Не треба посебно доказивати да су Срби данас предмет „нигеризације“. Оно што је занимљиво јесте да су „црнчуге” постали и припадници народа „белих господара“ који су показали солидарност са Србима-црнчугама
Слободан Антонић
За колонију је својствено да се „инфериорно” становништво подвргава поступку нигеризације (види: Ј. А. Митрић, стр. 538?539).
Поступак је следећи:
- сви они који треба да буду трајно потчињени и експлоатисани (радна снага и ресурси) јесу „црнчуге”;
- „црнчуге” чине одвратне злочине;
- то је зато што је њихова култура инфериорна;
- њихова култура их чини подљудима;
- отуда, покоравање, експлоатисање, па чак и истребљење црнчуга не може бити некакав нарочити догађај;
- црнчуге, по потреби, могу да буду Африканци, Индијанци, Латиноамериканци, Азијати, Руси, Срби, Румуни итд.
- чак и припадници народа белих господара, ако покажу разумевање за „црнчуге” и сами постају црнчуге.
Треба разумети да расизам у суштини нема биолошку основу већ метафизичку (Меми, стр. 94). Група A треба да буде инфериорна (да би се оправдало њено потчињавање); дакле, људскост чланова групе A мора бити приказана као дефектна; зато је тим подљудским бићима и потребан старатељ (читај: господар).
Наратив о суштинској дефектности колонизованог изражава се у облику:
- Религијско-фанатичког расизма: ми, супериорни („Алахова/Божија деца”, „изабрани народ”, „правоверни”) наспрам њих, инфериорних („незнабожаца”, „безбожника”, „каура”);
- Биолошког расизма: супериорни белци наспрам инфериорних обојених;
- Културног расизма: носилац супериорне атлантистичке културе (идеологије) из САД и ЕУ наспрам носилаца „примитивне”, „злочиначке”, „традиционалистичке”, „антизападне” културе из остатка света (уп. James M. Blaut, The Theory of Cultural Racism, овде).
Функција сваког расизма је, заправо, да објасни зашто је колонизовани сиромашан, а зашто је колонијалиста богат (Меми, стр. 93). На пример, савремени културни расизам објашњава сиромаштво потчињеног народа не бојом његове коже, већ тиме што његова дубинска, незападна или недовољно позападњачена култура производи „недовољну марљивост”, „ирационалност”, „нетржишно понашање” итд.
(Извор)
Инхерентна инфериорност црнаца у 19. веку објашњавана је тиме да су они створења која се налазе на нижем ступњу биолошке еволуције. Инхерентна инфериорност Руса, Срба, Грка, Румуна, Бугара, Македонаца итд. у 21. веку објашњава се тиме да су они створења која су на нижем ступњу културне еволуције (уп. J. M. Blaut, исто).
Расизам је, стога, саставни део сваке колонијалне праксе. „Њих” је у реду слабо плаћати, одузети им све ресурсе, корумпирати им вође (како би се добили непоштени уговори), наметнути им систем лажљивих медија и преварне „науке”, уништавати им културу и традицију, итд. Јер, они су ипак подљуди – раније у биолошком, а данас у културном смислу. А субхумано биће и мора бити третирано на субхумани начин (уп. Ј. А. Митрић, стр. 65): оно мора да има господара, стечајног управника, својих ресурса и своје радне снаге.
Не треба посебно доказивати да су Срби данас предмет нигеризације (види моје раније текстове у овој рубрици). А како тај процес ефективно воде овдашњи компрадорски политичари и (ауто)колонијална интелигенција, онда је реч и о аутонигеризацији.
Оно што је, међутим, занимљиво да се покаже јесте како су „црнчуге” постали не само Срби изван компрадорско-аутоколонијалне „елите” (чији припадници су ионако „претенденти на асимилацију”; видети овде), већ су „црнчуге” постали и припадници народа белих господара који су у једном тренутку показали солидарност са Србима-црнчугама.
Најбољи пример за то је случај Арноа Гујона. Наша јавност била је запрепашћена начином на који је америчка ТВ у Србији, N1, третирала овог француског хуманитарца, познатог по прикупљању помоћи за Србе заточене по „косоварским” енклавама.
