Преносимо текст из Политике као позив за помоћ смедеревским породицама које су јануара ове године у пожару остале без ичега: новац можете уплатити на начин описан на крају текста

Снежана Лончар и Весна Савић у остатку куће (Фото: Оливера Милошевић)

Ватра им прогутала живот и наду

Сме­де­ре­во – Да се на си­ро­ти­њу ди­же „ку­ка и мо­ти­ка” и сна­ла­зе их раз­не не­да­ће, до­каз по­сто­ји у Ча­па­је­вој ули­ци у Сме­де­ре­ву. Ов­де су три по­ро­ди­це, у цик ја­ну­ар­ске зо­ре за пет­на­е­стак ми­ну­та оста­ле без игде иче­га. По­жар им је у тре­ну про­гу­тао све што су сте­кли, а ни­су има­ли мно­го. Тек да пре­жи­ве. Али, има­ли су кров над гла­вом, а са­да ви­ше ни то не­ма­ју. Упр­кос скром­ном жи­во­ту у мон­та­жним ба­ра­ка­ма ко­је су те­шком му­ком ску­ћи­ли и ушу­шка­ли, ов­де је не­ка­да ста­но­ва­ла сре­ћа.

Од 14. ја­ну­а­ра у Ча­па­је­вој 24 жи­ве очај и без­на­ђе.

Ни ме­сец и по да­на на­кон што је ва­тре­на сти­хи­ја про­гу­та­ла њи­хо­ве ба­ра­ке, по­моћ ни­от­ку­да не сти­же.

По­ро­ди­це Са­вић, Лон­чар и Лу­кић су за­бо­ра­вље­не. За по­моћ ва­пе, али ни­ко их очи­то не чу­је.

Ле­де­ни ве­тар ши­ба и на­но­си снег на зга­ри­ште жи­во­та ове три фа­ми­ли­је. Док из дим­ња­ка окол­них ку­ћа ви­ју­га дим, Сне­жа­на Лон­чар ма­шта о то­пли­ни до­ма. На ме­сту где је не­ка­да био њен, ни зи­до­ви ни­су оста­ли. Жи­ве­ла је ту са ста­рим и бо­ле­сним оцем и три­на­е­сто­го­ди­шњом ћер­ком. Упла­ка­на, го­во­ри нам да је по­жар про­гу­тао баш све, осим ико­не Све­тог Јо­ва­на. Не мо­же да се на­чу­ди ка­ко је др­ве­на ико­на оста­ла нео­ште­ће­на у пла­ме­ну. Док сто­ји­мо на ле­ди­ни ње­них успо­ме­на, при­се­ћа се коб­не зо­ре и мо­ли се све­цу – за­штит­ни­ку за по­моћ.

– Био је до­чек Срп­ске но­ве го­ди­не, ћер­ка је сре­ћом би­ла код дру­га­ри­це. Око по­ла че­ти­ри ују­тру, про­бу­дио ме је дим ко­ји је до­ла­зио из та­ти­не со­бе ко­ју са­мо зид де­ли од ста­на ком­ши­је, код ко­га је нај­ве­ро­ват­ни­је из­био по­жар. Ис­тр­ча­ли смо на­по­ље, бо­си у пи­жа­ма­ма, про­бу­ди­ли Са­ви­ће, али док смо се окре­ну­ли све је из­го­ре­ло – при­ча Сне­жа­на, са­мо­хра­на мај­ка без по­сла.

Њен отац, ћер­ка и она је­два су крај са­ста­вља­ли са 9.000 ди­на­ра со­ци­јал­не по­мо­ћи и ма­ле пен­зи­је. Са­да жи­ве код Сне­жа­ни­не се­стре и зе­та у из­најм­ље­ној гар­со­ње­ри – њих ше­сто­ро у јед­ном со­бич­ку. До­кле, не зна, али ду­го не­ће мо­ћи.

– Ме­не као са­мо­хра­ну мај­ку са ма­ло­лет­ним де­те­том Цен­тар за со­ци­јал­ни рад ни­јед­ном ни­је об­и­шао да ви­ди где смо, ка­ко жи­ви­мо, а зва­ла сам и њих и гра­до­на­чел­ни­цу да до­ђу. Са­ма сам без игде ико­га. Об­и­шли смо све бан­ке у гра­ду да та­та по­диг­не кре­дит, али не да­ју, ка­жу пен­зи­ја ма­ла, а он бо­ле­стан – очај­на је Сне­жа­на.

Фото: Оливера Милошевић

Овим по­ро­ди­ца­ма Цен­тар за со­ци­јал­ни рад уру­чио је јед­но­крат­ну по­моћ од по 10.000 од­но­сно 20.000 ди­на­ра, а Цр­ве­ни крст дао им је не­ко­ли­ко ће­ба­ди и сред­ства за хи­ги­је­ну. Град им је по­ну­дио сме­штај у при­хва­ти­ли­шту До­ма Цр­ве­ног кр­ста у Ма­лој Кр­сни, али ни­су оти­шли.

