„Не желим да имам ништа са Србијом“ (Владе Дивац, према сведочењу глимца Сергеја Трифуновића)
Никола Варагић
„Не желим да имам ништа са Србијом“. Реченица коју сам чуо од скоро свих Срба из расејања.
Неки су покушали да улажу у Србију и после лоших искустава повукли су се из свих послова. Већина учи на грешкама других.
Из њиховог угла, погрешно је улагати у Србију. Наравно, не зато што они то неће или зато што не воле Србију, напротив, воле је и хоће да улажу, али су свесни да у овом тренутку не постоје буквално никакви услови да они дођу и улажу.
И потпуно су у праву. Неко је радио 30 година и онда дошао и уложио милионе, и уместо да развија посао, њега државни службеници рекетирају, тајкуни блокирају.
Ако су то радили Дивцу, који је поштено кроз спорт стекао новац и има светску славу, шта да очекује обичан човек?
Они који нису јурили никакве политичке везе, који нису учествовали у корупцији, покушали су да раде у складу са законима, и нису успели у послу. Када се врате назад, својим пријатељима испричају своја лоша искуства, а ови када то чују одмах кажу: ‘“не желим да имам ништа са Србијом’“.
Они ће и даље да шаљу новац рођацима и хуманитарну помоћ, али неће ништа озбиљно да улажу.
Што се тиче Дивца, он сигурно није човек без мане, а напади на његову породицу су испод сваког нивоа. Имамо, са једне стране,покварене новинаре из таблоида чији су власници покварени тајкуни који су опљачкали овај народ, а са друге стране, Дивца, спортску легенду, који је поштено зарадио првих 100 милиона долара и део тог новца уложио у Србију.
Коме да више верујемо?
Највећа грешка Дивца је што се повезао сапогрешним људима. Тај клан је изгубио од другог клана. Најсумњивије што је радио било је преузимање Вода воде.Са друге стране, урадио је доста добрих ствари за Србију и није заслужио да онако медијски сатанизују њега и његову породицу.
Дакле, овде није реч о Дивцу, него о свим поштеним људима из расејања који су имали лоша искуства у Србији и како да створимо услове у Србији да нико не мора да пролази кроз мито и корупцију да би радио посао.Знам пример нашег човека из Аустралије који је купио пословни простор у центру Београда, све поштено платио, са правне стране све је чисто, али већ неколико година му неко из полиције и суда не дозвољава да се усели у тај простор, користе га други људи иако је он власник тог простора. Тако нешто не може да се догоди у нормалној држави. Нико нормалан неће то да трпи и кроз то да пролази.
Како да решимо овај проблем?
Наши људи из расејања неће да дођу ако ми који живимо у Србији не обезбедимо услове за њихов долазак (нпр. још им није омогућено чак ни да гласају), али, ми који живимо овде у Србији, не можемо то да урадимо ако немамо подршку расејења, од финансијске до стручне подршке.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.
Categories: Не само о економији
Дивцу свакако не верујем. Камо лепе среће да никад више не дође у Србију. Камо лепе среће, да није ни долазио. Евет ефендија, због кога је Косове примљена у МОК. Страшно је да су кошаркашки кловнови, који играју у наркоманској НБА, узор многим младим људима у Србији.
Иначе нетачна тврдња, велика већина људи у расејању нема такав став према Србији
Ljudi koji odu u inostranstvo polako gube interesovanje za Srbiju i ljude koji žive u Srbiji. To nema veze sa režimima u Srbiji. Oni polako gube identitet i utapaju se u sredinu u koju su došli. Interesuje ih država u kojoj mogu brzo zaraditi ogroman novac.
Ево ја могу као однедавно гастарбајтер да посведочим да смо као народ доста несолидарни једни према другима у иностранству. Иако у мојој фирми ради много Срба, до сада нисам успео да их пронађем, као да не постоје. Сви се држе, Турци, Албанци, само се Срби не држе. Не знам да ли је тако свуда или је мој појединачни утисак. Једна колегиница с факултета је живела у Енглеској две године и рекла ми је да је стекла исти утисак, да јој Срби никад нису излазили у сусрет, а наши суграђани тамо који су при парама су чак одбијали да причају на српском. Да после није чула да је једна девојка Српкиња, никад не би знала, мислила би да је странкиња.
Индивидуализам није баш тлико зло јер индивидуалац уме да нађе неко оригинално решење. Међутим ово што видим сад на радном месту није индивидуализам него пуко отуђење. И морам да признам да је још упечатљивије кад се види како су сви други врло солидарни и помажу се, а само се ми Срби правимо луди. Жалосно је да човеку Србину у иностранству чешће друштво и испомоћ буде Турчин или Албанац, није жалосно што су то те нације, него је жалосно што то није Србин.
Боже нас сачувај од нашег отуђења, није ми јасно шта се са нама догађа.
@Бранислав
Док год се људи у Србији, посебно у мањим заједницама држе заједно, није тако страшно.
***
А успешни спортисти… то су млади људи, ретко ко од њих је образован иако завршавају школе, подложни су утицајима,лако их ухвате у врзино коло јер неспремни оду у простор где влада пуки интерес, навикну се на живот са новцем па се онда довијају како да по престанку каријере наставе да живе тако.
@ У пролазу
У Србији се дефинитивно више држе. Зато је и чудно како се напољу не држе. Само што је у Србији човек окружен људима које зна цео живот. У Србији је све лакше.
У туђини се човек ужели свог језика, а треба му и помоћ да се снађе. У Србији су га родитељи већ за све припремили. Кад већ постоји заједница Срба у иностранству, треба да се више друже и држе.
Ево гледам како сви други своје дочекују на аеродрому, воде их по граду, заједно траже станове, иду по ресторанима, а тога код нас толико нема. Или ја нисам приметио. Слушао сам да су се и у ЈНА све нације држале заједно осим Срба. Можда је нека национална карактеристика.
Ми смо спретан, сналажљив, интелигентан народ. Ал не мора човек све сам да ради, и испочетка да се сналази, није нужно. У иностранству човека доводе у панику практичне ствари, како извадити личну карту, како рачун у банци, како плаћати рачуне, свака земља има нека своја правила. И у Србији се некад не снађем, а камоли другде.
Само себи компликујемо живот, ни за шта.
Тачно да су наши спортисти подложни утицајима, зараде велике паре, за те велике паре су спремни да раде свашта.
@Бранислав: Не треба се чудити, јер један од разлога томе да се Срби међусобно “не држе“ је и историјски – јер све до – тамо негде 1990тих година (а посебно за Титова живота), УДБА и њени агенти су имали “паукову мрежу“ кроз све клубове, допунске школе за децу оних “на привременом раду“, па – још како и кроз црквене општине СПЦ и мрежу југо- и балканских ресторана и радњи (остаци још увек и те како постоје и функционишу у корист садашњих владара). Ако си у ту мрежу упао – а огромна маса јесте, био си под њиховом контролом и подложан њиховим манипулацијама. Интелигентнији и образованији су се тога клонили као “као ђаво крста“, што је доводило до њиховог бржег отуђења и успешнијег уклапања у нову средину. Било ко од њих, ко је поштеним радом зарадио новац, познајући околности живота у СФРЈ, а сада у Србији и организацију друштва и њених државних служби, осим за помоћ фамилији неће при здравој памети улагати свој поштено зарађени новац у ту средину знајући какве их све – благо речено – перипетије чекају ако наивно рачунају на законитост. Други разлог отуђења у иностранству у садашњим околностима је и љубомора: “ја сам се снашао, то ме је коштало мука и патњи – па зашто сада теби да помажем. Снађи се ако можеш, помучи се и сам, а ја ћу још мало и да ти одмажем“. Према томе, @ Браниславе, немојте се чудити. Ово што пишем је резултат вишедеценијског искуства. Да ли је то добро? Сигурно није – али: тако је – како је.
Једноставно је, наши људи су невероватно завидни и велики доушници(цинкароши)…Свуда по белом свету постоји читав сталеж доушника УДБЕ(која је преживела,итекако!),стране полиције, то су нерадници који животаре цинкарећи и за хрватске,словеначке и све остале апарате који могу да их плате.
Сасвим је природно, да сваки иоле нормалан Србин,не жели и неће да има ишта са оваквим олошем.
Живим дуго y иностранству. Најтеже је кад сама породица која је остала у Србији, хоће само паре. Годинама шаљем редовно пристојну суму новца, мајци која је кућу оставила брату, моју земљу продала да га ожени… и сада каже да јој моја деца нису ништа! Брат никада није заиста радио, никада није завршио студије, живи у кући коју је отац направио, се руга свему што је моје… Шаљем и даље паре преко људи… али не идем више.
Волим Србију, али немам никога тамо.