Наиме, интервјуишући Гујона, новинарка ове телевизије, Марија Антић, после троминутног представљања његовог хуманитарног рада на Косову, три четвртине преосталог времена емисије потрошила је оптужујући Гујона да је раније припадао ултрадесничарским и фашистичким групацијама у Француској (емисија овде).
Обични људи били су шокирани овим начином испитивања Гујона, што се могло видети по броју и садржини коментара који су уследили након чланака о случају француског хуманитарца (рецимо, овде). И поједини колумнисти осудили су шиканирање Француза. Зоран Ћирјаковић написао је да је циљ таквог Гујоновог третмана био да се гледаоцима пошаље порука: „Косово је данас бојно поље лажних хуманитараца, белосветских и домаћих фашиста и (нео)нациста. Заборавите га!” (овде).
А Горан Гаврић је оценио: „Овакав избор тема и питања саговорнику нису никакво новинарство већ слабо прикривен медијски линч. […] Неко је направио избор шта ће и како да пита Гујона, шта је битно да о његовом раду српски народ зна, а шта није битно да зна. Марија Антић је мислила да `јавност у Србији треба да зна целокупан његов бекграунд`. Јер покрет „идентитараца” је имао ставове против ЛГБТ популације. Нема те помоћи нижој раси косовских Срба која може да опере нападе на свету (ЛГБТ) краву. […] Огроман број новинара у Србији су срамотни, издајнички олош. То не сме да се каже, јер се тиме утиче на `независно новинарство`. Али, то нити је новинарство, нити је независно” (овде).
У одбрану Марије Антић одмах је скочила наша аутоколонијална „елита”: најпре НУНС (овде) – за који је већ примећено да „иако су његови чланови углавном прави новинари, НУНС није новинарско удружење већ аутоколонијална полуга неслободе и потчињавања западним центрима моћи” (овде); затим повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић (овде), па ноторни YUCOM (овде), затим асистент ФДУ и колумниста портала VICE Вук Бошковић (овде), новинари Антонела Риха (овде) и Игор Михаљевић (овде), „новинарке N1” (овде), Биљана Србљановић (наведено овде) итд.
Марија Антић је своје инсистирање на испитивању Гујонове политичке прошлости оправдавала тврдњом да је он имао заказано предавање на ФПН, чиме је престао да буде само хуманитарац (?!), а да „јавност Србије има право да зна његов политички бекграунд”. Њени браниоци, пак, оправдавали су је јавком да је „она само радила свој посао”.
Извор: Изјаве.срб
Али, хајде да направимо мисаони оглед. Марија Антић воли псе, држи и сама куче, и чак тврди да јој је „љубав према псима у генима“ (овде). Замислимо, дакле, да Гујон после свог младалачког излета у политику није постао хуманитарац који помаже косовским Србима, већ „борац за права животиња”. Замислимо, стога, да је требало да одржи предавање на факултету (какво је и одржано овде) под називом: „Ослобођење животиња”. И, онда, таквог Гујона је Марија Антић, у нашој алтернативној стварности, позвала у емисију.
Можете ли сада да замислите да Гујон – који у овој алтер-реалности није хуманитарац него „борац за права животиња” – у студију N1 и од стране Марије Антић, буде подвргнут испитивању чији је циљ разоткривање његов „комплетног бекграунда”? Наравно, то не може да се догоди.
Зашто? Зато што су за наше колонијалисте, као и за нашу аутоколонијалну „елиту”, пси вреднији од Срба, тј. овдашњи (ауто)колонијалисти показују већу емпатију према псима, него према Србима.
Када је 200.000 Крајишника протерано из Хрватске, примећено је да би атлантисти заграктали до неба да је са својих станишта протерано 200.000 птица. Али 200.000 Срба – тја, па кога то занима?!
Е, то је зато што су Срби црнчуге. А и Гујон, иако Француз, у тренутку када се солидарисао с нама и сам је постао црнчуга. А са црнчугама можете како хоћете. Јер, они су у односу на нас, цивилизоване – подљудска бића.
