Зар је могуће да Русија сад не може да уради ништа на јачању своје позиције у србском друштву преко људи који не глуме русофилију? Зар је могуће да су „вучићевске“ моћи у Русији толике да је, без икаквог образложења, укинута србска страна Фонда стратешке културе

Владимир Димитријевић

Наша митологија

Када су комунисти у планинама Босне врбовали Србе да се придруже „НОВ и ПОЈ“, они су им причали да се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком. И наш народ је веровао, и одлазио у партизане, јер је мислио да је Стаљин исто што и руски цар. Када се у Совјетском Савезу, пред његов слом, појавио Михаил Горбачов, Милић од Мачве га је, у складу са „Креманским пророчанством“, насликао као „архангела Михаила“, „великог налетника са Истока“. Деведесетих, овде су долазили извесни квази-козаци, који су махали сабљама, а Жириновски нам је нудио супертајно и крајње мистично оружје против НАТО Империје… И данас у Србији постоји низ митских слика Руса и Русије, које потичу што из снажне жеље да нам једном крене, и да ускладимо ритам своје историје са ритмом обновљене руске силе, што из дубина колективно несвесног, које је, као у песми Матије Бећковића о расправи испред цетињског манастира, руска кандила замишљало великим попут језера, где калуђер плови у чамцу да би дошао до фитиља и упалио га.

Разумемо ли Русију?

Заиста нам прија кад у Србију дође неко попут Сергеја Лаврова, и кад храм Светог Саве заблиста мозаицима којих не би било без руског удела. Лепо је кад од руских црквених делатника, попут митрополита Илариона, чујемо да је немогуће бити и за ЕУ и за Русију, и да морамо да се определимо. У оваквим ситуацијама нам се чини да разумемо Русију и да она разуме нас, и да је све у реду, као што је вековима било.

Па ипак, ових дана, док славимо стоосамдесетогодишњицу дипломатских односа са Русијом и дочекујемо Сергеја Лаврова, не смемо да заборавимо неке једноставне чињенице. Једна од њих је – Русија и Србија су несамериве, и предуго су биле одвојене да би се оно за чим чезнемо брзо и лако успоставило. Ми јесмо братски народи, по много чему сродни, храњени православним духом и предањима, али различити… О овоме пишем после разговора са нашом студенткињом, која је отишла да настави школовање у Санкт Петербургу. Вели да је много другачије него што је мислила. Јесте, православни су, али, чини јој се, у односу на то колико их има, мање познају веру него ми. У Србији чак и полунезнабошци имају основне појмове о православној вери, и скоро сви славе крсну славу – а тамо, после комунизма, у коме је „научни атеизам“ био један од предмета у школи, има људи који, до данас, нису чули за основне истине хришћанства. И таквих није мало. Она се запањила кад су јој у једном храму рекли да не могу да приме србска имена за помињање на службама, јер Срби нису православни. О чему је реч? Руси на крштењу примају календарска, светачка имена, и таква имена се у храму помињу мирне савести. Некима очито није јасно да неко може бити крштен као Радослав, Босиљка, Милинко или Радован. Наравно, многи Руси знају да Срби јесу православни, али, ето, има их и који не знају. Велика је то земља, а ми смо мали народ. И дуго смо, предуго, што совјетизмом, што титоизмом, били раздвојени.

Сергеј Лавров (Фото: Sputnik/Александар Милачић)

Ми не знамо довољно ни о руском политичком животу, који је, у неким својим аспектима, такође збуњујући. Довољно је узети пример Комунистичке партије Руске Федерације, за коју гласају многи биолошки потомци кнеза Владимира. Зјугановљевци се изричито противе уклањању Лењинове мумије с Красног трга, али су, рецимо, прошле, 2017, године били против приказивања филма „Матилда“ Алексеја Учитеља и вређања успомене на Цара Николаја. И патриоте су. Како они у глави спајају Лењина и Цара, то већини Срба никако не може да буде јасно.

А Русија нас?

