Успех наше атлетичарке називам чудом, јер, како каже наслов познатог америчког филма, белци не умеју да скачу
Коначно је успела! Ивана Шпановић, наша најбоља атлетичарка свих времена, освојила је златну медаљу у скоку у даљ на Светском дворанском првенству у Бирмингаму. У финалу је победила домаћу скакачицу, Бритни Рис, која јој је током последњих неколико великих такмичења узимала најсјајније одличје испред носа.
Морам признати да ми први пут када сам је уживо гледао 2009. на Европском јуниорском првенству у Новом Саду Ивана није изгледала као будућа шампионка. На том такмичењу, као и на неколико следећих, побеђивала ју је руска скакачица Дарија Клишина, која је била виша, грациознија, и деловала ближе достизању магичне границе од 7 метара. Међутим, Иванина упорност и потпуна посвећеност спорту учинила је да од онда више не силази са победничког постоља, док је Клишина остала само перспективна омладинска првакиња.
Наредне, 2010. године, догодила се још једна ствар која је помогла нашој атлетичарки да стане на пут успеха и славе. Зрењанинку је почео да тренира Горан Обрадовић, са којим сам од 1985. до 1992. године тренирао атлетику у Новом Саду. Кад сам дошао у клуб у првом разреду гимназије, он је био најбољи скакач у вис у нашој генерацији. Међутим, Четка или Челе, како смо Горана звали, стао је са растом испод 190 сантиметара, док су га његови вршњаци, будући олимпијац Стеван Зорић и будући амерички универзитетски првак Петар Малешев, убедљиво претекли и у телесној висини и у висини летвице коју су прескакали, па се Челе постепено преоријентисао на тренерски посао.
Ивана Шпановић и тренер Горан Обрадовић (Фото: Телеграф.рс)
Његова љубав према атлетици и посвећеност тренинзима била је огромна, па ме не чуди да је данас, тридесетак година касније, један од најбољих тренера на свету. Пун енергије и ентузијазма, увек позитиван, имао је све одлике успешног предводника спортских шампиона. У последње две деценије тренирао је и друге познате скакаче, скоро све децу наших некадашњих старијих другова са стадиона, али изглед да се баш у односу са Иваном све поклопило и на физичком и на психичком плану, па су заједно креирали спортско чудо. Успех наше атлетичарке називам чудом, јер, како каже наслов познатог америчког филма, белци не умеју да скачу, а Ивана је на скоро свим претходним великим такмичењима на постољу била окружена тамнопутим колегиницама.
Са Четком, Стевом и Пецом смо 80-их и почетком 90-их година прошлог века путовали на такмичења у Суботицу, Сенту и Београд, јер Нови Сад није имао средства за тартан стазу. Пре десетак година, не само да је стадион „Карађорђе“ добио ту некада недостижну гумену подлогу, већ и „Ђачко игралиште“ и неколико километара Дунавског кеја. Та околност, као и Европско јуниорско првенство, допринели су да Атлетски клуб „Војводина“ у последњих десетак година произведе неколико шампиона, од којих је сада убедљиво највећа Ивана Шпановић.
Док ово пишем, СНС проглашава победу на локалним изборима. Тужно је да нам само спортски успеси у последње време доносе радост. Представници конвертитске клептократије на власти вероватно ће се сликати са светском првакињом, и опет новчаним наградама купити њену наклоност. После још једне изборне победе делује да ће њихово нарцисоидно бахаћење на медијима и пропаст обичног народа трајати све до неког новог 5. октобра. А онда, надајмо се, спорт неће бити једини разлог за задовољство просечног становника Србије.
Categories: Стражњи дућан С. Поштића
Не загобварати нови5.октобар, јер нам га спремају исти кулинари, као и претходни. А из украјинског искуства треба да се учимо да је сваки следећи само страшнији.
У праву сте. Мислио сам да се промена власти неће десити преко избора, јер ту делује све зацементирано.