Најгора је следећа варијанта: да Србија прво попусти на питањима Косова и Русије, односно да их се одрекне ради уласка у ЕУ, а да затим ипак остане ван ЕУ због немогућности постизања договора са Хрватском
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Тексту о стратегији ЕУ за придруживање западног Балкана на овом сајту додали бисмо помен о још једној њеној лошој особини и њеним последицама. Наиме, Стратегијом је дато Хрватској да све своје суседне земље које су кандидати за пријем у ЕУ држи као таоце својих националних интереса и државне политике. Погледајмо механизам.
У Стратегији је на више места наведена потреба решавања свих спорних питања земаља кандидата пре њиховог пријема у ЕУ, пошто ЕУ није заинтересована да се бави решавањем њихових отворених питања. Тако се у Стратегији каже: „Све земље морају се недвосмислено обавезати и на речима и на делу да ће превазићи наслеђе прошлости постизањем помирења и решавањем отворених питања знатно пре њиховог приступања ЕУ“. Да не би остало нејасно на шта се све мисли, председник Европске комисије Јункер је у говору у Европском парламенту рекао да се „сви гранични спорови међу државама Балкана морају решити пре самог приступања“. Овај став звучи разумно са становишта ЕУ, посебно имајући на уму дуготрајни спор Словеније и Хрватске око границе у Пиранском заливу, који још једном показује неефикасност решавања проблема у ЕУ.
Тај став, међутим, чини Србији, БиХ и Црну Гору таоцима Хрватске, пошто их она може уцењивати и тражити максималне уступке у граничним споровима будући да без њене сагласности ниједна суседна земља не може ући у Европску унију. А да Хрватска има спорове са суседима добро је познато. Са БиХ има сада заоштрени спор у Неумском заливу, повезано са изградњом моста према Пељешцу. Још око пет процената њихове дуге границе није формализовано. Са Црном Гором је познати проблем око Превлаке окончан црногорским попуштањем, али је остао спор око разграничења на мору.
Србија има најосетљивију ситуацију. Проблем око границе на Дунаву је озбиљан, пошто се ради о већој површини. Србија сматра да границу треба чини сам Дунав, а Хрватска да граница треба да иде ивицом катастарских општина са обе стране Дунава. Досадашњи преговори нису дали резултат, а прихватање хрватског захтева донело би далеко више Хрватској на рачун Србије, него обрнуто.
Постоје и друге теме на којима Хрватска може да уцењује Србију, као, на пример, питање ратне одштете за збивања 1991–1995. године. Хрватска по том основу потражује чак 40 милијарди евра, док Србија тврди да Хрватска нема правни основ за овај захтев.
После поменутог става ЕУ, чини се да правни основ престаје да буде пресудан већ само чињеница да је Србији потребна сагласност Хрватске за улазак у ЕУ, а ова ће то покушати да максимално наплати. Слично је и са питањем ратне одштете: престаје да буде важно да ли је Србија била у рату или није, само остаје хрватски захтев. Како искуство показује, Хрватска је тврд преговарач, заинтересован само за сопствене интересе и за освету за ратна збивања.
Предстоје тешки преговори између Србије и Хрватске по овим и другим питањима, осим ако и овде председник Вучић не покаже своју велику попустљивост. Европска комисија ће свакако покушати да посредује у тражењу решења, посебно уколико заиста жели Србију у ЕУ из стратешких разлога (да је извуче из руске сфере на своју страну). Али, њен неуспех посредовања у случају Словенија-Хрватска показују како ограничен домет њених могућности, тако и мањак политичке воље да се учини више.
Најгора је следећа варијанта: да Србија прво попусти на питањима Косова и Русије, односно да их се одрекне ради уласка у ЕУ, а да затим ипак остане ван ЕУ због немогућности постизања договора са Хрватском.
Србија тако постаје талац Хрватске, што је најгора позицијa која се може замислити.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар