Примери савременог архитектонског смећа су бројни, а урбанистичко уништавање наших градова је свакодневно. Оно настаје из спреге капитала инвеститора и неодговорних представника власти
Урбано смеће у Јужном булевару у Београду (Извор: Crystal Ship)
Великан светске архитектуре амерички архитект Френк Гери изјавио је чувену реченицу да је архитектура (углавном) чисто смеће. Гери је изговорио следеће: „У овом свету у којем живимо, 98 посто свега што је изграђено и дизајнирано данас је чисто с*ање. Нема смисла дизајна, без поштовања према човечанству или било чему другом. То су проклете зграде и то је то.“ Ова изјава често је цитирана у критичким текстовима у намери описивања тренутне архитектуре у свету. Међутим, да ли је Геријев средњи прст којег је том приликом показао јавности инспирисао било какву промену у архитектури или њеном дискурсу?
Наша архитектонска средина одавно производи смеће, о томе никада није било спора. Међутим, забрињавајуће је што последњих неколико година овај тренд добија на убрзању. Све је више архитектонског ђубрета на нашим улицама. Док су наши велики градови, попут Београда, Новог Сада или Ниша, донедавно задржавали минимум хуманости и пријатности за живот, однедавно садрже просторе где људскост живота у граду нестаје. Спратност и густина становања се повећавају, уз задржавање постојећих профила уских улица у којима је одвијање саобраћаја отежано, са недовољним просторима за паркинг. У оваквој урбанизацији, становници су изгубили своје зелене површине, игралишта, паркове. Уместо оаза мира, градови су добили депоније урбаног смећа.
Примери савременог архитектонског смећа су бројни, а урбанистичко уништавање наших градова је свакодневно. Оно настаје из спреге капитала инвеститора и неодговорних представника власти. Све чешћи су случајеви измена урбанистичких планова да би били прилагођени сумњивим интересима и потребама инвеститора за већим профитом. Оваква прекрајања остављају трајне ожиљке на градовима.
Београд познаје читаве квартове и улице оковане непримереном новоградњом, која представља урбано смеће. Протеклих година улице Димитрија Туцовића и Јужни булевар добиле су зграде непримерено високе спратности, а читави квартови, као на пример у непосредној близини Храма Св. Саве, постали су подручја нехуманог живота. У обиљу, издвојићу неколико примера чији су аутори угледни српски архитекти. Пословно стамбени комплекс ауторке Еве Ваниште Лазаревић уништио је јединствену зелену оазу улице Теодора Драјзера на Дедињу наметнувши се бруталношћу на исти начин као и тржни центар Рајићева архитеката Милана и Владимира Лојанице, који је разорио заштићену зону споменика културе у центру Београда. Непримереном реконструкцијом рушевине библиотеке на Косанчићевом венцу архитекта Борис Подрека деградира јединствени, заштићени градски историјски амбијент. Архитектонска струка и грађани шокирани су свакодневно призором изградње пројеката светске компаније DWP – Дизајн Ворлдвајд Партнершип на Савском амфитеатру, који ће из корена изменити историјску слику наше престонице.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Crystal Ship, 23. 2. 2018)