Српска класична драма је оставила неумољиво сведочанство о томе како је смисао израза паор од сталешког постао класно обележје, у свакодневном говору употребљавао као увреда али и како је паорско стање судбинска трагедија

„Паорски“ простаклук у маркетингу

Чега се паметан стиди,
тиме се луд поноси
Српска народна пословица

Важно сведочанство о употреби и смислу израза паор у другој половини XIX века дају посрбе (преводи европских драмских дела које су приређивачи изменама ускладили према српском народном амбијенту). Примере је од заборава отргао Петар Марјановић у антологији „Посрбе“ (Српска књижевност, Нолит, Београд, 1987. г). Такође је важна чињеница да се у овој антологији реч паор среће на крају књиге у Речнику мање познатих речи и израза: „Паор (нем. Bauer) – сељак, земљорадник, тежак; Паоренда (аугм. и пеј. од паор) – сељачина, простак; Паорски – који припада паорима, сељачки“.

„Паоренде просте“ Косте Фрифковића

Коста Трифковић

„Мила“ је монодрама Аугуста Гернера коју је Коста Трифковић 1872. године посрбио, сместивши њену радњу у Нови Сад. Ова монодрама је све до дубоко у тридесете године XX века била веома популарна.

Глумица Мила поетски изражава публици своје очекивање ангажмана у позоришту. Обраћајући се публици приказује своју вештину критикујући малограђански дух и приказујући разна емотивна стања све чешће и силовитије, па на крају тражи од публике да је препоруче управитељу позоришта.

Током приказивања горопадности Мила изговара: „зар ти није доста,? Ти бекријо светска, паорендо проста!“

Ова монодрама се налазила и у репертоару Српског народног позоришта у Београду. Реч паор, додуше у пејоративном облику, коначно је тиме обухватила значење ка поимању особитог вида простаклука, што је документовано већ код Стерије.

Паори, неписмени тежаци Стевана Дескашева

Стеван Дексашев

У посрби дела Еде Тота „Сеоска лола“, Стеван Дескашев (из Арада) такође помиње израз паор. Стеван Драгић и Босиљка се воле, а њихову љубав хоће да осујети сеоски ноћни стражар Мита Крадић. Он са својим савезницима хоће да осујети ту љубав, па Стевана Драгића етикетирају као „сеоског лолу“ да би изазвали утисак о његовој неморалности. Обузет мржњом према Драгићу, Крадић након сусрета са њим мрмља сам за себе: „Отишао дабогда, у неповрат! Хм, што ти је паор, тежак, види се да није писмен, та и отац му је такав био. Друго сам ја, па Поповић, Рајковић, све сами немеши. Не зна простак да се помогне ни у каквој прилици“.

Немеш је туђица која означава статус најнижег реда наследног племства, по основу тога што је неко од мушких предака имао војне заслуге (nobilis familia). Крадић је немеш запослен као сеоски стражар, најнижи општински службеник. Ово показује колико се Крадићев „нобл“ статус срозао, пошто се такве службе у селу прихвата само онај ко нема капитала, а то значи да су он или његови преци проћердали земљу коју су обавезно морали добити у наследство када су стекли статус немеша.

Посрбе показују да су реч паор користили уображени и огорчени људи ради вређања и изражавања свог „сталешког“ презира према другима. Код Дексашева паор оначава најнижу класу, генерацијски неписменог сеоског тежака и простака. Смисао речи је, дакле, већ половином XIX века постао врло проширен ка конкретним видовима увредљивости.

Израз паор код Јована Стерије Поповића

Јован Стерија Поповић

Изразито важно сведочанство како је у српском говору XIX века реч паор коришћена искључиво у пејоративном смислу оставио је Јован Стерија Поповић, који је у Вршцу рођен, одрастао и потом радио као адвокат. Из Стеријине комедије види се колико је злоупотреба израза паор у Војводини подстакнута класним раслојавањем друштва.

У чувеној Стеријиној комедији „Покондирена тиква“ (објављена 1830. године одмах после „Лаже и паралаже“, незнатно измењена 1937. г) опанчарка Фема почиње да се гади паора, чим је уобразила да је она ноблес и „од натуре за господство створена“.