Арно Гујон и Марија Антић (Фото: intermagazin.rs)
Марија Антић је данас у Србији „цењена новинарка”. Гледаоци је знају по томе што јутарњи програм води обувена у ципеле с високом црним штиклама. Она увек „само ради свој посао”.
Тако је у колонији Србији. Тако је у земљи која није свесна да је постмодерна колонија. Али, када ова земља буде схватила како је третирана, Марија Антић ће бити препозната као оно што јесте – колонијална новинарка („Colonial presstitute”).
A овдашње црнчуге почеће с ослобођењем.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.
Categories: Колонија Србија
Колонијални новинар, циничан у својој бескичмености, раскорењен и бестемељан у простоти и понижењу добровољног рајетинства, у црним ципелама са високом потпетицом стаће у кадар и зајутрити још једно своје издајничко јутро…
Ја ћу босоног стати на јутарњу молитву, пред иконе и кандило, у тајномирисном облаку тамјана са радосним благодарношћу за још један светли дан дарован од Творца…
У којем ће јутру зајутрити Србија, та најцрња европска белопута ропкиња, у којем ће јутру зајутрити? Зар је ово уистину избор који изискује напор слободне воље?! Та, то је непостојећи избор, наметнута лажа, илузија западне вредности која само у нестајање и непостојање води… То није избор, то је само стваралачки одговор на позив Творца, јер ваистину је само један Пут, Истина и Живот… Крени, дакле, Србијо, ропче белопута луцифера….
Слободане,
каква “уважена новинарка”? Па то је све виртуелни свет у којем се одабране слуге Запада часте између себе са “војводо” и “сердаре”. Него Ви новинари нећете да се помирите са чињеницом да су медији постали општа клоака. Знате ко производи вести, а свеједно се нервирате?!
Кад читам ове Антонићеве текстове, обично ми треба неко време да дођем к себи. Не зато што чујем нешто ново па ме то онерасположи, у суштини сам инстинктивно осећао све ово шта нам се дешава само нисам умео то да овако лепо да артикулишем, и реферишем се на озбиљну литературу. Међутим, осећам немоћ и фрустрацију јер велика већина људи око мене не види ово о чему Антонић прича, а неки од њих ни не желе да виде. чак и кад им изложиш примере и доказе. Да ли је могуће да смо у толикој мањини? Осећам се као главни лик из Карпентеровог филма “Они живе”, који специјалним наочарима јасно види ко су непријатељи и шта раде, али нико око њега не види. Да ли ће и остали “прогледати”, нешто нисам оптимиста, ово предуго траје већ, ко до сад није схватио, не знам како ће.
Ех, кад неко ради Божије ствари, сатанине слуге му не могу ништа. То сам овако јасно први пут видео на овом видеу. Дошао човек у сатанско гнездо и потпуно опуштен. Невероватно!
Наш (српски) проблем није спољна “нигеризација” већ унутрашњи “Дух самопорицања” http://catenamundi.rs/shop/milo-lompar-duh-samoporicanja/. Колонизатор се само позива на референце добијене од Друге Србије. Окривљавање страног фактора за унутрашње проблеме аболира стварне кривце.
У овом контексту ваља рећи да су извесне компрадорске политичаре и коминтерновску ауоколонијалну интелигенцију организовали, усмеравали и контролисалли западно-европски и амерички империјалисти преко извесних окултних, идолатриских, домаћих и туђинских издајничких структура у Београду-Јосипграду и да су осакатили, окупирали, понизили и обесправили наш несрећни србски народ.
Између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), Павловог и Брозовог експерта за „федералистичко уређење“, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. На Универзитет је ступио и то на Правни факултет 1927 а завршио 1937 године. Од краја 1931 до краја
1933 године провео је у Паризу, где је на правном факултету свршио докторат из јавног права. При повратку из Париза, крајем 1933, ступио је на одслужење војног рока у Крагујевцу. Кад је свршио војни рок, вратио се у Београд и запослио као
преводилац у Министарству финансија. Крајем 1935 изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939 године 9 месеци. У Енглеској, поглавито у Лондону, радио је на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у
Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.
Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи. Ђорђевић је био присталица југословенског федерализма на аустроугарски, фабијански, интермариумски и коминтерновски начин.
Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.
Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам. Дошао је у додир 1939/40 године и са извесним фабијанско-коминтерновским бечко-берлинским марксистима баљезгарима тзв. „великим кадровима“ и „великим изабраницима“ великохрватске, србофобичне, колонијалне и рајетинске Комунистичке Партије Југославије, која је осакатила српски народ и лишила супстанце стварајући нове нације.
Имајући на уму закулисни, подривачки и потпаљивачки рад фабијанског естаблишмента у Лондону, енглеског интелиџенс сервиса и Форињ офиса у којем су седели „најбољи експерти“ за федералистичко уређење у свету “ – “World federalist”, њихов утицај почео је да се осећа и на Балкану у извесним закулисним збивањима деветнаестог и двадесетог столећа. Посебно 1903. године када су Енглези створили Балкански комитет – “Balkan Committee”, чији је центар био у Лондону. По њиховом пројекту настала је
„Млада Босна“, „Црна Рука“, „Бугарска Балканска Лига“ и „Млада Турска“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, која је основана у Паризу 1865/67 у склопу „Мацинијевог Европског Револуционарног Комитета“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Лидер „Младе Турске“ је био Emmanuel Carasso, који је био велики мајстор у македонској масонској ложи у Солуну „Македонија Ускрсла“ – “Macedonia Risorta”, која је била тесно повезана са „Великим Оријентом“ Италије и Француске, као и са „Сједињеном Великом Ложом“ у Лондону.
У тзв. „Балканском комитету“ који је основан 1903. године седели су људи који нам нису били пријатељи: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Види: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).
Додајмо овоме, да је проф. др Јован Ђорђевић, рокфелеровац био познат као левичар у структури колонијалног, предратног, монархистичког, београдског, рајетинског, интернационалистичког и масонско-комунистичког естаблишмента и као уставотворац у Брозовој послератној, републиканској, трулој, буржоаској, робовласничкој, фабијанској, великохрватској, интермариумској и коминтерновској београдизованој-јосипградизованој Југославији и данашњој рајетинизованој и развратничкој Србији са
извиканом фараонском могилом тзв. „кућом цвећа“ аустроугарског фелдвебела Јосипа Броза „Тита“ , где му се извесни окултисти и идолатристи и извесни „српски“ полтрони и данас клањају на срамоту јуначке Србије.
На крају да видимо шта о Ђорђевићу каже Рад П. Рашанин и о срамном споразуму Цветковић-Мачек у значајној расправи која је објављена у „Американском Србобрану“ под насловом „Комунистичка Партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената“, где између осталог стоји:
„Ради се о томе да видимо какво је мишљење имао о споразуму Цветковић-Мачек и у вези са њим са делимичним решењем Хрватског питања и успоставом из њега проистекле и формиране Бановине Хрватске, један од главних владиних експерата и саветника који су на њему радили. Иначе комунистички сарадник, шпијун, дугогодишњеи симпатизер и заштитник, за време окупације њихов партијски радник, чланкописац и саветник. као строги илегалац у окупираном Београду др. Јован Ђорђевић, бивши предратни доцент београдског правног факултета, данас редовни професор истог и високи државни и партијски функционер, као што ћемо даље видети. Ово је важно утолико, што се кроз његово мишљење може скоро стопроцентно назрети и партијско мишљење по овоме најважнијем делу Националног питања Југославије, које и поред вечитог и празног истицања комунистичког братства и јединства доживљава баш у нашим садашњим данима своју најакутнију форму ( Да потсетимо на тзв. „Хрватско Пролеће“, Усташки покушај устанка у централној Босни 1973, Карађорђево и даље у вези са тим). Ђорђевић је у чију се детаљну биографију ми овога пута нећемо ближе упуштати, ухапшен августа месеца 1944 од стране српске Специјалне полиције у Београду ( радило се је о великој провали у комунистички техничко-пропагандни форум и апарат у Београду) као строги илегалац који је живео и скривао се пд лажним именима др. Нарко Петровић и др. Зоран Јовановић на која је наравно имао и све могуће најсавршеније фалсификоване исправе. Под истрагом и у притвору код српске полиције остао је све до 3 октобра 1944. Тада