И Трећи Рим и Трећа Интернационала припадају месијанској идеји о изабраности руског народа. Ако је идеја о Трећем Риму имала одређену оправдану основу после пада Константинопоља, Трећа Интернационала је представљала њену деформацију 

Борис Кустодијев: Бољшевик, 1920. (Фото: WikiArt)

Умом Русију нећеш разумети, аршином општим нећеш је измерити,
она има посебан стас, у Русију се може само веровати.

Фјодор Тјутчев

Русија је загонетка умотана у тајну унутар енигме.

Винстон Черчил

Почетком новембра 1917. године, светом је прострујала невероватна вест. После фебруарског шока, када је руски цар абдицирао и на власт се попели левичарски парламентарци, уследио је још један потрес. Власти у Русији докопали су се бољшевици, радикални левичари, професионални револуционaри, марксисти, издајници.

Свет после тога никада више неће бити исти. Да би се заштитили од комунистичке заразе, Западњаци ће постати политички конзервативнији, на власт у Немачкој као противтежа „црвеној куги“ доћи ће идеолошки још опијенији нацисти, који ће Европи донети још један језиви покољ, и онда оштру поларизацију планете. После одржавања мањих ратних жаришта и трке у наоружању, пашће Берлински зид, симбол идеолошке подељености, и на Запад, растерећен напетости и страха од уништења, покуљаће марксистичке и лењинистичке идеје, али под другим именом. Њихове последице тек треба да осетимо.

Марксове идеје биле су познате у целој Европи од средине 19. века. Покушаји да се свргне цар постојали су читаво столеће, још од озлоглашених и престрого осуђених „Декабриста“. Али опет, како је могуће да се овај паклени преврат, тај највећи неуспели експеримент 20. века, догодио баш у Русији са народом наизглед мирољубивим и побожним? Како да су баш у Русији, која готово да није имала ни буржоазију ни пролетаријат, тезу и антитезу Марксове политичке философије, идеје овог материјалистичког теоретичара победиле?

Василиј Тим: Побуна Декабриста (Фото: Викимедиа)

Пуно историчара, философа и политиколога бавило се овом темом. На њу је тешко одговорити, поготово у једном краћем есеју, али ако се вратимо мало у прошлост и погледамо какве су идеје и друштвено-историјске околности претходиле овом тектонском потресу, и ако мало боље анализирамо главне црте братског нам народа, можда ће нам Oктобар и све што је након њега уследило постати барем мало разумљивије, а можда ће нам и суштина онога што је у Југославији уследило као ехо бољшевичког преврата постати мало јаснија.

Поларизација

Пре свега, руски народ је веома поларизован, он је, како је Берђајев писао, крајњи „спој супротности“. Због тога скоро да не постоји особа у свету која је равнодушна према Русима. Управо због те склоности ка крајностима и због своје непредвидивости, руски народ или неодољиво привлачи или изазива неспокојство на Западу. То неспокојство и стрепња познато под називом „русофобија“.

Русија се распростире већим делом евроазијског континента, од уљудног и уздржаног Балтичког мора до тајанственог и непрегледног Тихог океана. Она садржи у себи два света, Исток и Запад, и у руској души одувек жестоку битку водила та два начела, источно и западно. Руски народ поседује неизмерност и бесконачност као и непрегледна руска равница. Он има огромну силу стихије, и релативно слабу форму. До 19. века он није био народ културе, као народи западне Европе, већ народ откровења и надахнућа. У Русији се може сусрести и деспотизам и потчињеност са једне стране, и анархизам и бунт са друге, окрутност, склоност ка насиљу, као и доброта, човечност, есхатолошко-месијанска религиозност и глад за спољашњим благостањем, потрага за Богом и ратоборно безбожје. Руси, као максималисти, све идеје увек су примали са огромном страшћу и бескомпромисно су били спремни за њих да се боре. Био то верски фанатизам или богоборство, они су их прихватали као религију.

У којој још земљи верници на коленима, са погнутим главама, такорећи пузећи, прилазе иконостасу? За онолику дрскост да се на силу отме власт и наметне потпуни, крвави заокрет упркос масивном оружаном отпору такође је била потребна огромна вера. Две вере нису исте, наравно, једна је од Бога а друга од његовог вечног непријатеља, али спремност да се за њу све жртвује код Руса је понекад више него евидентна.

Западњаци и Словенофили, представници два идеолошки супротстављена табора, око половине 19. века су уљудно расправљали о будућности и циљевима руског народа. Међутим, након тога између њих је растао све већи идеолошки јаз, и њихове разлике су постепено постајале непремостиве. Са једне стране, у Санкт Петербургу и Москви интелектуалци су водили учене дискусије, образовани и рафинирани људи водили су напредне разговоре о култури и уметности, аристократија је на баловима у дворцима говорила француски, а са друге стране, седамдесет посто неписменог сељаштва живело је у блату, сиромаштву и крајњој запуштености. Два света готово да нису ни знала један за други. Док су на „Ивановским средама“ и „Философско-религиозног скуповима“ мислиоци и песници апстрактним терминима расправљали о односу духа и плоти, на улицама је пламтела прва, неуспешна револуција 1905. Александар Пушкин, који је народу донео сублимацију руског језика и уметности речи и који је убијен у дуелу због љубоморе, живео је у исто време кад и један од највећих руских светитеља, Серафим Саровски, а да један за другога нису ни знали.

Константин Савицки: Уморни свештеник, 1897. (Фото: Викимедиа)

Пошто је располућен, руски народ је склон и расколу. Није случајно Достојевски протагонисту свог вероватно најпознатијег романа назвао „Раскољников“. У познатом лику боре се два начела: равнодушност и склоност ка величини који порађају најгори злочин, злочин без мотива, и снага покајања. Мерсо се у Камијевом „Странцу“ не каје за убиство које је произвољно починио, и остаје равнодушан, киван због лишености смисла живота. Раскољников, пак, у сибирском изгнанству пада на колена и у његово срце усељава се љубав. Живот не само да добија смисао, него због тог смисла вреди и живот положити.

Вера за коју се Руси боре није увек хришћанска, али је Руси прихватају као да им од тога живот зависи. Николај Чернишевски, један од родоначелника руског комунизма из 19. века, био је велики аскета и писао је дирљива љубавна писма жени из Сибира. Толстој, кога су бољшевици такође славили, ослободио је све кметове и јавно осудио неправду рускога друштва и руске цркве.

Месијанство

После јеврејског народа, Русима је највише својствена идеја изабраности њиховог народа, она протиче кроз целу руску историју, све до бољшевизма. И Трећи Рим и Трећа Интернационала припадају месијанској идеји о изабраности руског народа. Ако је идеја о Трећем Риму имала одређену оправдану основу после пада Константинопоља и процвата византијске културе у Русији, Трећа Интернационала је представљала њену деформацију. Али, као што видимо, оно што већини делује као утопија. у Русији може лако да пређе у стварност.

За руску леву интелигенцију револуција је представљала и религију и философију. У земљорадничкој земљи са неразвијеном индустријом и малобројним пролетаријатом, остварење Марксове и Енгелсове утопије је тешко било замислити. Али марксизам је прилагођен руским условима и русификован је. У руској комунистичкој револуцији није владао емпиријски пролетеријат, већ идеја пролетаријата, мит о пролетаријату. Комунистичка револуција ипак је преточена у реалност, и она је хтела да донесе целом свету благо ослобођења од угњетавања. Испало је да је судбоносни преврат донео много веће тлачење и да је уништила сваку слободу, али то је сматрано као привремено средство неопходно ради узвишеног циља. Најрадикалнији руски комунисти одлучили су да је могуће прескочити капитализам и непосредно ускочити у социјализам. Баш зато што су били најрадикалнији и од ничега нису презали, на крају су и победили.

„Није у сили Бог, већ у истини“, рекао је једном велики руски војсковођа и светитељ Александар Невски. У руском језику реч правда има два значења. Прво је истина, а друго правда или праведност. Постоји још и реч „истина“, која означава вишу, савршену истину. Руска интелигенција је увек лако усвајала тоталитарне идеје, и стремила је да сједини правду-истину и правду-праведност. Кроз тоталитарно мишљење она је желела да пронађе савршен живот, а не само савршена дела науке, философије и уметности, као што су то чинили интелектуалци на Западу.