Кад је у питању руска политика према Србији, знамо да нас ова велика и братска држава доживљава као пријатеље, и најначелније нам пружа подршку. Али нас боли кад видимо да се активна подршка пружа и Александру Вучићу, уништитељу Србије, као што је амбасадор Конузин, несумњиви србофил, својевремено учествовао у успону Томислава Николића и СНС-а на власт. Кад год у Србији треба да буду избори, Вучић се нацрта у Москви или неко из Москве дође у Београд и пензионери ускликују с љубављу „великом русофилу“ Алеку. Неки пут ти дође да власт имајућима у Руској Федерацији упутиш поучну реч оног француског јавног делатника који је за неки Наполеонов потез казао: „То је горе од злочина – то је грешка.“ Огољена подршка Вучићу је, наравно, грешка. Јер, Вучић је, чак и кад користити реторику са шајкачицом, суштински Мило Ђукановић. Како је Ђукановић Црну Гору претворио у НАТО привезак, без обзира колико је Москва улагала у Подгорицу, тако ће и Вучић, ако овако настави (а како би он, бескичмени конвертит, другачије могао?) то исто учинити и са Србијом. Претпостављам да руска дипломатија размишља по принципу: „Боље врабац (Вучић) у руци него голуб (србска државотворна власт) на грани (нарочито ако су патриотске снеге атомизоване и несложне)“. Али, зар је могуће да Русија (која је умела да подржи маргинализоване опозиционаре, митрополита Михаила и Пашића у доба најјаче русофобије краља Милана, и да, упркос томе, не поквари добре односе са Србима), сад не може да уради ништа на јачању своје позиције у србском друштву преко људи који не глуме русофилију, него су за присне односе са Москвом заиста опредељени? Зар је могуће да су „вучићевске“ моћи у Русији биле толике да је, без икаквог образложења, укинута србска страна Фонда стратешке културе само због критичких текстова о лажном цару Шћепану Малом? Или нам се и ту понављају сцене из Његошевог спева, када кнез Долгоруков, изасланик царичин у Црној Гори, иако зна да је Шћепан преварант, ипак упућује подршку дотичном видећи да је народ уз њега, и да ће се можда и руска страна окористити Шћепановим присуством међу Црногорцима?

Путин и Вучић у Кремљу (Фото: Sergei Chirikov/EPA)

Или смо ми, ипак (а то ће, ма како нам непријатно звучало, најпре и бити) у другом плану руске дипломатије, која мора да решава проблеме најближег окружења, од Украјине до Северне Кореје? Добро је да се и то зна, и то је сасвим логично; али, није логично да руско присуство у нашој култури и образовању не буде снажније и одважније, и да се пажња и брига о нашој узајамности не показује само у Београду, него и у провинцији.

Међутим, нисам хтео само ово да кажем.

Све што сам до сада рекао ипак је површина. А Русија је дубина. И на ту дубину треба ићи.

Две песме руских емиграната

Предуго је Русија била одвојена од себе да би тако лако дошла до нас, које је познавала добро док је познавала себе саму. Комунизам ју је унакажавао, и руски народ је муке видео док није успео да изађе из магле безбожног утопизма. Ипак, љубав према дубини руској увек је красила и оне који су побегли из отаџбине јер нису хтели да приме црвени јарам. Та врста патриотизма умела је да буде очајничка, пуна страха од онога што би могло да снађе Родину кад се открију све размере пропасти. Ево песника – емигранта Георгија Иванова, из 1930. године. Његову песму сам препевао недавно, размишљајући о србским надама и разочарањима у Русију:

Русија срећа је, светлост милоште.
А можда Русије нема уопште.

Над Невом се сутони више не легу,
и Пушкин није умро на снегу…

Петербург и Кремљ само су снови,
Свуд њиве, њиве и сметови…

Сметови снежни и ноћ ће бити,
никад се неће отопити…

Снегови, снегови, глувило ноћи,
и никад неће зора нам доћи.

Русија – тишина, Русија – прах,
а можда је Русија само страх…

Омча и метак, ледена тама,
музика која разум слама.

Омча и метак, освитна смена
над нечим што нема ни имена.

Дакле, можда Русије нема уопште, рече Иванов. И заиста – зар је 1930. године изгледало да има Русије? И да ће је икада бити?

Па ипак, вратила се.

Али, чак и кад је није било, за њом су чезнули. Тако је Владимир Набоков, најкосмополитскији од свих руских космополита, понекад помишљао да се врати ТАМО, макар га и стрељали.

Владимир Набоков

Ево његове песме из 1927, настале у Берлину:

И буду ноћи: само легнем,
па кревет заплови у Русију;
а тамо, воде ме у неки јендек,
воде у јаругу да убију.
Свуд тама…А са стола,
где леже шибице остављене,
попут огњене цеви пиштоља
бројчаник сата зури у мене.
Док кријем рукама груди и врат –
гле, сад ће танад да ме свале! –
морам да гледам у огањ-сат,
у мутне цифре пропламсале.
И кроз свест која се заледила
јасан звук допре тиктакања,
успешног бекства осетим крила
и покров срећнога изгнања.
Но, срце, знам ја шта је твоја сања,
шта стварно желиш да буде с нама:
Русија, звезде, ноћ стрељања,
јаруга сва у трњинама.

