У свом стваралаштву Момчило Настасијевић, кога је Станислав Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“, вешто је сјединио тајну православља са исконским, народним духом

Момчило Настасијевић, од чијег се упокојења овог месеца навршило 80 година, није обичан песник. Он је просветљен песник. Осим што је просветљен доживљајем после кога је разумео себе, друге и живот уопште, он је успео да пренесе своја осећања и мисли сведеним, прасловенским језиком. Као музичар који осећа мелодију говора и речи, он је у своје стихове укомпоновао исконски звук свог родног језика, који је с правом назвао „матерњом мелодијом“.

Људи најчешће размишљају у сликама, и навикли су да повезују речи са визуелном представом тих речи. Настасијевићева поезија је пуна симбола. Чак и његови необични симболи остављају утисак у читаочевом несвесном. Настасијевић је сваку своју песму безброј пута дорађивао, као да је правио оглед колико од ње може да одузме, а да она ипак буде разумљива, не умом, већ срцем.

Његове песме тешко је анализирати. „Свака је његова песма икона нашег девичанског матерњег језика“, говорио је Васко Попа. „Њој се не може прићи само очима. Мути се поглед од њеног строгог, зеленог злата. Усне се само помичу и, као опчаране, изговарају стих по стих. И једино се тако, живим гласом у коме се још једном отелотворио мађијски пој, улази у његову песму“.

„Седам лирских кругова“ Момчила Настасијевића послагани су као концентрични кругови који воде од спољашњег, видљивог света ка унутрашњости душе. На тај начин оне више личе на спиралу, симбол трансценденције, која песника и читаоца уводе до суштине сопственог бића.

Ж. Настасијевић: Мој брат Момчило, 1927

Први круг, „Јутрења“, подсећа на женску народну поезију. Форма и интонација су веома лирске у својој световности. Већ прва песма у циклусу, „Фрула“, садржи један од његових омиљених симбола, стрелу:

с неба ме стрела ранила,
тамна ме земља пецила,
те песма ми је сузицом
и капљом крви кићена?

Песник се овде налази у младалачком заносу пуном страсти и жеља. Једним неочекиваним глаголом он уме да дочара виталност и берићет:

И твоје тело, драгано,
љубављу презри, напукне
Ни смоква слађи не цеди сок,
ни грозд из присоја.

Следећи круг, „Вечерње“ представља последње кружење на површини пре урањања у дубину. Песник се плаши опраштаја са својим старим „ја“, и једина утеха му је верна пратиља:

Страх, осама ме
уза ме ти.

Меланхолична атмосфера растанка дочарана је тужним звуком трубе, која је заменила разиграну фрулу из првог круга:

Откини зумбул с груди,
погни главу.
Негде запева труба.

У следећа три круга, песник је окренут унутрашњости. Кроз патњу и страдање он порања све дубље:

Дубина се отвори,
пакао мени, оче,
дубље дно души но страдању.

Очај води у покајање и исцељење. При крају трећег круга, „Бдења“, хришћански симболи постају све јаснији. Песник је спреман и на жртву за другове:

Целивам Стабла,
браћу моју редом,
милујем ожиљке нежно.
Мили друзи,
Боли ли кад вам
секира засече тело?
И умине ли,
кад за вас неме
ја мукотрпан крикнем?

На крају долази усвајање откривења:

шапатом висинама
казујем благу реч.

„Глухоте“, четврти круг, представља врхунац сведености и празнине, тако да песме у њему немају ни наслове. Главни симбол овде је камен, јер је он увек присутан и постојан, а ћути, док је и сам сведок истине: „… ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк 19:40).

У петом кругу, „Речи у камену“ божанска пророчанства уклесана су у симбол вечности и одбрамбене снаге. Песник пропада кроз кошмарне слојеве:

тма котлова у котлу,
брат брата једе
друга друг.

Песник овде општи са злим духовима:

Сина не распесте ви,
распео се сам.

Након поринућа у пакао из семена речи израшће нови живот:

И затурајући,
гле, истина буде,
и зачну плод.
Јер и у подруму мемли
бледа се гљива,
чедо насмеши.

У „Магновењима“, следи васкрнуће:

И да сила му је дата,
бодар из непребол-дубине,
Изрони ли,
свима да је за лек.

За прву песму последњег циклуса, „Одјеци“, теолог Ђорђе Јанић каже да је једна од најинспиративнијих религиозних песама уопште.

Да утопим се у плаветнило твоје,
Господе, жедан ја.
И радост моја теби, дародавче,
руменилом да окади просторе.

Тако се завршава песников духовни пут. Седам је број завршетка и пуноте, који сједињује свето тројство са земаљским симболима четири основна елемента (земља, ваздух, ватра и вода) или са четири стране света. У свом стваралаштву Момчило Настасијевић, кога је Станислав Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“, вешто је сјединио тајну православља са исконским, народним духом.

Неожењен, бездетан и незамонашен, овај песник рођен у Гоњем Милановцу 1894. године, за живота остаје несхваћен и усамљен. „Дезактуализован, ван епохе, постранце од путеве и токова литературе, дубио је корито од језика и мелодије и пловио мутним валовима свог сензуалног, опипљивог мистицизма“, пише о њему Борислав Михајловић Михиз. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. године у 44. години живота, само са једном објављеном збирком поезије.

Па ипак, истински песници и боготражитељи препознали су његов несвакидашњи дар за музику речи и мелодију стиха. Васко Попа тврди: „Био је то велики песник наш. Велики светски песник нашег језика. Име му је свемогућа смерност. Име му је песма светлозарног бола, песма преображеног човековог постојања. Јавио се у завичају српског песништва сам (готово би се рекло исувише сам), да уради колико цео један век, један пропуштени век. Прекасно се јавио, прерано отишао“.

Отишао је рано, али оставио нас са благословом, концентрисаним надахнућем, савршеном прасликом човекове вековне тежње да докучи смрт и превесла на другу страну Истине.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Момчило Настасијевић, Светозар Поштић, поезија