Ваља знати да су занатлије до половине XX века сматране сиромашнијом и уопште класом од ратара, а још током XVIII века их је администрација у провинцијалу Јужне Угарске сматрала најнижом класом – инквилинима. Отуд је надменост Феме опанчарке према послузи и занатлијама као „паорима“ у оно доба било права гротеска, која је показивала да Фема не познаје остовне ствари о друштвеном поретку.

Фема приговара ћерки: „Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паоретина…“ и грди је: „Паоретино, повела си се за којеким, па и не гледаш шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да што год буде од тебе, а не којекакво ђубре“. Пошто ћерка упорно одбија да опонаша мајку и обрати се за помоћ ујаку, Фема наставља да је вређа: „А ти, кукољу од паора, ко ти је рекао да остављаш кућу“ и „Паорко, зар сам те мало воспитала?“. Потом дружбеници Сари оговара властиту ћерку: „Зна вам та шта је шапов, а шта капов, она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота“. Жалећи се на слушкињу Анчу коју би да претвори у пединтерку, Фема се вајка: „Проклети паорски род, што је научио, научио: не зна осећати како је леп ноблес“. Она се гади од брата (такође занатлије) који је грди због њених лудорија: „Проклети паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати“. Брату објашњава: „ноблес кон нит бити паор“. Предлог брата да се врати свом занату одбија: „Да будем паорка? Ох, кон нит, кон нит“, па објашњава својим ближњима: „Ја не могу бити паорка као ви“.

Особито важно је приметити да Фема назива „паорима“ свог брата чизмара, ћерку, служавку и свог шегрта који се учи кожарском занату. Ни једна особа коју је Стеријина „покондирена тиква“ вређала изразом паор није сељак, ни припадник земљорадничког сталежа! Фемин презриви однос према изразу паор је стога наглашено класни и увредљив. Стеријино књижевно сведочанство јасно бележи померање смисла речи паор са сеоско-земљорадничког подложништва ка изразу потпуног презира нижих социјалних класа.

Преосмишљена „покондирена тиква“ као хероина аутономашке Војводине

Насловна страница комедије “Покондирена тиква”, издање браће М. Поповића, Нови Сад, 1884. г.

Преосмишљавање израза паор у Војводини под влашћу аутономаша најављено је управо радикалним преосмишљавањем Стеријине покондирене тикве за употребу у новим околностима, којег је у Српском народном позоришту Новог Сада режирала Ксенија Крњајски. Догодило се то исте године, када је ЛСВ с подршком аутономашких странака на заставу нит` Србије, нит` Европске уније пришила симбол јединства Републике Летоније и прогласила то „Заставом Војводине“.

Упркос свим недостацима које је било веома уочљиво при масакрирању Стеријине комедије, Иван Меденица је дао њену повољну критику, са тада владајућег становишта радикалне антиконзервативности („Фема у транзицији“, Време, бр. 693, 15. април 2004. г). „У сјајном тумачењу Јасне Ђуричић, Фемини грчевити и грозничави напори да се буде нобл, напори који су били материјализовани у глумичином погледу, изразу и ставу, не чине од Стеријине јунакиње неку опасну горопадницу – или бар не само то – већ пре једну рањиву и неприлагођену жену која искрено, мада неуко, чезне за бољим животом.“ Меденица је редитељско остварење Крњајске упоредио с ранијим сличним редитељским преосмишљавањањима Нушићевих драма. „Иако међусобно битно различите, ове три поставке имају једну додирну тачку на плану значења: у свима се врши нека врста аболиције главне јунакиње, њени поступци се оправдавају или бар благонаклоно објашњавају, а њена малограђанска амбиција се доживљава као израз мање или више немуште жеље да се победе назадни услови средине. Овако постављена магистрална линија у савременим тумачењима драмског типа помодарке може се, вероватно, објаснити социолошким разлозима: у земљи која последња у Европи, и са изузетно много унутрашњих отпора, улази у транзицију, у процес грађења савремених друштвених вредности, чак и особа која те вредности прихвата крајње некритички и површно постаје позитивни јунак. Другим речима, у конзервативним и затвореним друштвима и малограђани су напредни.“

Соја Јовановић је својевремено подсетила на проблематични смисао израза паор: „у Банату се тако зове богат и успешан паор, а у Бачкој је то погрдан израз и значи `сељачина`“ (Терај кера, лутко моја бела, војвођански речник за панонце почетнике, Дневник, Нови Сад, 2007). Наравно, Соја Јовановић је као редитељка једног филма и ТВ серије снимљених по сремчевој новели „Поп Ћира и поп Спира“ одлично познавала смисао израза паор. Међутим, како је површност непознавање војвођанских особености у култури битно обележје аутономашког поретка, они уопште нису запазили мудро Сојино упозорење.

