У колонијалној Србији је сасвим нормално да странци имају шест пута већу плату од нас, и у њој је „cool” да се сат гледања у магарца плати 80.000 евра

Слободан Антонић

„Пођимо од тога да смо колонија”, написао сам у прошлом тексту.

„Ама, знамо то, знамо”, била је примедба у једном од коментара који се појавио на сајтовима који су мој текст пренели (овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…). „Него, зашто професор не напише – а шта даље?”

Али, драги читаоче, сазнање да је Србија колонија није тек „теоретисање” – то је први већи корак ка промени.

Јер, уколико схватимо да смо то што јесмо, знаћемо да из тог проистиче више практичних последица. А оне не мењају само нашу перцепцију политичких и економских дешавања у Србији, већ и наше свакодневно понашање.

Рецимо, ако сте колонија, ваш однос према странцима-колонизаторима мора да буде другачији него према другим странцима, или пак другачији него што би био према странцима у некој сувереној држави.

Срби су, као и други традиционални народи, гостољубиви. Ми заправо волимо странце. Волимо да их угостимо, а поготово волимо да им покажемо да су њихове предрасуде о Србима погрешне.

У колонији је, међутим, такво понашање глупо и наивно. Сваки колонијални странац – онај који је из нације колонизатора и који је део колонизаторских структура (од гувернера до службеника) – наш је експлоататор и тлачитељ. Буквално.

Албер Меми у знаменитој студији Колонизатор и колонизовани објашњава да се, између осталог, колонија и препознаје по томе што у њој странци-колонизатори аутоматски имају далеко већу плату од домаћег становништва – за исти посао и за исти степен стручности.

Албер Меми (Извор)

И заиста, у данашњој Србији сваки Американац, Британац или Немац засигурно да има већу плату – и то вишеструко – од Србина. Без обзира на квалификацију. Да није то зато што Американци, Британци или Немци код нас обављају специфичне послове, оне које само они умеју да раде? – Аха-ха!

Моја пријатељица запослена је у филијали једне француске фирме у Београду. „Наши шефови били су Французи”, прича она, „и имали су шест пута већу плату од нас. После три године они су отишли, а ми смо унапређени тако што смо постављени на њихова места. Али, нису нам дали њихове плате. Наше повећање износило је тек 20% – за исти посао и за исту одговорност коју су имали Французи! Када смо питали зашто је то тако, из централе је стигао одговор: `Француске плате су за Французе, а ваше плате су према локалним приликама`”.

„У колонији се зарађује више, а троши мање, послови су уноснији, у каријери се брже напредује”, објашњава Меми (стр. 34). Колонизатор увек има већу плату од колонизованог. А колонизовани, заузврат, то сматра нормалним.

Та „нормализација” експлоатације у свести домаћег становништва извршена је колонизацијом ума (о томе више следећом приликом). Тако колонизовани не види да је добра зарада странца колонијалца заправо праћена производњом беде домаћег становништва.

Главна добит колонизатора, наиме, долази отуда што колонизиовани може бити експлоатисан до миле воље – баш као и природни ресурси колоније, који се могу црпети до уништења. Та узрочно-последична веза није видљива на почетку колонизације. Но, она делује неумитно и како време више одмиче њене последице све су погубније по домаће становништво. После неколико деценија, у колонији више нема средње имућних. Постоје само богати странци и њихови локални политички лакеји – бескрупулозни припадници домаће елите који заједнички с колонизатором експлоатишу „урођенике”, и бесконачна маса домородачке сиротиње (Меми, 36–37).

Британски колонизатор на леђима Тибетанке, снимљен крајем 19. века (Извор)

Дакле, ваш симпатични комшија који је изнајмио највећи стан у згради, тај тридесетогодишњи Немац, врло културан, који је похвалио вашег сина да одлично прича енглески и који се љубазно осмехује вашој ћерки – а на ког све комшијке с ћеркама-удавачама бацају чежнутљиве погледе – он је, будући да смо колонија, експлоататор и вас и ваше деце; ваш „класни” непријатељ.

Већина нашег света то не разуме, првенствено због моћног идеолошког (пропагандног) апарата колонизатора и његових сарадника. Тај апарат је и направљен зато да нам замагли видике и да нам утуви пожељне представе. Али, хајде да анализирамо тај апарат, хајде да критички сагледамо његове носиоце, његове интересе, његову идеологију и његову пропаганду према „домороцима” (чему и служи ова колумна). И брзо нам може све постати јасно.

Можда је најважније да разумемо да против себе имамо озбиљан и моћан колонијални естаблишмент. Чине га атлантистичка (ЕУ и НАТО) бирократија, шефови и јапијевци из комапнија „10.000 евра дотације по раднику”, аутоколонијални (компардорски) политичари, домаћи „па-тако-је-у капитализму” тајкуни, лакејска системско-опслужујућа интелигенција – из медија, из културе, са универзитета, али и клајнербургерска провинцијска („паланачка”) елита која „само жели да живи као сав нормалан свет” (упореди: Меми, 49).

У вези с последње реченим не могу а да већ сада – иако о томе тек намеравам да пишем, не наведем један сасвим весео пример. Београд се често види као „најдемонскије” место у Србији, зато што су у њему, збиља, концентрисани локални припадници елите политичких, економских и културних колонизатора, затим домаћи компрадорски естаблишмент, безобзирни бубашваба-тајкуни, аутошовинистички културњаци итд. Али, обратимо само пажњу на то да елита из Новог Сада или, на пример, Ниша, такође гледа да не заостане превише за таквом „престоницом”.

Тако је, рецимо, Музеј савремене уметности Војводине, не желећи да буде у сенци Београда, за откуп снимка (на DVD-у) само једог перформанса Марине Абрамовић платио 80.000 евра (100.000 долара). Реч је о „делу” Исповест (Confession) у коме „уметница”, буквално, читав сат гледа у очи – магарца (видети овде).

Ето, то је колонијална Србија. У њој је сасвим нормално да странци имају шест пута већу плату од нас, и у њој је „cool” да се сат гледања у магарца плати 80.000 евра! А ко такву „уметност” не разуме, заправо је „сељачина” и „нациЈоналиста”.

Е такав „наратив” мора се деконструисати, да би се Србија ослободила.

Отуда прича о „колонији Србији” и није пуко теоретисање, зар не?

Categories: Колонија Србија

Tags: Марина Абрамовић, Слободан Антонић, Србија