Џордан Питерсон, 55-годишњи професор Универзитета Торонто, гурнут је у средиште пажње када је у септембру 2016. изразио негодовање против закона C–16 канадске владе који је предложио да укључи нарушавање нечијег „родног идентитета“ као основу за криминално гоњење

Џордан Питерсон (Фото: BBC)

Од како је замисао о „Новом светском поретку“ почела да се остварује 90-их година прошлог века, у западном свету су постепено почели да се појављују противници америчке политичке и војне хегемоније.

После бомбардовања Србије, а затим и окупације Авганистана и Ирака, многим здравомислећим људима је постало јасно каквим се лажима и подмуклим политичким потезима светска елита служи да би успоставила контролу над целом планетом. Како се у овом веку број „Обојених револуција“, инсценираних инцидената са много жртава и слично осмишљених обмана умножило, у земљама НАТО чланицама појавило се доста антиглобалиста – политолога, публициста и економиста – који се својим текстовима и јавним наступима боре за истину и правду.

Свако кога барем мало занима геополитика чуо је за Вилијама Енгдала, Мишела Шосудовског, Пол Крејг Робертса, Пепеа Ескобара, Алекса Џоунса, Дејвида Ајка, Ђулијета Кјезу. Да би обезвредила њихово мишљење, ове људе моћна пропагандна машинерија назива теоретичарима завере. Руку на срце, неки од њих својим понекад агресивним понашањем и фантастичним причама умногоме доприносе срозавању свог кредибилитета.

Но, ако подробније анализирамо њихове ставове, видећемо да скоро сви они разлог за економску, политичку и моралну кризу у свету виде у тековинама осионог капитализма и неконтролисаног либерализма, а излаз у социјализму, или чак комунизму.

Постоји један антиглобалиста, међутим, за кога се можда може тврдити да је најпроницљивији и најхрабрији од свих. Клинички психолог по образовању, он се налази у једном од храмова нове светске религије као професор на северноамеричком универзитету.

Насловна страна књиге Гордона Питерсона (Фото: Google Books)

Судећи по томе како га жреци и марионете новог светског поретка оптужују и нападају, он је својим изјавама узнемирио осиње гнездо јер је дирнуо у саму срж идеологије која нам се све више агресивно намеће. Иако добија много писама и порука подршке, њега не штити ниједна групација или институција, и он за сада наступа потпуно сам. Реч је о Џордану Питерсону, 55-годишњем професору Универзитета Торонто.

Питерсон је гурнут у средиште пажње када је у септембру 2016. изразио негодовање против закона C–16 канадске владе који је предложио да укључи нарушавање нечијег „родног идентитета“ као основу за криминално гоњење. То би значило да особа која је променила пол може од других да захтева да јој се обраћају како он/она то жели, укључујући и нову заменицу жи/жер (zhe, zher) уместо стандардног he/him или she/her.

Питерсон је тада изјавио да овај закон угрожава слободу говора, и да политика не треба да се мења у лингвистичка правила и конвенције. Због тога је чак подвргнут снимљеном нападу од стране бесних транс-гендерних и ултра-либералних студената.

Уследило је гостовање у бројним емисијама и радио-програмима, где је Џордан Питерсон објашњавао свој став, а најчешће се бранио од доктринарних левичара, што је апсурдно јер он себе уопште не доживљава као десничара, само диже глас против побеснеле и свеприсутне идеологије политичке коректности. Једно од његових гостовања које је доживело огроман број прегледа на Јутјубу је разговор са милитантном новинарком феминисткињом Кети Њуман, коју Питерсон луцидно и прибрано, попут Сократа, одводи у дијалектички ћорсокак.

Канадски интелектуалац је током своје каријере објавио две књиге. Студија Мапе значења – Архитектура веровања (Maps of Meaning: The Architecture of Belief, 1999) истражује порекло зла. Питерсон у њој анализира како су појединци у стању да подржавају систем убеђења који се заврши зверствима огромних размера попут Гулага, Аушвица или геноцида у Руанди. У својој новој књизи, 12 животних правила – Противотров за хаос (12 Rules for Life: An Antidote to Chaos) он препоручује руковођење одређеним моралним принципима у животу.

У прошлогодишњем интервјуу за „Епок тајмс“, Питерсон објашњава како се иза појма постмодернизам уствари крије измењени марксизам. Ова политика идентитета представља опасну идеологију о којој се на Западу мало зна, а која је у прошлом веку довела до страховитих трагедија у Совјетском Савезу и Кини. Међутим, откривање истина о совјетским логорима смрти није разуверила познате марксисте да се одрекну својих убеђења.

Фото: Џонатан Кастелино/Jonathan Castellino

„Чак су и француски интелектуалци морали да признају да је комунизам лоша ствар крајем 1960–их”, каже он. Од тада су комунисти играли „игру скривалице, у неком смислу“, и налепили су нову етикету на своју идеологију „прерушену у постмодернизам“.

„Одатле потиче политика идентитета“, тврди Питерсон. И одатле се она „раширила као шумски пожар“ од Француске до Сједињених Држава преко Катедре за енглески на Универзитету Јејл, и онда свуда. „Марксизам је проповедао да су природа и економија предели борбе између такозваног пролетаријата и буржоазије. Тврдио је да ће економски системи поробити људе и потчинити их”, објашњава он.

Од 70–их година прошлог века, политика идентита све брже се ширила по западним универзитетима. „Она је почела да доминира целом хуманистиком – које су мртве колико видим – и великим делом друштвених наука. Ми јавно финансирамо изузетно радикалне, постмодерне левичарске мислиоце који су чврсто решени да сруше темеље Западне цивилизације.“

„И то није параноидна заблуда”, каже Питерсон. „Људи који подржавају ову доктрину – ову радикалну, постмодерну, комунитарну доктрину која сматра расни идентитет или сексуални идентитет или полни идентитет или неку врсту групног идентитета најважнијим – имају контролу над већином нижих и средњих бирократских институција, као и над многим владама“, тврди он.

„Мислим да опасности од овога не могу бити пренаглашене, а такође мислим да ни степен до кога је инфилтрирана наша култура такође не може бити пренаглашен“, закључује Питерсон.

Прочитајте још

• Канадска химна постала родно неутрална
• Слободан Антонић: Следећи корак – родно неутрално васпитање
• Стивен Баскервил: Треба раскринкати диктат страних амбасадора
• Стивен Баскервил: Постоји ли индустрија развода?

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Џордан Питерсон, Канада, Светозар Поштић, политичка коректност