Није важно да ли си професор универзитета, познати уметник или физички радник, није важно да ли си левичар или десничар, традиционалиста или модерниста, верник или атеиста, мушкарац или жена, богат или сиромашан… ако си некултуран – онда си некултуран

Никола Варагић

Универзитет има аутономију. Универзитет у Београду је најбољи универзитет у Србији. Филозофски факултет у Београду је елитни факултет друштвених наука Универзитета у Београду. Из философије су настале све науке, без философије (дијалектичког и критичког мишљења) нема културе (дијалога). За стање на било ком универзитету или факултету, одговорни су професори тог универзитета или факултета. Исто важи за установе културе – одговорни су уметници који у њима раде.

За стање у култури и у образовању најодговорнији су они који чине академску и културну елиту народа. Они стварају културни образац и представљају морални узор, пошто имају непосредан контакт са младима, на чије васпитање имају велики утицај. Они образују и васпитавају лекаре, судије, полицајце, новинаре… Ако је стање на универзитетима исто као и у медијима – ако се професори односе једни према другима исто као и учесници у ријалити програмима, односно, ако се тако понаша већина међу запосленима у систему образовања, и у култури, а изгледа да се тако понашају (лично сам видео једног од наших најпознатијих глумаца како у центру Београда из свог аутомобила избацује већу количину смећа на улицу) – у медијима често испливају сплетке из позоришта, шта се све крије иза конкурса за доделу новца за снимање филмова, изложбе или фестивале (а то што исплива у јавност само је мали део онога што се стварно дешава иза сцене), или, примери ректора у Крагујевцу, декана у Нишу… показују да је стање у елитним институцијама образовања и установама културе изузетно лоше.

Професори и уметници намештају тендере и конкурсе и примају мито, стварају кланове, подржавају непотизам, вређају једни друге… исто колико и „контроверзни бизнисмени“, корумпирани политичари и спортски радници, или естрадне звезде које певају свакоме ко им и колико плати. Народ верује да су сви професори и уметници културни људи, да су маргинализовани, тј. да се од галаме или некултуре тајкуна, корумпираних политичара и спортских радника, или естрадних звезда, не чују професори и уметници. Новинари се, на жалост, сврставају у групу где су и естрадне звезде.

Узмимо као пример последња два случаја, са Филозофског факултета у Београду. Недавно смо имали прилику да на Стању ствари пратимо полемику између професора на катедри за историју Филозофског факултета Милоша Ковића и Чедомира Антића. Повод за полемику између ова два професора историје био је Апел за одбрану Косова и Метохије. Међутим, са апела и одбране КиМ убрзо је на лични ниво полемику пребацио проф. Антић, али се стекао утисак да се и проф. Ковић није довољно уздржао те је одговорио на сличан начин (Ковић није амиш него – миш!; Крокодилске сузе Чедомира Антића).

Професори Антић и Ковић (Извор: Видовдан)

То потврђује и пример са катедре за социологију, Филозофског факултета у Београду. На сајту Пешчаник могли смо да читамо шта се све дешава на том одељењу, а „прљав веш“ су износили професори Владимир Илић, Милан Вукомановић и Владимир Вулетић. У овом случају, сукоб постоји између левичара, атеиста, антицрквених људи, дакле, између људи са истом идеологијом. То показује да је неважно да ли си десничар или левичар, него да ли си културан или некултуран човек.

Ово је мали (и ружан) пример, за оне који мисле да је наша елита заиста елита, тј. да су то све неки много фини људи. Професор Владимир Илић је, у свом тексту од пре пар дана, пренео одговор професора Владимира Вулетића (иначе, председника УО РТС). Ко хоће да чита те ласцивности и вулгарности може да кликне на текст који је објављен на Пешчанику, који се састоји и од цитирања приватних мејлова, СМС-ова и другог (на понос и професора, и Универзитета, и Пешчаника!).

Наравно, нису сви они исти – постоје културни професори који поштено раде свој посао, постоје уметници који су и ван сцене велики људи, али, такви су тиха мањина. Да ли је, за лоше стање у образовању и у култури, одговорност и на тој тихој мањини? Зашто је тако тиха? Да ли је добро или лоше, што је професор Илић изнео у јавност „прљав веш“ са свог одељења и факултета? Каква ће бити реакција колега са факултета и академске заједнице? Да ли ће сада сви они да кажу: „а ко си ти уопште да нас то питаш, и зашто се ти мешаш“? Какву ће одлуку донети Универзитет у Београду и, пре свих, Факултет организационих наука, поводом спорног доктората актуелног градоначелника Београда? Шта је са афером „Индекс“? Ако је овакво стање међу људима који се баве друштвеним или хуманистичким наукама (дакле, самоспознајом, душом, истраживањем појава у друштву, моралом), шта да се очекује од оних који се баве истраживањем природе или „света феномена“ (од лекара, од судија, од полицајаца… какав је код њих ниво културе ако је код професора овакав)?

