немалих ресурса београдског буџета. Можда ћемо, притиснути неминовношћу европских антиразвојних прописа морати да препустимо изградњу неког моста европском грађевинском конзорцијуму. Но, и то делује макар за нијансу погодније за Београђана од препуштања драгоцених урбанистичких сумњивом међународном капиталу.

Нису ни све колоније исте. Квебек и Бенгал, поседи британске круне, имали су посве другачију судбину и што је понекад судбоносно – различит број калорија на располагању.

Када се са средње удаљености баци поглед на антиполитички крајолик, резултати избора, иако дубоко онеспокојавају, не треба претерано да зачуде. Владајућа организација за побеђивање на изборима – скраћено СНС – добила је у главу очекивано гласова. Свашта су пробали, а много тога им је и пошло за руком.

Бројке на страну, од изборног процеса, наизглед невиног пребројавања листића, створена је једна квазиборбена делатност. Ситуација је мирна, али напета.

Извор: Курир

Један енглески историчар писао је да је најбоља припрема за истраживања историје учешће у политичком животу. Сличне упуте могуће је прибавити за сваку делатност. Међутим, сви знамо, постоје и оне ситуације за коју добре припреме једноставно – нема. Високо се на попису таквих ситуација котира изненадна, непредвидива несрећа, посебно у најужој породици. Не стоји много даље на том имагинарном попису ни обезбеђивање изборног процеса у напредњачког Србији. Натпису „сачувај нас Боже куге, глади…“ на старој немачкој катедрали могло би се мирне душе придодати „и чувања гласачких кутија у београдским предграђима“.

Даљу политичку борбу тешко је промишљати када сте видели старца од седамдесет и кусур година како, када види гласачки листић на коме је заокружен број један, плачевно – као да гледа унука првенца од ћерке јединице у позним четрдесетим годинама – кличе и проплакује „мој Аца“.

***

Свођење целокупне политичке (и доброг дела укупне друштвене) егзистенције на један уздах –„мој Аца“ – не смешта споменутог старца далеко од његовог много писменијег исписника Љубомира Симовића. Академика који је поставио оно чувено привидно питање „а шта бисмо са Косовом и да нам га врате”. Обојица, иако наизглед веома различити, своде тешка питања на врло једноставне формуле – једном је посреди безусловно прихватање, другде неупитно одбацивање.

Можда би овакве формуле пасовале да је наша ситуација једнозначна – да смо на пример велика, нуклеарна сила или у потпуности потчињена колонија са страном управом. Међутим, у доба „мутираног колонијализма“, ствари никада нису до краја једноставне а силеџијска управа није толико непосредна и свеобухватна да не оставља простор за аутентичне политичке изборе (тако где постоје разборити грађани да такве изборе и чине).

Француским комунистима су њихови социјалистички сличномишљеници спочитавали да они „нису на левици, него на Истоку“. Можда су фанови Левице Србије, једне од странчица које су подржале листу Драгана Ђиласа, могли да пребаце национално оријентисаним гласачима сопствене листе „док гласате за Ђиласа, срце вам је на Косову“.

Ђилас и Шапић (Фото: Марко Метлас/Ало)

Па, разуме се да јесте. Није нужно заговарати (верујем погрешан) став да би евентуална опозициона победа у Београда значила озбиљан ризик по носиоца „бриселског процеса“ да га доведе његовом крајњем, по српске интересе катастрофалном, исходишту.

Међутим, сваки пораз, а посебно пораз у увек непредвидљивој престоници, створио би нешто слично ономе што је постојање Совјетског Савеза значило за западно радништво – чак и непривлачна алтернатива је некаква алтернатива. Са једним, колико-толико озбиљним опозиционим упориштем сваки далекосежни политички потез постаје барем мало рискантнији.

Једначина се може поставити и на оној другој, тзв. грађанској страни политичког спектра. Прегнантне ситуације стварају чудна чворишта. Политички прагматизам налаже да се саплете – или макар угрува – Александар Вучић док решава „косовско питање“. Јер док он језди ка том разрешењу поставља се кључно питање – на којој политичкој кори од банане би могао, ако ову заобиђе, да се саплете? Тешко је опазити ту радикалску воћку чудновату у било којој догледној перспективи. Укратко, ако „косовски проблем“ превазиђе без последица, Александар Вучић, подржаван или благо прекореван од Европске уније, може да протегне своју владавину готово унедоглед.

Резултати београдских избора, за опозицију напредњачкој власти, представљају стога тежак суноврат. Не када се подвуче црта испод бројки које означавају колико је било опозиционих гласача. Ту ствари не стоје тако лоше. У питању су важније, онеспокојавајуће последице које са собом носе.

Можда је постојала прилика да се начини један аутентичан, рачунџијски, политички избор. Готово је извесно да задуго та могућност неће постојати.

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Александар Вучић, Милош Милојевић, београдски избори