Светозар Поштић: Литванија – 100 година државности, 27 година независности и 14 година у ЕУ

Након поновног стицања независности, и периода сиромаштва у првој половини 1990-их, у Литванији је уследио нагли привредни успон. Економски раст трајао је све до приступања земље ЕУ 2004, после чега следи стагнација, а од економске кризе 2008. и велики пад

Цела Литванија тренутно је испуњена жуто-зелено-црвеним тробојкама. Оне се вијоре на аутомобилима, светле са највиших зграда у градовима, њоме су испуњене школе, продавнице и стамбене зграде. Данас, 16. фебруара 2018. године, ова мала балтичка држава прославља стогодишњицу обнове своје државности.

Тачно пре једног столећа, политичке вође у земљи искористиле су метеж настао након Октобарског преврата, распада Русије и Првог светског рата, и објавиле су Акт о независности. Тако је Литванија после 123 године поново постала држава, али не задуго. Само 22 година касније, прво Стаљин па онда Хитлер, поново ће је окупирати. После Другог светског рата она ће ући у састав Совјетског савеза, и на нову независност чекаће све до 1991. године и распада бољшевичке творевине.

Појава нових држава на Балтичком мору био је исход послератне поделе Европе. Скоро цела територија од Финског залива до Кенигсберга налазила се под немачког окупацијом још од друге године Великог рата, 1915. године. Увод у независност почео је након неочекиваног комунистичког преврата 7. новембра 1917. и распада Русије. Већ крајем тог судбоносног месеца, нова, совјетска власт започела је преговоре са Немачком о уступку руских територија у Брест-Литовску, граду на западу данашње Белорусије. Пошто је немачка влада скоро две године редовно исплаћивала Лењину огромне своте новца да би спровео револуцију у непријатељској земљи, те преговоре је видела као формалност.

Бољшевици су, међутим, имали друге планове. Они су буквално сваког тренутка очекивали да се пламен комунистичке револуције пренесе на целу Европу, па и Немачку, па су са потписивањем мира одуговлачили. Кад су Немци схватили да комунисти желе да их преваре, поставили су им ултиматум тражећи још већу територију.

Потписивање Акта

У међувремену, Немци су одлучили да у Балтичким земљама оснују марионетске владе под управом чланова немачке царске породице, па је у Литванији основан тзв. „Савет“ (lt. Taryba). Иако су до тог тренутка само прижељкивали аутономију, политичари у овим земљама, укључујући и Летонију и Естонију, које до тада никада нису биле засебне државе, почели су да маштају о независности. Тако је литвански Савет, састављен од 12 чланова, 16. фебруара прогласио независност. Немци су конфисковали цео тираж листа у којем је проглас објављен, али је он у неколико десетина примерака сачуван, и тако је ипак доспео до јавности.

Противници Немачке и новоуспостављене власти у Русији, због чијег су преврата Немци скоро све своје трупе одмах пребациле на западни фронт, земље Антанте, подржале су независност Балтичких земаља. Ипак, та независност није остварена све до капитулације Немачке у новембру исте године.

Предводник литванског националног Савета био је Јонас Басанавичус (1851-1927), лекар, новинар, историчар и етнограф, који је чак 20 година као доктор живео и радио у Бугарској. Због свог ангажмана око истраживања националне историје и водеће улоге у проглашењу независности, њега називају „патријархом нације“.

Свега три седмице након проглашења независности Литваније, вође новопроглашеног Совјетског Савеза потписали су Брестски мир, који је у руској историји остао познат као „срамотни мир“. Од Русије је њиме одузето 780 хиљада квадратних километара територије са 56 милиона људи, или трећина Руске Империје. Та земља обезбеђивала је држави четири петине гвожђа и угља и давала трећину њеног хлеба. Осим губитка огромне територије, Русија се обавезала да ће Немачкој исплатити 6 милијарди марака. У Москви су тада чак распоређене немачке трупе да би савезничку бољшевичку власт чувале од антибољшевичких снага у земљи.