је од стране исте на њен захтев пре него што је Специјална полиција пред предсојећом Совјетском најездом напустила Београд одведен у Бели Поток под Авалом и тамо предат Михаиловићевој Команди Београда. Тамо се је како смо касније у емиграцији од извесних преживелих функционера те команде приватно сазнали, позвао на неко строго поверљиво наређење и тајну шифру за ту Команду надлежне владе Сл. Јовановића из Лондона. Према овом наређењу он је од владе и њеног претседника лично пок. Сл. Јовановића одређен и наређено му је да одржава везу и сарадњу са КПЈ ( Како би према Ђорђевићевој изјави на сасалушању код српске полиције Јовановићева влада имала при партији свога поузданог човека и како приликом коначног решавања статуса и будуће судбине државе Југославије не би пречани Србијанце надгласали и т. д. Ово су наводно били савети Сл, Јовановића његовом доценту, предратном ужем сараднику и пријатељу и некадашњем одличном ученику Ђорђевићу, када су се 1941 године последњи пут видели и још пре Јовановићевог напуштања земље опраштали). Било како било тек препредени, покварени и довитљиви Ђорђевић успео је да са овим убеди надлежне у команди Београда и да пре њиховог повлачења за Босну буде пуштен на слободу. Он се је одмах по совјетско-партизанском заузећу Београда, убрзо после 20 октобра 1944 године, пријавио надлежним факторима и одлично уновчио своју дугогодишњу а у првом реду ратну сарадњу са партијом. А партији су тада приликом формирања и преузимања нове власти били и те како потребни стручњаци Ђорђевићевих – способности, кова и карактера. Убрзо је постао помоћник министра за Конституанту, скупштински и правни саветник, законописац и заједно са својим шефом и пријатељем Мошом Пијаде доносилац свих њихових првих правилника и уредаба. Специјално оних из домена организовања нове власти и државне администрације и управе, коју су они заводили. Касније је постао и председник Врховног Законодавног Савета Југославије, задржавајући стално своју катедру редовног професора Правног факултета, постаје и редовни члан њихове назови академије наука, дипломатски и правни саветник при многим међународним комисијама и делегацијама. При томе најревноснији уживалац свих материјалних и политичких привилегија у вези да овим и носилац највећих комунистичких одликовања, поред предратног Св. Саве III степена са којим га је
заобилазећи надлежног министра просвете, на своју руку и своју одговпрност Драгиша Цветковић одликовао…
Конкректно у вези са питањем о споразуму Цветковић-Мачек, формирању Бановине хрватске и његовом личном мишљењу у вези са тим с обзиром да је он био поред пок. др. Михаила Илића и др. Ђорђа Тасића један о његових техничких и правних редактора изјавио је и својеручно написао следеће:
‘Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.
Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.
Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политицког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.)
Имајући у виду, да је са срамним споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939 године, преварен, осакаћен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и
доминацију, што најбоље одсликава овај цитат проф. др Мирка М. Косића, где дословно стоји:
‘Они који 1918 године уобразише да могу ‘све до Граца’ дотераше са својом ‘државотворношћу’ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године ‘Независна Држава Хрватска’ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити ‘под Београдом’ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба ‘верује једино – Гилету из Ниш…’) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – ‘Југословен’… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939
преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front,
2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на ‘југословенство’ владаоца…’ (Види: Проф. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, ‘Завичај’, год. I I, број 14, октобар 1953, San Fernando,
California, U.S.A).
Што се тиче Уредбе о Бановини Хрватској нарочито је интересантна расправа Јована Пејина, коју је објавио под насловом „Српски отпор Мачековом сепаратизму 1940”, где између осталог стоји:
„Уредба о Бановини Хрватској објављена је 29. августа 1939. у Службеним новинама Краљевине Југославије. Мачек је 29. августа дао изјаву у Хрватском сабору да питање територија није дато дефинитивно и да је остало отворено.
