Некада поздрављан у Вашингтону и Бриселу као умерењак који може да направи отклон у односу на милитантни српски национализам, Додик се преметнуо у непомирљивог националисту, преписујући шта да чини из ауторитарних правилника својих старих и нових београдских патрона, укључујући и српског председника Вучића

Милорад Додик слави после референдума о 9. јануару као Дану када је Радован Караџић прогласио РС за српску државу у Босни (Фото: Samir Yordamovic/Anadolu Agency, via Getty Image)

(Њујорк тајмс, 16. 2. 2018)

Бања Лука, Босна и Херцеговина – Милорад Додик на самом почетку жели да подвуче две ствари: да је председник легитимне државе, пре него етнички очишћене територије у оквирима државе са међународно признатим границама; и да, у педесет осмој години, још увек може да погађа кош као професионалац.

Што се кошарке тиче, он има право. Игра редовно и, иако никада није наступао професионално изван бивше Југославије, некадашње светске силе у овом спорту, он је показао добру партију на терену у Санкт Петербургу прошлог лета када се придружио тиму ветерана, на челу са некадашњом руском НБА звездом Андрејом Кириленком против московских ветерана.

Међутим, он је у криву што се тиче његовог председниковања. Упркос својој одлучности да се разиђе са муслиманско-хрватским делом Босне и Херцеговине, господин Додик остаје председник српске аутономне области, парчета територије отприлике величине Белгије. Ово подручје воли себе да означава као „Република Српска“ – назив који је крвљу натопљеној земљи дао Додиков претходник, Радован Караџић, осуђени ратни злочинац на одслужењу четрдесетогодишње казне за геноцид над босанским Муслиманима.

Током своја два мандата на месту председника Републике Српске – и још два као премијер – Додик је често био иритантан. Упркос упозорењима међународне заједнице и супротно  одлукама највишег босанског суда, он је инсистирао на одржању референдума 2016. године који се односио на то треба ли прослављати девети јануар као национални празник, дан када је 1992. године, Караџић прогласио искључиво српску државу у Босни, отпочевши геноцидни рат.

Након што је предлог прошао са изразитом већином, Сједињене Државе су увеле санкције Додику пошто поткопава послератни поредак установљен Дејтонским мировним споразумом 1995. године. Пошто је Додик наставио да поткопава централне државне власти у Сарајеву, западне дипломате страхују да је ово изјашњавање било само увод ка другом референдуму, овај пут о независности.

Он такође има омразу према америчком амбасадору у Босни и Херцеговини, Морин Кормак (Maureen Cormack). О њој говори како „спроводи политику као да је Хилари Клинтон председник Сједињених Држава“.

У задње време га држи на приличној дистанци, рекао је Додик, што му, каже, и одговора. „Искрено“, наставио је, „живот ми је много лакши сада када не долази овде да ми каже шта да радим“.

Некада поздрављан у Вашингтону и Бриселу као умерењак који може да направи отклон у односу на милитантни српски национализам који је водио балканском крвопролићу 90–их, Додик се преметнуо у непомирљивог националисту, преписујући шта да чини из ауторитарних правилника својих старих и нових београдских патрона, укључујући и српског председника, Александра Вучића.

Господин Додик је позвао све српске политичаре који службују у босанским државним институцијама да се врате у Бања Луку, средиште српског региона, а оне који су одбили то да учине прогласио је издајницима. Он је продубио државну контролу над  медијима, и чврсто је стегао економију и српске ентитетске институције, главног послодавца у његовом парчету земље.

„Он је прошао пут од аутократе до диктатора“, рекао је Вукота Говедарица, један од ретких Додикових политичких противника. „Његова управљачка стратегија прављења непријатеља, страних и домаћих, довела нас је на ивицу финансијског банкрота и политичког урушавања.“

Током интервјуа у Бањалуци, Додик је одбацио пребацивања страних критичара – некадашњих пријатеља речима „сада је Додик лош момак“.

Г. Додик на паради 9. јанаура у Бањалуци, поводом Дана Републике Српске (Фото: Amel Emric/Associated Press)

Заваљен у антикварну наслоњачу премалу за његову горостасну фигуру, он делује увређено на спомен америчких санкција. Иако то не говори отворено, он воли да је вољен, и заједно са већином Срба, он има висока очекивања да ће Трампова администрација бити на његовој страни. Што је важније, он жели да буде уважаван.