– Ша­љу нас у дом за бес­кућ­ни­ке, да нас се ре­ше. Та­мо одеш при­вре­ме­но, а оста­неш за­у­век. Ми смо има­ли ку­ћу и ни­смо је из­гу­би­ли сво­јом кри­ви­цом. За­што нам град не по­мог­не, то за њих ни­је не­ки тро­шак – пи­та Сне­жа­на Лон­чар.

До да­нас ни­су оба­ве­ште­ни ни шта је узрок по­жа­ра. Али им је из ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, ка­жу, по­ру­че­но да не­ће до­би­ти ни ди­на­ра ако се уста­но­ви да је у пи­та­њу људ­ски фак­тор. У су­прот­ном, сле­ду­је им око 50.000 ди­на­ра, али ка­да, не зна­ју.

Са­ви­ћи су 1999. го­ди­не у Сме­де­ре­во из­бе­гли са Ко­со­ва, из Ви­ти­не. До­шли су са јед­ним ко­фе­ром. Го­ди­на­ма су се ку­ћи­ли од ну­ле, а са­да су опет оста­ли без иче­га. Сре­ћа у не­сре­ћи што им је, за­хва­љу­ју­ћи ва­тро­га­сци­ма, остао со­би­чак ко­ји су ле­тос са­зи­да­ли за си­на ко­ји се оже­нио. Ту, у де­се­так ква­дра­та, уз је­дан кре­вет и „сме­де­ре­вац” са­да жи­ве Ра­ди­слав, Ве­сна и њи­хо­ва ћер­ка На­да. Је­дан син је у Бо­сни код же­ни­них ро­ди­те­ља, а дру­ги је уто­чи­ште на­шао код дру­га. Стру­је и во­де не­ма.

– Ово ни­је жи­вот. Си­но­ви по ту­ђим ку­ћа­ма, а ми ов­де на овој хлад­но­ћи не­ма­мо ни ве-це, ку­па­мо се у ком­ши­лу­ку. Ћер­ка од 24 го­ди­не спа­ва са оцем у кре­ве­ту, кад се пре­свла­чи он из­ла­зи на снег. Ни­шта не­ма­мо, пре­пу­ште­ни смо бо­жи­јој ми­ло­сти – кроз плач при­ча Ве­сна Са­вић.

Жи­ве од ко­сов­ског до­дат­ка од 8.500 ди­на­ра. Њен су­пруг Ра­ди­слав пре се­дам го­ди­на по­ло­мио је обе но­ге ра­де­ћи на гра­ђе­ви­ни и остао је ин­ва­лид. Мај­ка и ћер­ка ле­ти оба­вља­ју по­љо­при­вред­не по­сло­ве за над­ни­цу.

– Зе­мљак са Ко­со­ва ко­ји има сто­ва­ри­ште дао нам је не­што бло­ко­ва, да пла­ти­мо кад има­мо. По­че­ли смо да зи­да­мо али не­ма­мо ма­те­ри­јал. Од гра­да не тра­жи­мо па­ре, нек нам ма­кар да­ју гра­ђе­вин­ски ма­те­ри­јал, али ни­шта. Оп­шти­ни је мно­го сто­ти­нак ква­дра­та да на­пра­ви, а па­ра, чу­је­мо, има за ра­зна сла­вља, град је још оки­ћен, а ми без кро­ва над гла­вом, ни др­ва за огрев не­ма­мо – при­ча гла­ва по­ро­ди­це Са­вић.

И Бо­жи­да­ру Лу­ки­ћу, тре­ћем ком­ши­ји, остао је са­мо га­реж од не­ка­да­шњег до­ма. Ње­га ни­смо за­те­кли ту, али ком­ши­је сум­ња­ју да је упра­во у ње­го­вој ку­ћи­ци из­био по­жар. Жи­вео је, ве­ле, сам, бо­ле­стан и стар.

Да не­сре­ћа бу­де ве­ћа, ове по­ро­ди­це и пре се­дам го­ди­на пре­тр­пе­ле су ште­ту од по­жа­ра. Ком­ши­ји иза њих из­го­рео је кров, а ва­тра је за­хва­ти­ла и кро­во­ве Са­ви­ћа и Лон­ча­ра. Све су мо­ра­ли да про­ме­не и по­пра­ве са­ми.

Упр­кос све­му, же­ле да ве­ру­ју да у Ср­би­ји има љу­ди ко­ји же­ле да пру­же ру­ку не­вољ­ни­ци­ма. По­ро­ди­це ко­је су осим зи­до­ва де­ли­ле и исту суд­би­ну, са­мо же­ле да се још јед­ном, ваљ­да по­след­њи пут – ску­ће.

Оливера Милошевић/Политика

Categories: Моба

Tags: Оливера Милошевић, Смедерево, хуманитарна помоћ