Време не ради за западне центре моћи, већ више ради за Србију, која не мора ништа да чини осим да држи до свога права, сматра Владислав Јовановић

Оно што би било најизгледније у очима западних центара моћи јесте да се притиском на Србију издејствује нека врста прихватања формуле две Немачке. Битно је заобићи вето Русије и Кине у Савету безбедности Уједињених нација. То могу да учине само преко Србије, ако би она подлегла притиску и пристала на губитак Косова и Метохије.

Такозвани председник Косова Хашим Тачи очекује да самопроглашено Косово ове године постигне „историјски“ споразум са Србијом. Како је рекао, тај споразум не би морао да значи признање независности, али би Приштини омогућио место у Уједињеним нацијама.

„Договор Косова и Србије за који верујем да ће бити постигнут 2018. године биће историјски свеобухватан споразум који ће резултирати чланством Косова у УН“, прецизирао је Тачи у интервјуу за Ројтерс.

Ишингерова лицемерја

Искусни дипломата Владислав Јовановић за Спутњик најпре подсећа на предлог из Немачке и такозвану Ишингерову формулу – две Немачке, које се међусобно нису признале али су постале чланице Уједињених нација.

То је начин да се избегне форма директног признавања, напомиње Јовановић, а у ствари је подвала која би била учињена према Србији.

„То се покушава преко такозваног свеобухватног обавезујућег правног споразума који, према њиховом очекивању, треба да буде закључен између Србије и њене одметнуте покрајине. То је нешто што постоји као стална опасност јер би у том случају вето Русије и Кине био заобиђен, јер би постојао споразум Београда и Приштине“, указује Јовановић и додаје да је у овом случају тешко веровати да би било која власт из Србије могла да пристане на тако нешто.

Није зрело за националне границе

Друга теоријска могућност коју наводи Јовановић јесте да се инсистирање Запада на јединственом случају Косова замени неким другим прилазом, на пример прилазом о неопходности уређивања Балкана према линији националних граница.

„У том случају би национално питање Србије, Хрватске, Албаније било решавано тако што би укључивало и највећи број њихових грађана који тренутно не живе на њиховим територијама. То је теоријско мишљење које је лансирано из Америке пре неколико месеци од стране неког професора, али није наишло ни на какву реакцију у самој Америци, што значи да, барем у овом тренутку, ако не и уопште, то није зрело“, тумачи Јовановић.

Посматрач без наде

Трећа могућност, према Јовановићевом мишљењу, јесте да Косово тражи статус посматрача у УН, а не пуноправног члана, као што је својевремено имао Ватикан, па онда неки ослободилачки покрети.

Међутим, то решење је далеко од чланства, констатује тај искусни дипломата, може да се гради нада или илузија да ће то једног дана довести до чланства, али не мора увек да се тако заврши.

„Према томе, у овом тренутку оно што би било најизгледније у очима западних центара моћи јесте да се притиском на Србију издејствује нека врста прихватања те формуле две Немачке. Битно је у свему томе заобићи вето Русије и Кине у СБ УН. То могу да учине само преко Србије, ако би она подлегла притиску и пристала на губитак Косова и Метохије“, сугерише Јовановић.

Тако нешто није могуће, нити се може очекивати, сматра саговорник Спутњика, између осталог зато што то подлеже референдуму, а референдум то сигурно не би потврдио.

„Дакле, све је у знаку неизвесности, а Западу се жури јер та црна тачка не може тако дуго да стоји у центру Европе, најуређенијем континенту на свету, и да се мора затворити или да се преформулише цео случај и да се поново преговара са Србијом или да се напусти цела та идеја пошто није остварљива“, тврди Јовановић.

Косово нема моралну вертикалу

Палестина је својевремено добила столицу у УН, а Израел је и даље не признаје. На питање да ли је таква нека варијанта могућа за Косово, односно колико су случајеви Косова и Палестине упоредиви, Јовановић одговара:

„То би онда требало да се одлучи у Генералној скупштини Уједињених нација двотрећинском већином, а Генерална скупштина је јако подељена. С друге стране, популарност Косова као самопроглашене државе је у знаку опадања, а не у знаку пораста јер су се неке земље, додуше тај број није већи у овом тренутку, већ покајале и почеле са повлачењем признања“.

Процес тражења таквог неког статуса у Уједињеним нацијама није охрабриван даљим подршкама Косову као некој независној држави, подвлачи Јовановић, а проблеми који се дешавају широм света могу само да буду додатна упозорења земљама са компактним националним мањинама да буду још обазривије и да се не приклањају ставу да је Косово јединствен случај који се неће понављати у другим земљама.

„Палестина је масовно подржана од стране такозваног трећег света, Покрета несврстаних који су на томе највише радили. Такође, Палестина има дипломатске односе и са низом других земаља. Притом, тај случај је од стране УН признат као отворен, нерешен случај. Палестина и Косово не могу да се изједначе јер Косово нема ту моралну димензију коју има Палестина, с обзиром на све оно што се дешавало у прошлости“, категоричан је Јовановић.

Време не ради за западне центре моћи, већ више ради за Србију, која, према мишљењу овог дипломате, не мора ништа да чини осим да држи до свога права и чека да развој догађаја доведе до сазревања неке друге околности која ће принудити западне центре моћи да измене своје досадашње мишљење и да приђу решавању тог питања на начин који неће бити противан интересима Србије.

Ненад Зорић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Спутњик, 14. 2. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Владислав Јовановић, КиМ, Косово у УН, Ненад Зорић, Србија и Запад, независност Косова