Ректорат Универзитета у Београду (Фото: Д. Јевремовић)

Пред нама је избор нових академика у САНУ. Да ли ће народ да прати избор академика у САНУ, исто као што прати шта се дешава у ријалити програму, или, расправу посланика у Скупштини Србије? Да ли је Басара „Црвен бан“ најгори, или, да ли је он истина о српској елити?

***

Општа култура постоји. Постоје универзалне људске вредности. Постоје етички кодекси. Међутим, ако нема праксе, ако речи не прате дела, онда ништа не вреди теорија, ништа не вреди дата реч, или уговор. Идеологије могу да се разликују, али општа култура је општа култура, јер се, без обзира на идеолошке разлике, културни људи једни другима културно јављају и обраћају, не псују једни друге, поштују кућни ред и сва правила која су заједно донели, не бацају смеће на улицу или у реку, итд. Под општом културом се подразумева и морални закон да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби, да не крадеш, да не лажеш, да не вараш, да не будеш љубоморан на бољег и због тога злонамеран, итд.

Можемо то и обрнуто да поставимо: идеологије се разликују, али, некултура је некултура. Међу људима из свих идеологија (и међу људима из свих народа, вера, раса, политичких странака или социјалних статуса), има оних који не поштују другачије, који много псују, који не поштују кућни ред, који крше правила и законе, који бацају смеће где год стигну, итд. Или: некултура је некултура и када се анализира према „моделовању у култури“ (Cultural Modeling), и када се анализира „вредносно оријентисаном методом“ (The Value Orientation Method – VOM). У некултури су сви културни обрасци некултурни, или, нема културних разлика тамо где су сви некултурни. Традиционалисти и модернисти могу на исти, некултуран начин или некултурним средствима, да намећу другима (једни другима) своје вредности. Али, какве су то вредности, или обрасци, ако такви људи, на тај начин, шире (тј. намећу) те вредности и стварају те образце? Зато је култура дијалога у Србији на тако ниском нивоу, идеолошки и политички супарници или неистомишљеници воде рат до истребљења (ретко ко се бави чињеницама, одмах се прелази на оптужбе ad hominem), корупција је велика, а смеће, које се налази свуда, показује каква је општа култура већине становника Србије, итд.

Дакле, није важно да ли си професор универзитета, познати уметник или физички радник, конобар, није важно да ли си левичар или десничар, традиционалиста или модерниста, верник или атеиста, мушкарац или жена, богат или сиромашан… ако си некултуран – онда си некултуран, ако си културан – онда си културан. Наравно, коме је више дато, од њега се више и тражи. Од припадника академске и културне елите се највише тражи. Још више се тражи од припадника духовне елите, али видимо да је стање унутар црквене организације скоро исто као и у свим државним и друштвеним институцијама, или у народу. Промене долазе и одоздо (из народа) и одозго (од елите).

Против зла се боримо чинећи добро. Против некултуре се боримо културом. Светосавска философија живота је основа и наше философије културе. Једино ако има вере (критичне масе верника), народ постаје место окупљања универзалних људских или хришћанских вредности. Исто тако, свако место на коме се окупљају људи (на пример, универзитет и факултети, позоришта, музеји, академија, болнице, судови, скупштина…) који су искрени верници, постаје место окупљања универзалних људских или хришћанских вредности. Јер, тамо где су људи сабрани у Христово име, стварају се исте такве вредности – ту нема мита, непотизма, псовки, вређања, намештања, издаје, туче, не продају се вера и образ за вечеру, не постоје приватни и јавни морал или двоструки стандарди, нема плагијата, итд. Правне свести и културе нема међу људима који не осећају стид и немају савест.

„Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе“ (Свети Сава, цитира Писмо, на почетку типика или устава, који је написао за Хиландар). Исто тако, почетак културе је „страх Божји“. „Страх Божји“ није исто што и осећати страх од казне због прекршеног закона. Култура не настаје тако што ће, на пример, полиција да хапси оне који бацају смеће или да казне буду велике. Суштина је да свако то усвоји без страха да ће због тога бити ухапшен или да ће за казну морати да издвоји доста новца. Каква је ваша култура, ако ви једино због страха од казне не бацате смеће на улицу или у реку, или, ако стајете пешацима на пешачком прелазу само да не би платили казну? Култура настаје на унутрашњи начин – ако људи љубе добро ради самог добра, а не због страха од казне или због очекиване награде. Дакле, самодисциплина, а не спољашње дисциплиновање.

У Србији живи доста веома културних и лепо васпитаних људи. У српској елити има доста културних и великих људи, а у новој елити која настаје, таквих ће бити још више. Српски народ има богату културу. Време некултуре и некултурних људи дође, и прође. Сигуран сам да ће у Србији све доћи на своје место, само је потребно време.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: Никола Варагић, Србија, Универзитет у Београду