На овако изричито неслагање са ставом о пријатељима из иностранства, AV такође није реаговао нити је Ивици послао шут-карту, по чему се може закључити да је, Дачић, бар засад, преживео своју смелу изјаву о неслагању са Малим Алеком

Ивица Дачић (Фото: Танјуг)

Док се Мали Алек у својим јавним наступима уобичајеним пренемагањем – измишљањем „унутрашњег дијалога”, јадањем како му предстоје веома тешке одлуке у кратком временском року, забринутошћу за „будућност наше деце” и обавезом да се будућим генерацијама не остави сукоб у аманет – припрема да призна другу албанску државу на Балкану, потпредседник Владе и министар спољних послова, у обраћању телевизијским гледаоцима, шаље потпуно другачију поруку: „Никада не бих могао да прихватим да признање Косова буде цена нашег уласка у Европску унију.”

Занимљиво је да на ове сасвим јасне речи Мали Алек није уопште реаговао. Као да је и он истог мишљења. А ако јесте, шта онда из дана у дан раде у Београду разни високи и нешто мање високи представници те заједнице европских земаља?

Ивица Дачић је затим, у другој прилици, саопштио српској јавности и шта он мисли о односима Србије са великим силама. „Ми са свима треба да сарађујемо, да будемо партнери, али постоји велика разлика у односу пријатеља према вама и оних који се увек сврставају у групу пријатеља Косова. Ја не могу да кажем да су нам то пријатељи, нек извини председник Вучић, они не раде за наше интересе, они раде против наших интереса. Могу да их поштујем као партнере, али, далеко од тога да су пријатељи… Ако сам нанео штету Србији, нека ме смене (ваљда је хтео да каже: нека ме смени – прим. аут.), али ја то мислим и сигуран сам да 90 одсто нашег народа то исто мисли.“ (Као да је то уопште важно. Недавно смо од председника Владе Црне Горе лепо чули како су њени главари донели одлуку о признању Косова, иако је 85% грађана било против тога, а и у Србији је једино важно шта мисли Мали Алек, који не затвара уста причајући о многобројним пријатељима из иностранства, поготово са Запада.)

Фото: Танјуг/Раде Прелић

На овако изричито неслагање са ставом о пријатељима из иностранства (оних истих који су својевремено Малом Алеку и Дачићу забранили да путују у њихове земље), AV такође није реаговао (није тешко замислити какву би паљбу осуо да је то изјавио неки опозиционар), нити је, по свему судећи, Ивици послао шут-карту, по чему се може закључити да је, он, бар засад, преживео своју смелу изјаву о неслагању са Малим Алеком.

У сваком случају, ови различити ставови могу да изазову недоумице српске јавности. С једне стране, она добро зна да је Ивица човек са кофером пуним новчаница „на глави” и са неким необичним везама и познаницима, а са друге, и да је он, несумњиво, веома искусан политичар који годинама успешно опстаје играјући значајне улоге на нашој политичкој сцени. Стога је веома мала вероватноћа да је најновије изјаве за јавност дао спонтано и без неког озбиљног премишљања, него ће пре бити да су његове јеретичке мисли само део димне завесе неопходне Малом Алеку да лакше изврши налоге добијене из западних делова Европе и света, како би српски народ – по ко зна који пут успешно – превеслао жедног преко воде.

А говор, као што је познато, људима служи не само да саопште своје мисли, већ и да их прикрију и одведу слушаоце или саговорнике на погрешан траг. Што се дешава и код тзв. обичних људи, али би се могло рећи да је „заштитни знак“ оних којима је политика занимање.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, Ивица Дачић, КиМ, Србија и ЕУ