Светозар Поштић

Под утицајем огромне пропаганде идеја које једини циљ живота виде у достизању земаљског благостања, данас чак и већина православних желе и очекују срећу у овом свету „гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду“ (Мт. 6:19)

Стари Грци су имали једну веома важну реч коју није сасвим лако превести на српски – евдајмонија или еудаимонија (гр. εὐδαιμονίᾱ). Она потиче од речи „ев“ или „еу“, што значи добар, и „дајмон“ која означава духа, па према томе дословно значи „онај који има доброг духа“). Најједноставније речено, та реч означава срећу.

Та срећа, међутим , може бити схваћена на различите начине. Док су Сократ и Платон сматрали да до среће доводи морални живот који негује правду, храброст и мудрост, Аристотел је тај концепт више видео као опште благостање. Он у својој „Никомаховој етици“ закључује да је крајњи циљ сваког човека да достигне ово највише добро. Пошто је био већи рационалиста и материјалиста, у данашњем смислу речи, од свог учитеља Платона, он од те човекове опште тежње одузима њену узвишену етичку конотацију.

У хришћанско доба (од 1. до 15. века), нарочито у Византији, човеково благостање на земљи није више имало тај узвишени статус као у античко доба. На крају крајева, Христос је, будући потпуно невин, био оклеветан, мучен и разапет, а знамо да „нема ученика изнад учитеља својега ни слуге изнад господара својега“ (Мт. 10:24). Због тога су преподобни – они који су подражавали, или били подобни, свом господару Христу – морали горко да страдају, често чак заврше мученичком смрћу. Ако су желели да стекну Царство Небеско, хришћани су све муке и страдања примали са благодарношћу јер су се она сматрала улазницом у вечни живот.

Када су теолози у виду Томе Аквинског усвојили Аристотелову философију, његова идеја о земаљској срећи вратила се на земљу са печатом римокатоличке цркве. У време Ренесансе, човек и његово психо-физичко стање поново су постављени у центар васељене, а са развојем модерне психологије еудaмонизам је враћен на престо свих људских тежњи, жеља и надања. Он је постепено продро чак и у свест оних који чији су дедови другачије васпитавани.

Митрополит Атанасије

Под утицајем огромне пропаганде идеја које једини циљ живота виде у достизању земаљског благостања, данас чак и већина православних хришћана желе и очекују срећу у овом свету „гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду“ (Мт. 6:19). Наше неартикулисане мисли звучале би овако некако: кад добијем посао, купим стан, оженим се (удам се), преселим се, завладаће мир и зацариће се хармонија. Митрополит Атанасије Лимасолски говори да се овај „пагански дух еудамонизма“, који је „проникао и у наше хришћанско размишљање“, одражава на наша очекивања од брака, јер скоро свако машта да ће му породица бити сигурна лука где ће моћи да се одмори кад се врати кући, па чак и од живота у манастиру, јер искушеник жуди да нађе место где ће све бити савршено за спокојан монашки живот – и духовник, и братија, и околина. Сваку нову ситуацију, па чак и најгору, требало би, напротив, прихватити само као средство које ће довести до спасења, објашњава митрополит Атанасије.

Због тога је мудро усвојити девизу Светог Силуана Атонског: „Држи ум свој у аду, и не очајавај.“ Када очекивања нису висока, нема ни разочарења. Да ли је немо прихватање несреће само изговор да се препустимо злоби и искоришћавању безобзирних? Не, јер истинске невоље не би ни било да смо се препустили вољи Његовој. Од нас ионако мало тога зависи: човек снује, а Бог одлучује, каже наша пословица. Саборна снага молитвеног обраћања Творцу чини да се и највећа патња кад-тад претвори у свеопшту радост.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Митрополит Атанасије Лимасолски, Светозар Поштић, Силуан Атонски