Ако се не саплете о самог себе, председник државе Александар Вучић ће још дуго остати најмоћнији човек Србије, пише новинар Михаел Мартенс за Франкфуртер алгемајне цајтунг
Вучићева „Српска напредна странка (СНС) убедљиво је победила на локалним изборима у Београду и додатно учврстила своју доминацију“, пише, између осталог, Мартенс.
„Данас на Балкану срећом више нема рата. Када српски опозиционари кажу да је ‘Вучићева владавина гора од Милошевићеве‘ то је претеривање које је заборавило на историју. На Балкану нема нових масовних гробница. Додуше, у недељу је, баш као и на председничким изборима из априла 2017. на којима је Вучић суверено победио, поново било много оптужби за манипулисање, од којих би неке могле бити сасвим оправдане. Но, чак је и један опозициони новинар указао да је победа СНС – странка је освојила око 45 одсто гласова – била толико јасна да би било сувише јевтино објашњавати то само манипулацијама или Вучићевом медијском моћи. Председник је међу многим Србима заиста популаран, док опозиција досад није успела да кредибилно покаже да би у Србији све било боље када би Вучић изгубио на изборима“.
Све то, пише даље Мартенс, не би ни морало да занима „Европу“, да Србија није тренутно „највећи потенцијални члан ЕУ. Вучић је чланство Србије у ЕУ прогласио за главни спољнополитички циљ. Некадашњи српски ултранационалиста хоће да уђе у историју као човек који је Србију, традиционално распету између Запада и Истока, усидрио у Окциденту. Већ и због тога се исплати да се на његову владавину мало боље погледа – а такав поглед даје повода за резерве.“
„Док је Вучићева спољна политика свуда хваљена, јер он избегава оштре тонове и тражи регионалну сарадњу; док његову економска политику усмерену на структурне реформе, упркос слабом расту, хвале Међународни монетарни фонд и друге институције, унутрашња политика би морала да створи забринутост. А њу појачава и то што Европа очито неће да види многе лоше ствари у Србији. Када је Вучића, неколико дана пред београдске изборе – на огорчење српске опозиције која у томе види неку врсту помоћи у предизборној кампањи – у Берлину примила Ангела Меркел, канцеларка је хвалила свог госта на начин који је за чуђење.“
Ангела Меркел и Александар Вучић (Фото: REUTERS/Hannibal Hanschke)
„Ако су тако разговарали и иза затворених врата, онда има места сумњама у брифинг који је канцеларка пре тога добила о стању у Србији. ‘Импресионирани смо начином на који се Србија креће путем реформи‘ (…) рекла је Меркелова након сусрета са Вучићем. То што је канцеларка хвалила баш Вучићеву борбу против корупције, на многе Србе је деловало као изругивање, а председнику донело ново поштовање његових следбеника због тога што са толико талента уме да продаје себе.“
„И заиста, Србија је већ месецима обележена случајевима корупције који нису много већа тема само зато што већина ТВ-станица и новина у Србији спроводи само дворско извештавање. Неки примери: министар одбране купује стан у центру Београда који од својих декларисаних примања никад не би могао да купи, и када је о томе почело да се прича, он изјављује да је новац уа то добио од ‚тетке из Канаде‘. А како је тетка унела новац у државу, то се не зна, јер дознака-нема. Правосуђе се тиме није бавило. Такође се прича да досадашњи градоначелник Београда, Вучићев штићеник, контролише 45 банковних рачуна на који му је дозначено, између осталог, пола милиона евра са Британских Девичанских Острва, као и из Швајцарске, као и да је власник двадесетак станова у Софији. То до сада није побудило интересовање државног тужиоца. Тако могу да се наброје и десетине других случајева у којима српско правосуђе или није покретало истраге или их је пуштало да потону у заборав. Тако не поступа функционална правна држава.“
„Зашто ту ЕУ не заузме јаснију позицију? Одговор на то питање лежи у бици за Београд која се води између Истока и Запада. Русија, чији је министар иностраних послова недавно поново био у Београду, нема интерес у Вучићевом западном курсу и хоће да одврати Србију од тога. И зато су, како изгледа, према Вучићу у Бриселу и Берлину попустљиви – докле год се он држи свог главног спољнополитичког правца. То може бити стратешки разумљиво. Али, шта ће Европска унија имати од тога да једног дана прими Србију као пропалу правну државу – само да би је удаљила од Русије?“ пише Михаел Мартенс за Франкфуртер алгемајне цајтунг.
Приредио: Саша Бојић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
То је све накнадна памет.Још се памти недавна изјава одлазећег немачког Амбасадора,што је постало пракса.А питање слободе медија у Немачкој је јасно после извињења Министарства информисања да немачки новинари месец дана нису приметили транспарент (10*15м) у центру Кијева који је на себи имао “свастику”.
Шта мислите да је накнадна памет? Оно што мислим да је накнадна непамет је тврдња о тобожњој титанској борби за Београд. Више је ту реч о понекој, спорадичној и импотентној чарки са Истока на територију коју је вишеслојно запосео Запад (уз све ограде које носи овако широко уопштавање).