Прошло је и то, и Русија се вратила.

Какве то везе има са Србима и њиховим односом према Русији?

Има, има. Чак и кад се данас разочарамо у „политичку“ Русију, кад не видимо како ћемо ухватити заједнички историјски ритам с њом, не смемо заборавити дубинске ритмове наше узајамности. Јер ми Русију волимо у њеном унутарју, волимо је јер волимо рускога Христа, Који је, како каже Тјутчев, „под теретом крста тешким,/ свуд ходећи земљом овом,/ као слуга, Цар Небески,/ свуд прошао с благословом“.

Тин Ујевић о Русији

Док је још био словенофил и веровао у будућност јужнословенства, и док је бољшевизам рушио све старо у Трећем Риму, Тин Ујевић је написао песму „Русији Русија“. По њему, Русија је Христос Словенства. У једној од песама из „Колајне”, Тин се моли за Месију „расплаканих Славјана” – „Рускога Христа, славјанскога Христа”; а Словени су народ пространстава, народ ширина, народ бујица. Читава једна земља, њихова родитељка, у исти мах је и месијанска сила будућности. Русија, иако распета, може да васкрсне; иако начета, она је „невина за наду других покољења” и опет ће у њој, кад прође „громор” и кад прођу „Барикаде”, нићи „златни Петрогради”. Јер име Русије је Нада: она је не само Алфа, источник словенске судбине, него и Омега, њена утока, њен Есхатон. Русија је изнад историјских индивидуалности („победника”, „цара што владаше”). Она је снага Истине и суд читавом свету – „авет којом се кривци плаше” (авет и сенка је зато што је разорена; кривци је се плаше јер је оличење Искона, „Васионог права” против кога се не може). Њено име је вековечно – „достојно усечено у бесмртни мрамор”; због тога је она изнад језика и изнад дефиниција („речи срицања”). Зато не треба плакати сувише „над блаженим одром” Русије, над њеном катастрофом која је знак времена. За њу се треба молити Своду, Своду који је Русији наменио мисију у свету, Своду који ју је освештао. Највећа истина Русије је, по Тину, да „СЛОВЈЕН НИЈЕ НИЈЕМАЦ”. То значи: човек није машина, није гвоздени поредак. Словенство не зависи од друштвених монумената: његово је средиште у срцу. Немство, оковано леденим рационализмом, у директној је супротности са Словенством. Зато Словенство слови (говори), а Немство је немо. Последње Тиново обраћање Русији потврђује овде изречено: она је БЕСКРАЈНА (најчешћи атрибут Светог у Ујевића); НЕЗНАНА (изнад и изван феномена); МРАКОМ САКРИВЕНА (заклоњена густим велом тајанствености). Песник јој се обраћа с вапајем, молећи велику заштитницу рода да спасе наследну линију Смисла („чувај своју бакљу за луч нараштаја”), то јест да и даље буде ДОБРА МАЈКА.

Тин Ујевић

А Тинов Христос? Он је „лабуд Глобуса на Крсту” који, иако пострадао, распет, понижен, ипак – „чува тајну чуда у божанском прсту” („Русији Русија”); Он треба да дође као „руски, славјански” Христос који ће понижене Словене подићи из пепела. Као и за Верлена, и за Тина је Христос, пре свега, „бескрајан” као доброта, као спокојство и нада. Онај који послужи Христу као чувар чистоте („миље девојаштва” и „сузу блажену и чисту”) стећи ће у Њему – „луку Мира” (Колајна XLVI).

Зашто смо за Русију?

Нама Русија не треба као пука политичка сила, као Свемоћ коју је Харолд Пинтер дефинисао речима: „Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу.“ (Та сила, настала Колумбовом вером да ће кретање на Запад Европу довести на Исток, полако се претвара у утвару своје свемоћи, и отровним дахом кужи планету.)

Нама Русија треба као Божја светлост у тами, на коју тама стално насрће, али је не може уништити, јер ју је распламсао благи лик Христа, Свемоћнога Који је постао Немоћни, Сведржитеља Који је постао Распети, Умртвљенога Који је постао Вакрсли. Колико су пута уништавали Русију, и колико се она пута дизала из пепела силом Божјом, а не својом, јер је Богу још била потребна пошто је кадра да рађа свеце и праведнике! Тако је било и са Србијицом и њеним мученичким народом, који је Жарко Видовић звао народом логораша. Јер, непријатељи нас нису делили на четнике и партизане – за њих смо били само логораши, достојни нестанка са лица земље, јер се нисмо уклапали у планове империја, говорио је блажени деда Жаре.