Да би постигао што већи успех у комадању Југославије одмах после потписивања споразума и објављивања указа 26. августа о образовању Бановине Хрватске, организације ХСС приступиле су растурању Соколског друштва у новоствореној бановини
због његовог општејугословенског карактера, а затим је извршен притисак на српске организације које су једна за другом распуштане.
Растурање српских родољубивих организација био је први корак ка предстојећем прогону Срба. Чиновници, просветни радници и виђенији Срби били су изложени малтретирањима на радним местима, а почела су и малтретирања њихових породица. Овај прогон бановинских власти који је спроводила ХСС окренуо се и ка Хрватима југословенске оријентације, што је довело до исељавања из Хрватске у правцу Београда и Србије из разлога личне сигурности и егзистенције…
Немачки подаци, у којима се анализирају тадашња збивања, забележили су сукобе између Срба и Хрвата и последице преношења државних послова из министарства у Београду на бановинске органе, затим, око 1500 службеника, инжењера, трговачких и индустријскиј службеника, 800 наставника, све Срби, били су отпуштени из службе у Хрватској са забраном да се било чиме баве, што је изазвало незадовољство у Србији и међу Србима у Хрватској.
У овом малтретирању грађана, Мачекова Грађанска заштита одиграла је виду улогу. Поједини њени чланови, са или без вођа, слали су истакнутим Србима и Хрватима-Југословенима анонимна писма у којима им се прети смртном казном уколико не напусте Бановину. Убиства су била доказ да писма нису празна претња.
Бојкотоване су радње које су држали трговци Срби, као и производи из Србије. Поред тога, поједина гласила ХСС јавно су износила мишљења да је Бановина тек почетак остваривања хрватског народног програма.
Разне вести о намерама хаесесоваца према суседним територијама Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе, а затим претња онима који сумњају у Бановину Хрватску и ХСС, узнемириле су Србе. Нарочито у крајевима где је уочи пада Хабсбуршке Монархије пружен снажан отпор властима и из чији средина је потекао велик број добровољаца у српској војсци у време ослободилачких ратова 1912-1918. Врхунац осећања несигурности за Србе био је када су проглашени за мањину у Хрватској.
Због тога су Срби у Книнској крајини приступили мерама да се заштите.
Први корак учинила је Српска православвна црква. Епархијски савјет епархије Далматинске 7. марта 1940. донео је резолуцију којом је подржао Светосавску посланицу епископа Иринеја „која је истински став народа Епархије далматинске“, а која се односи на будућност оног дела српског живља који се нашао у границама новостворене бановине. Посланица је истовремено значила и програм рад за будућност Срба у Далмацији.
Поред тога, епископ далматински Иринеј обратио се писмом др Федору Никићу, професору универзитета, у којем га моли да му се пошаље што већи број књига које је издало Министарство просвете поводом 550. годишњице Косовске битке. „Молим да што већи број примерака буде послат мени за овај грешни народ, чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво из школа“.
Поред црквеним власти Далматинске епархије Српске православне цркве, сам народ је почео да се самоорганизује. Разлог овом самоорганизовању, после многих зборова у лето и јесен 1940. у Книну, Косову, Ђеврскама, Кистањама, Жегару, Грчком Исламу, Бенковцу и Жагровићу и организовања посебног тела „Комисија спаса Срба Сјеверне Далмације“, треба тражити у чињеници да су око 1400 наоружаних припадника ХСС-овске Сељачке заштите постали опасни по живот и сигурност појединаца, у првом реду Срба.