Пера из старога села Кера

Паорски дискурс и гламур по Војводини, није могао да прође без вертепашке драматизације „Пере из старога села Кера“ (нем. Alt Keer, данас Змајево).

Агроном Павле Малешев (дугогодишњи новинар новосадског „Дневника“), који објављује изразито сентименталне књиге о „војвођанској лексици“, 2013. године је у прилогу Новосадске телевизије приповедао је да су „паори настали у Бачкој“, не хајући за упозорење Соје Јовановић да је реч израз паор управо у Бачкој погрда. Нижући сентименталности, изјавио је да је „паор помало увредљив израз, али су они то навикли“. Покушавајући да романсира порекло израза „паор“, између осталог је рекао и како му се више свиђа прича по којој је њима „Бог рекао ево вам земља, волове одгајите сами, плугове искујте сами, па онда узми плуг и волове, па иди, па ори, па ори, па ори, па ори. Пошто је Бог имао громак (sic) глас, онда је њима то одјекнуло у ушима: `Паори`! И тако су постали паори“. Потом је замислио како су сремски паори настали теомахијом и, по њему, од бачких „паметнији и веселији“. Сремски паори су по њему тај статус су од Бога стекли тако што су Бога из Срема најурили брицом. Малешев је домашај наведене теомахије ипак ограничио на Срем, па није витлао телчарском камџијом пуцајући швигаром како је радио по бечејском Народном позоришту (Бечејци уживали у диванима с Павлом Малешевим, РТВ, 19. децембар 2012. г). Ипак, Бранкица Павковић је у новосадским новинама „Дневник“ 6. августа 2016. године поновила сентиментално објашњење речи паор које је у Малешев записао својој трилогији (која је у међувремену постала квадрилогија) „Диван о речима“ у издању „Тиског цвета“ из Бечеја.

Викторија Чаби је Павла Малешева због његовог књижевног рада („Лили, лили паче моје мало“, „Марим ја нек лају“, „Триред риба плива“ и „На сред четир` шора“) и назвала аутора „оснивачем музеја пречанске лексике“. У чланку „Оснивач музеја пречанске лексике“ објављеном 10. марта 2014. године на Аутономија.инфо, Чабијева дослово тврди да је Малешев „понајвише чувар равничарске лексичке баштине и оснивач својеврсног музеја пречанских, лалошких (sic!) речи и језика овог дела Паноније“. Чабиjева је нарочито напоменула како Малешев објашњава „лексему“ којом се називају наслаге прашине на кожи и блата на ногама које се јављају услед упорне нехигијене, као и речи хвале Малешевљевог рада које је упутила новосадски лингвиста Вера Васић. Управо је она својевремено објавила „рехабилитацију термина паор“: „Паор је позајмљено из немачког, односно у питању је искривљен облик речи Bauer, што у преводу значи сељак. Многи од ових назива, додаје Васићева, касније су добили и погрдна значења. Често се могло чути за некога да је сељачина, паоренда. Термин паор крајем деведесетих је `рехабилитован`…“ (Н. Суботић: „Сељак сада фармер“, Вечерње новости, 21. 8. 2010. г).

Између паорских вандрокаша и паорске грознице

Стеван Васић 2005. године издаје драму „Фалична погодба“. Аматерски глумац и редитељ ове представе Зоран Ротар (родом из Панчева) је изрекао амбицију да овом представом представи „паорски менталитет“ Банаћана: „Паорски менталитет је посебан. Моја обојица дедова су паори. То је посебан, ’уљав један народ, али вредан и радан. Стално се боји да га држава нешто не превари. А банатски паор је стварно нешто посебно. О томе говоримо у нашој представи `Богу фала што сам Лала`. То је неки инат, али и поштовање земље, хлеба, жита, коња, тих неких вечитих вредности.“ (Сунчица Ћирковић, Панчевац, бр 4447, 2011. г). Важно је знати да Зоран Ротар није први употребио кованицу „паорски менталитет“. Њу је (не прва) раније такође употребила Исидора Бјелица у изразито негативном смислу у интервјуу за магазин „Геј Србија“: „Оно што ме ужасава јесте да повремено када уђем на неки геј сајт видим да и ту има мачо манијака и екстремиста и ускоумних сељачина. Некада није било тако. Бити геј је значило пре свега аристократичност духа и отвореност за разне идеје. Али, ето и ту се запатио паорски менталитет.“ (Интервју с Исидором Бјелицом, Геј Србија, 7. фебруар 2007. г). Импресивно је да се осећај рођене Сарајлијке поводом речи паор изразио пре публицистике босанских муслимана, одмах подсетио на менталитетски смисао речи и то објавио на врло особитом месту.

