Професор Дугин је говорио о потреби за новим политичким идејама, имајући у виду да су сва три политичка концепта Модерне или потрошена или деструктивна или немају упориште у данашњем реалном свету
Фото: Геополитика.ру
Професор Александар Дугин је у среду 28. фебруара, у амфитеатру Факултета политичких наука, одржао предавање на тему: Четврта политичка теорија и појам човека.
Професор Дугин је говорио о потреби за новим политичким идејама, имајући у виду да су сва три политичка концепта Модерне (либерализам, комунизам/марксизам и национализам/фашизам) или потрошена или деструктивна или немају упориште у данашњем реалном свету.
Четврта политичка теорија је концепт који пружа могућност за стварање нових политичких парадигми, заснованих на новим основама. У средишту либерализма је индивидуа, у средишту комунизма класа, а у средишту национализма је раса – у средишту Четврте политичке теорије је народ, који је као концепт и феномен давно изгнан из јавног политичког дискурса. Један од разлога за то је тоталитарна природа сва три ранија преовлађујућа политичка концепта. Четврта политичка теорија превазилази тоталитаризам претходних политичких концепата и у практичном смислу се позива на хајдегеријански појам и концепт Dasain.
Фото: Геополитика.ру
Професор Дугин је, такође, говорио и о потреби народа да сачувају своје идентитете и традиционалне вредности, јер у супротном, прети нестанак не само народима, него и сваком појединцу, кога неолиберализам прво разлаже и отуђује од свих колективних идентитета, а затим и од припадности човечанству, као колективном идентитету, што може довести до постхуманизма и вештачке интелигенције, који би требало да замене људе, те у тим условима и усисивач може претендовати на своја права. Како не би дошло до тога да машине буду основа будућих друштава и да усисивачи постану важнији од људи, потребно је да се људи окрену ономе што их чини људима, да мисле и кроз свесни говор обликују своје мисли – које треба да постану дела у сагласју са мислима и језиком.
Погледајте целу трибину:
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Дугинова четврта политичка теорија позива се на Хајдегеров појам и концепт Dasain.
Занимљиво је да се у својим текстовима на Мартина Хајдегера често позива и Драган Јовановић, колумниста НИН-а. Ево један пример:
НИН
ПОСТЕКОЛОГИЈА
Драган Јовановић
Ум Црне шуме
Или: ако је Мартин Хајдегер знао да је реч логос српског порекла, да ли то значи да је био бољи зналац српског језика чак и од Гетеа
За Србе који имају мало више, можда и сувишне соли у глави, право је славље када се појави двотомна филозофска књига др Милана Брдара под насловом Ум Црне шуме, са поднасловом Успон и пад Мартина Хајдегера. Промоција је била прошле недеље у београдској Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“. Требало је, као домаћин, да говори и Александар Јерков, директор Библиотеке, али он је најавио кашњење, а онда се није ни појавио?! А и шта би па он рекао? Чуј, Јерков и Хајдегер! То ти је ко бог и шеширџија!
Него, вратимо се Брдару и Хајдегеру. Већ одломци из рецензије најављују да је Ум Црне шуме Милана Брдара „још једна потврда да је наша филозофска култура кадра да се укључи у глобалне филозофске токове тамо где је то најзахтевније“ (Часлав Копривица). И Владимир Милисављевић сматра да је ова књига „филозофско остварење од прворазредног значаја“, а Александар Јокић тврди да „ово двокњижје заслужује статус капиталног дела и може да служи на част нашој филозофији и култури уопште“.
Ум Црне шуме. Већ од самог наслова прошли су ме жмарци. Сетио сам се Хајдегерове брвнаре на Шварцвалду где је провео последње године правећи хербаријуме и пишући песме. А недалеко од његове брвнаре прескочио сам, са камена на камен, један поток који се, гле, зове – Дунав! Бити на изворишту Дунава, то се, мој бајо, памти до краја живота.
У књизи Миленка Николића Карло Велики није постојао, у поглављу Швабе, између осталог, пише: „Лепи предео Шварцвалд се раније звао Црна Гора! У тој Црној Гори постоје два извора код Триглава, данас Триберг, а потоци се зову Брига и Брега. И дана се зову Брига и Брега и они чине Дунав, искварено Донау“. И ако сте бар мало Србин, овде морају да вам навру сузе. Да ли је и Хајдегер докучио да је Швабија у ствари Србија? И буде вам јасно зашто је Црњански био опчињен Хиперборејцима, а Исидора писала сетна норвешка писма и удала се за Норвежанина. Него, и мој отац Жарко, краљев пилот, знао је, напамет, на немачком, Гетеовог Фауста, а у Берлину имам брата Јохана. Ах, „Северна Србија“. Тамо ћу, кад-тад, да одведем Биљану…
Листајући садржај Брдаревог двотомља западне ми за око поглавље Хајдегер у Парменидовом раскршћу. Ту, одмах, налетим на Хераклитов стих : „Ако послушате, не мене, него логос, схватићете да је све једно“. И у Платоновом Пармениду пише да је Биће (Логос) једно. И као што је Сократ својим ученицима „ломио“ мозгове са Парменидом, то су и нама бруцошима радили у Капетан Мишином здању…
Логос, логос! Ту чаробну реч разјаснио ми је тек Мартин Хајдегер. Он је утврдио да логос долази од српске речи разлог! Јер, логос вам разлаже зашто је све једно, зашто је Биће једно. Али, Хајдегер није имао смелости да призна да је логос српска реч. Поштено је у уском кругу пријатеља признао да не сме да се замери филозофски грчком народу за рачун нефилозофског српског народа.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, кликће од среће: „То само значи да је Хајдегер био већи зналац српског језика, чак и од Гетеа! Сигурно је знао и да је Шварцвалд некад био Црна Гора. Можда је под старе дане дошао и до тога да су сви филозофи пресократици певали на српском! А Платон је, сети се, спалио Демокритов еп О природи јер је писан ’варварским језиком’! А тај ’варварски’ еп имао је дванаест хиљада стихова!“
Ту би и моја Црна да филозофира: „Ех, да Меркелова све ово зна, твој Алек не би морао да трчи у Давос, да тамо са њим бришу патос. Али, авај, Меркелова је, уместо Хајдегера, проучавала Хонекера. Зато је, Алек из Давоса одлетео код Ердогана и Бакира Изетбеговића да га, ваљда, у Стамболу, устоличе за новог Мехмед-пашу Соколовића.“