Свој рад Комисија је започела прикупљањем потписа са зах да се срез Книн и Бековац прикључе Врбаској бановини. Захтев почиње:
Ми Срби Книна, општине Кинн, среза Книн, бивше Бановине приморске сад Хрватске желимо одвајање из Бановине Хрватске и присаједињење Бановини врбаској, односно Србији (Напонена: Докуменат су потписали између осталих Срба северне Далмације, Берић Ј. Бранко, Ненад С. Синобад, Јово Милинчић, Сава Ђ. Омчикус, Владан Ј. Берић, Петар Ј. Бјеговић, Анте Монти, Александар Јовић, Владимир Кусовац, Васо Маглов, Марко Мијаковац, Јован Миливојевић, Ђуро Пуповац, Владе Шибић, Рајко Синобад-Јанковић, Симо Чолаковић, Душан Ћурувија, Лука Д. Кабић, Миле С. Медаковић, Илија Маглов пок. Ђурђа, Миле Ожеговић, Андрија Убавић, Пава И. Петковић, Ђуро Костић, Милојко Бркић, Др. Тоде Новаковић, Др. Чедомил Новаковић, Симо Поповић, Проф. Перо Шегота, Јово Ђ. Војновић, Јандре Јелић, Душан Ј. Сунајко, Јово Сунајко пок Илије, Миле Ћурувија, Лука Н. Новаковић, Јово Марјановић, Раде Деспот, Ђуро Радуловић, Милош Пуповац, Ђуро Марић пок. Тодора, Стеван Маглов, Цимо Цвијетић, Ђуро Ожеговић, Миле Ожеговић пок. Стевана, Раде Радуловић п. Милутина, Милан Бједов, Милан Шолаја, Симо Радић, Душан Чеко, Марко Амановић, Јован Јарамаз Стеванов, Стево Рађеновић Милин, Јово Берић, Милан Гламочлија, Милан Бујатовић, Бранко Јелић, Богдан Бандић, Душан-Божо Петковић, Јандрија Букоровић пок. Јована Никола С. Растовић… Докуменат се налази у Архиву Југославије/Србије у Београду, – п.п).
Затим следе потписи старешина породица. Захтев је рађен за свако насеље посебно. У срезу Книн укупно је потписало захтев 4537 старешина породица из 23 насеља и то: Книн 74, Отон 98, Оћестово 116, Жагровић 222, Радучић 103, Марковац 87, Рамљане 124, Орлић, Голубић 377, Звијеринац 71, Турић 75, Полача 254, Уздоље 212, Бишкупија 291, Ковачић 184, Книнско поље 81, Стрмица 363, Плавно 559, Пађене 175, Врбник 208, Риђане 100, Мокро Поље 456, и Радљевац 123.
Да би се добила права слика захтева и воље становништва Книнске крајине, потписе старешина породице треба помножити са броје чланова породица, а према попису становништва из 1931. он је износио 6,6. За присаједињење Врбаској бановини изјаснило се око 30.000 становника Книнске крајине (Види: Јован Пејин, Српски отпор Мачековом сепаратизм 1940, „Интервју“, бр. 242, Београд, 14. септембар 1990, стр. 24-26).
С обзиром да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, био аутор „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где између осталог стоји:
„ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…
На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве
Партије)…“
„Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.
Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:
Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:
За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.
Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).
У овом контексту бисмо напоменули да се комунистички пројекат у односу на србски народ у потпуности поклапао са Maчековим, Павелићевим и Брозовим великохрватским усташко-комунистичким пројектом што сведочи између осталог и Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:
„ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ
ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ
5. фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…
Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“
(Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).
Лапсус!
Треба да стоји: “…чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво избацује из школа“.
Најлепша хвала!
Душан Буковић и Админ. Нема смисла објављивати километарске текстове који чак посебне везе са чланком немају. То се зове троловање.
Једном, на једној књижевној вечери, Матији Бећковићу постављено је питање, отприлике као овај горе коментар – од стотинак километара, а он, дакле Матија, пошто га је стрпљиво одслушао, реаговао је у свом стилу, рекавши – ”Можете ли да поновите питање?”:):)
можда бисмо расизам могли назвати примјењеним дарвинизмом„
Хвала Професору и Васељени да сам доживео прочитати ЧИЊЕНИЦУ коју сам знао најмање 4 деценије, проведене међу најкрволочнијим ЗВЕРИМА које је Васељена изњедрила.
Катастрофална трагедија је да се то не предаје у Пачјим школама.
Надам се да неће тако бити после ОСЛОБОЂЕЊА! Хвала Професору и СС.