Захваљујући путујућем позоришном ансамблу „Вандрокаши“ из Панчева након 2012. године је „Фалична погодба“ извођена преко стотину пута у земљи и иностранству, а нарочиту популарност је представа стекла у Јужном Банату. Још у другој половини деведесетих година су представом „Банатска свадба“ популаризовали неке обичаје и схватања старих Банаћана. Aнсамбл „Вандрокаши“ постоји и ради од 1982. године. Тај ансамбл је од 2010. године почео да изводи представу „Богу фала што сам Лала“ (Представа „Богу фала што сам Лала“, РТВ Панчево, 19. 11. 2010. г). Иако се 2012. године Мирослав Жужић изричито оградио од аутономаштва, наслов ове представе „Вандрокаша“ су је једно време употребљавала као свој слоган Војвођанска партија Александра Оџића. Наравно, као и већина данашњих Срба Јужног Баната, сасвим супротно стварности писци, редитељи, глумци и публика ових представа су потпуно погрешно убеђени да су њихови преци били Лале и сматрају их паорима, иако су се милитари јужног Баната паорима исмевали, а посебно се гадили подложничког менталитета који се јављао код паора провинцијала. Мирослав Жужић је чак у прилогу РТВ Паччево 14, новембра 2012. године изјавио да је Путујуће позориште Вандрокаши једно „документарно позориште“. Међутим, стварност је ипак оно што јесте, а не произвољна воља и представа. Ко познаје Војводину, тај зна да Станоје Станојевић почетком XX века бележи како се назив Лала односи само на Србе Бачке и северног Баната: „Документарност“ рада „Вандрокаша“, који попут Видомира Сударског погрешно сматрају да су Лале само Банаћани, најблаже речено је манљива.

Радивој Шајтинац

Важно је не заборавити да је од 2008. године извођена духовита монодрама „Паорска грозница“ по тексту Радивоја Шајтинца, књижевника из Зрењанина који је израз паор употребљавао у својим радовима и раније.

Шајтинчев паор је социјално потпуно изоловани сеоски старац из Баната који носи симе Баћа. Он духовитим монологом исказује свој животни апсурд како би осмислио трагични усуд своје прошлости и бесмислено маргиналног живота.

Велику популарност је монодрама стекла од 2014. године у извођењу Јовице Јашина.. Насупрот тадашњој општој помами употребе преосмишљеног израза паор по Војводини, „паорска грозница“ је сачувала образ српском позоришту у Војводини. Наравно, и аутор и глумац знају шта је Војводина и познају свој завичај, па су исказали судбинску трагику израза паор.

Смешне прециозе Војводине

Фенси паори и покондирене тикве Војводине су пре деценију и по најавиле свој долазак на власт у Војводини. Хвала им што су одмах објавиле своје намере и дале нам материјала и времена да објаснимо нашем несрећном, опљачканом и упропашћеном народу ко је уживао забављајући се влашћу над Војводином док је по њој сејао безнађе и апсурд. Црна политичка комедија војвођанског аутономаштва је пре деценију и по најављена управо у згради Српског народног позоришта, изграђеног две деценије раније урбанистичким масакром којим је САП Војводина Успенску цркву бацила у градски запећак.

Српска класична драма је својом комедијом пре век и по упозорила Војводину на опасности, а ми, који знамо шта је Војводина, покушавамо да одговоримо на питање: Како је дошло до тога да културолошки модели у Војводини постане оно што је вековима раније било предмет исмевања и погрде?

Опрема: Душан Ковачев

Categories: Аз и буки

Tags: Војводина, Душан Ковачев, паор, позориште