Иља Рјепин: Демонстрације седамнаестог октобра 1905. (1906–1911) (Фото: Викимедиа)

Висарион Бјелински, социјални реформатор и највећи ауторитет у књижевној критици 1840-их година, који се њоме бавио највише због велике цензуре царског режима у то време, све је проживљавао са религиозном страшћу. „У мени се развила некаква дивља, луда, фанатична љубав према слободи и независности човекове личности, која је могућа само у друштву, основаном на правди и храбрости … Социјалност, социјалност или смрт!“ узвикнуо је он. Бјелински је претходник руског комунизма у којем се већ исказао бољшевички морал, тврди Берђајев. Његова глад за проналаском истине постаје још јаснија у сцени када, после целе ноћи проведене у разговору, грди свог домаћина Тургењева који их је позвао у другу собу: „Још нисмо решили питање о постојању Бога, а ви зовете да се пије чај!“

И у другом табору, код Словенофила, на изглед оданом хришћанству и панславизму, само је корак потребан до великог идеолошког заокрета. Познат је случај када је Јуриј Самарин, прочитавши Хегела, који је тада тек био преведен у Русији, дошао сав избезумљен код Алексеја Хомјакова, и питао га шта да се ради, јер је био већ убеђен да судбина православне цркве зависи од судбине Хегелове философије. Хомјаков је морао да смири свог следбеника и убеди га да није све баш тако.

Есхатологија

Дакле, Руси нису скептици, они су догматици, код њих све поприма религиозни карактер, они лоше разумеју релативизам. Чак и дарвинизам, који је допринео развоју атеизма заснованог на науци, и који је на Западу тада био само биолошка хипотеза, у руској интелигенцији стиче догматске одлике, као да је реч о спасењу ради вечног живота.  Колико код чудно звучало, материјализам је у Русији био предмет религиозне вере, и његови противници су се сматрали непријатељима ослобођења народа. Код наше источно-словенске браће све је добијало нијансу ортодоксије или јереси.

Европски хуманизам је средње царство, које хоће себе да учврсти заувек, то је царство културе у коме свако на свој мали начин доприноси општем добру, које се не решава сада и овде. Са друге стране, код Руса је присутно есхатолошко осећање, кретање ка крају, концу, све се одређује дубоко и трајно. Иако дуго трпељиви, стихија која увек вреба може да их одведе у рушење целих светова, и они не презају од дубинске побуне и потпуног раскола. Није због тога ни чудо што Руси највише од свих православних хришћана ишчекују апокалипсу и верују у пророчанства. Док Француска револуција, колико год крвава била, није одбацила традицију и културу, бољшевици су између два светска рата срушили читав један свет и покушали да саграде врли нови свет на његовим рушевинама.

Михаил Нестеров: Иван Иљин, 1921. (Фото: Викимедиа)

Осетивши се раздвојеним од народних маса, руска интелигенција је 1870–их година похрлила на село, у циљу зближавања са природним, руским човеком, у потрази за „народном мудрости“ и „народном правдом“. Уследило је велико разочарање. Сељаци не само да нису прихватили своје образоване и култивисане рођаке, већ никако нису могли да се реше својих убеђења и вере у светост цара као Божијег помазаника. Револуционарна интелигенција тада је прибегла терору, а она склонија духовним трагањима утонула је у апстрактни свет симболизма и космичког свејединства.

„Православан и паганин, али и рационалиста: образовани Рус може бити све то одједном“, пише Орландо Фигс. У тој подвојености и чучи елементарна сила која руши све пред собом, и кадра је да од православне монархије земљу од преко 20 милиона квадратних километара преко ноћи учини тоталитарном силом. Подложан дејству бестелесних сила, како добрих тако и злих, Рус је или смерно окренут Богу или чврсто решен на поход ка исправљању светске неправде.

Литература:

Бердяев, Н.А. “Русская идея”. Самопознание. Москва: Эксмо-пресс, 1998.

Figes, Orlando. Natasha’s Dance: A Cultural History of Russia. New York: Picador, 2003.

Зубов, Андрей, ред. История России. XX век. 1894-1939. Москва: АСТ, 2009.

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 10. 2. 2018. у 8:33 – у литератури је наведено исправно презиме Бердяев.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Русија и Запад, Светозар Поштић, руска револуција, русофобија