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Тајна Русије је тајна непобедивог, Божјег добра, и њена истина није у нуклеарној моћи, него у светости и чистоти. Русија сведочи да јесмо у овом свету, али да нисмо од овога света. Док год рађа свеце и праведнике, нико јој ништа неће моћи. И до тада ћемо и ми, Срби, макар скуњени пред силом која нам нуди да „изменимо свест“, ипак показивати руком у ноћ, и са припитим Вуком Исаковичем говорити: „Тамо аз појду…“

О руском и србском Богу

О неуништвивости Христовог пламена у тминама историје у књизи „Светлост у тами“ писао је велики философ, крштени Јеврејин Семјон Франк:

„Религиозно искуство, чак у свом најумањенијем облику, представља знање да свет, осим видљивог, нама доступног слоја, заправо емпиријске реалности, има још један, дубљи, у свом садржају нама директно недоступни слој, неку, рекло би се, другачију димензију. Изван односа према тој димензији ми не можемо сагледати свет као целину; а изван тог сагледавања не можемо схватити и оценити његов општи смисао. Зато оно што се пред нама непосредно показује као зло или као бесмислица, са друге, као некакве „небеске“ тачке гледишта, у најмању руку, може бити оруђе благог и мудрог Провиђења. „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путови моји путови“ вели Господ код пророка Исаије, „него, колико су небеса више од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли“ (55; 8-9). Видљиви тријумф сила зла и неумности, у најмању руку, може на нама непојмљив начин бити оруђе и пут за тријумф тајанствене замисли Божије, тј. за тријумф свемогуће свеблагости и премудрости Божије. И уколико имамо истинско религиозно искуство, а то значи: уколико из унутрашњег искуства непосредно знамо за иманентно апсолутну власт Светиње, та могућност за нас прераста у искуствено дату (мада не и рационално схватљиву) реалност.

Ако би било наивно, и потпуно незаконито, да свемоћ Божију замислимо као спољну, физички свемоћну силу која на самом емпиријском плану потискује све остало, онда нас ништа не пречи да постајемо свесни да на вишем, невидљивом плану света делује нека врховна инстанца која нејасну игру земаљских сила усмерава по својим благим нацртима./…/ Управо свест о томе да Бог реално суделује у трагичној борби против зла, у том општем удесу добра и светости на земљи, а то значи Његово суделовење у страдању света, доноси највише и нама крајње доступно религиозно разумевање живота. Страдајући Бог – Бог који дели страдања свега створеног, који из љубави према творевини суделује у њеној трагичној борби, који по цену сопствених мучења пружа човеку спасоносну и оснажујућу руку – представља неопходну допуну свемогућег Бога. Ако је овакав спој рационално несхватљив, онда би обрнути саоднос – у ком је бестрасни у Својој свемоћи Бог, незнано зашто осудио све створено на страдање, с тим да Он Сам не учествује у том страдању – религиозно и морално био несхватљив и неприхватљив. Самим тим што влада светом, што нама непојмљивим путем – којег једино, и то тајанствено, разуме људско срце, пуно наде и вере – води свет и сваког од нас према добру, врховно Провиђење се спушта до света, улази у њега и присуствује у њему као судеоник светске трагедије. Као отац (или мајка) који воли, Бог страда страдањем своје деце, пун је мучних брига о њима, и по цену сопственог страдања остаје увек с њима, помаже им и спасава их.“

То је тајна Русије: Бог пати са људима, и све тријумфе зла учини привременим, док победу Добра и Светлости чини вечном. То је тајна Русије: светлост светли у тами, и тама је не обузе. То је голготско-васкрсна тајна вечне Русије. Оне дубоке Русије, из које црпемо снагу да живимо у лудом свету. Оне Божје Русије. И таквој Русији смо верни. Јер верни смо Христу, Кога је отац Јустин звао Богом словенских очајника, Свемоћноме Који је постао Немоћни, Сведржитељу Који је постао Распети, Умртвљеноме Који је вечно Вакрсли и Васкрситељ. Амин, и амин.

Categories: Аз и буки

Tags: Владимир Димитријевић, Србија и Русија, православље