Антанта је на Западу ускоро ипак однела коначну победу, и на мапи Балтичког мора појавиле су се три нове државе – угро-финска Естонија, и балтичке Летонија и Литванија.

Тако је Литванија, након краха две велике европске силе од чије је ћуди и апетита зависила током последњих 200 година, први пут после 1795. године и последње поделе Пољско-Литванске републике, поново стекла пуну независност. У савезу са Пољском, она се у једном тренутку протезала од Балтичког до Црног мора. Али снаге су се у међувремену промениле, и Тевтонци и Источни Словени су постали прејаки.

Две деценије касније, уочи новог светског сукоба, моћни суседи су поново бацили око на балтичке државице. После склапања пакта Рибентроп-Молотов, Совјетски Савез је окупирао све три земље 1940, али је већ следеће године, при походу Хитлера на Москву, цела ова област припала Нацистичкој Немачкој. Након победе Црвене Армије, Литванија је постала једна од 15 Совјетских социјалистичких република, и то остала све до 1991. и распада комунистичке суперсиле.

Литванија данас

Након поновног стицања независности, и периода сиромаштва у првој половини 1990-их, у земљи је уследио нагли привредни успон, па су балтичке земље почетком овог века због тога називане „Балтички тигрови“. Економски раст трајао је све до приступања земље Европској унији 2004. године, после чега следи стагнација, а од светске економске кризе 2008. и велики пад. Богатим европским земљама одговара да добију још једно бесплатно тржиште, али оне сигурно не желе да у свом економског савезу виде јаког произвођача и конкуренцију својим компанијама, па су стога земље Источне Европе које су Унији приступиле са огромним ентузијазмом осуђене на разочаравајуће таворење.

Највећи проблем у земљи није економски, међутим, већ демографски. Земља је у тренутку стицања независности 1991. имала 3,7 милиона становника. Током последњих 17 година, због ниског наталитета и велике емиграције у Енглеску, Немачку, и остале западноевропске земље, изгубила је чак милион становника, што представља више од четвртине њених житеља. Осам милиона становника трију балтичких земаља сада је спао на само шест. Ако се овакав тренд настави, балтички народи до краја овог века скоро да више неће ни постојати.

Иако се можда по томе како су се жестоко борили за своје ослобођење можда не би рекло, Литванци су скроман, скоро бојажљив народ. Последња нација која је у Европи примила хришћанство када је крајем 14. века ступила у монархијску заједницу са Пољском, она је до дана данашњег, за разлику од својих југо-западних словенских суседа, није у потпуности ослободила дуговековне паганске традиције. Неки Литванци воле да кажу и да је њихова религија кошарка, убедљиво најпопуларнији спорт у земљи, који на великим такмичењима прате сви становници земље. Ватикан се овде задовољио формалном победом. Језуити су 1579. основали Виљнуски универзитет, једну од најстаријих висообразовних институција у Источној Европи. Престоница земље зрачи посебном атмосфером управо због великог броја романских, готских и барокних цркава, католичких као и православних.

Упркос чињеници да се у Литванији од почетка рата у Украјини спроводи агресивна НАТО пропаганда, народ није толико окренут против својих бивших окупатора колико се то код нас повремено представља. То се може видети по ироничним и циничним коментарима на вести које за циљ имају да застраше народ од Путина и скорог похода Руса. Литванија је лепа земља, али мала, па илузија о могућности стварне независности овде скоро да ни нема.

Национализам се допушта, чак и охрабрује, кад је уперен против непријатеља, и кад је земља распродата и стога јој је економски напредак потпуно онемогућен. Оно што би у Србији одмах било на сва гласила жестоко осуђено, овде се просто сматра природним родољубљем.

---

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 17. 2. 2018. у 9:44 – у наслову је исправљен број година литванске поновне независности.