Он брани своју одлуку да се разиђе са Босном, наводећи „опасности по Србе“ које се протежу од османског доба до претње исламским екстремизмом данас, за који каже да и даље вреба у сенци борбе против тероризма.

Он самоуверено излаже своју ревизију балканске историје, мешавину анегдота о прошлим ужасима са сликама садашњице. Он је рекао како су Срби били жртве исламског екстремизма далеко пре Ал Каиде и Исламске државе, наводећи да су „Срби били обезглављивани недалеко одавде током рата“.

То су нечувене тврдње, ако се у обзир узму масовна убиства Муслимана од стране српских паравојски током рата, када су мушкарци, жене и деца утеривани попут оваца у концентрационе логоре као што је онај на Мањачи, недалеко од Бања Луке.

Он је изричит да „нису сви муслимани терористи“ и поносно је рекао како петорица босанских Муслимана тренутно служи у Влади Републике Српске. Но додао је како „највећи део недавних аката тероризма јесу починили муслимани“.

Он је промрмљао о тренутном тужном стању региона, који је оценио као резултат деловања Западних лидера који су „усвојили муслиманску идеју о Босни као мултикултуралној држави и потребу да она по сваку цену буде сачувана у једном комаду“.

„Могу да ме оптуже да сам лош по сто пута“, рекао је током интервјуа у здању из тридесетих година прошлог века у центру Бања Луке које се сада зове Палата републике – пригодан назив, ако се у обзир узме Додикова идеја да води независну државу.

„Ја сам политичар. Ја реагујем само у складу са вољом људи који живе овде“, рекао је. „А овдашњи људи не желе више да буду у Босни“.

Додик је одрастао у Лакташима, градићу близу Бања Луке, где је играо за локални кошаркашки тим који је био део живахне југословенске аматерске лиге у 70–им и 80–им годинама прошлог века. Остао је укључен у спортска збивања након распада државе раних 90–их година и сада је почасни председник легендарног београдског кошаркашког тима Партизан.

Дипломирао је политичке науке на Универзитету у Београду, али, као и у кошаркашкој каријери, његова политичка активности била је на локалном нивоу све док није изабран у босанску Скупштину 1990. године. Као Караџићев противник, основао је Савез независних социјалдемократа – странку којој је и даље на челу. Након рата привукао је пажњу америчких дипломата, који су своја очекивања о миру и демократији везивали за њега.

Током послератне деценије, Додик је обасипан ласкавим речима и новцем из Брисела и Вашингтона, када га је Мадлен Олбрајт, некадашњи државни секретар, звала „дахом свежег ваздуха на Балкану“.

Очито у несагласју са Американцима ових дана, Додик је окренуо своју пажњу ка Истоку, где убраја председника Владимира В. Путина у Русији међу своје најближе савезнике.

Он сматра да босански проблеми проистичу из лошег спровођења дејтонских одредаба, које по његовим речима фаворизују босанске Муслимане у односу на Србе и Хрвате.

„То је био договорени брак, и показало се да он не штима“, рекао је. „Босна и Херцеговина је договорена држава, и ми желимо да одатле иступимо.“ Мирно, ако је то икако могуће, додао је.

Можда. Но, баш ове недеље, он је купио 2.500 пушака за своје полицијске снаге.

„Немамо шта да кријемо“, рекао је у вези са овом набавком. Оружје је намењено да „повећа њихову снагу до стандарда регионалних полицијских снага, ради борбе против тероризма“.

Додао је: „Током 20 година, било нам је онемогућавано да на адекватан начин опремимо наше полицијске снаге. Сада смо одлучили да баш то и урадимо.“

Немогуће је рећи колико далеко је Додик вољан да иде како би постигао свој циљ да се одвоји од Босне. „Да ли је националиста у срцу? Не знам“, рекао је Лоик Трегурес (Loïc Trégourès), експерт за Балкан који је изучавао успон Милорада Додика и који подучава на Католичком институту у Паризу. „Он је политичар који ће урадити све да остане на власти.“

Господин Трегурес је рекао како је Додио једном понудио објашњење за свој националистички правац. „Рекао ми је отворено ‘могу да причам о здравственој заштити и социјалном систему и нико ме не би слушао. Но када кажем да никада нећу препустити Републику Српску, сви скандирају моје име’“.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Categories: Посрбљено

Tags: Барбара Сурк, БиХ, Милорад Додик, Милош Милојевић, РС