Татјана Мацура: Опомена или Хоће ли Србија остати без лекара

Све чешће размишљам о томе колико је младих лекара и здравствених радника трајно напустило Србију у последњих неколико година, колико ће их још отићи и заиста се питам и бринем ко ће лечити нас, нашу децу и неку будућу њихову децу

Татјана Мацура (Фото: Доста је било)

У петак је једна деветогодишња девојчица пошла у четврти разред. У понедељак је пала у несвест и преминула. У среду смо је сахранили. Лекари који су пратили њене све чешће несвестице су говорили данас неутешној мајци да је њена девојчица била “здрава као дрен”…

Све чешће размишљам о томе колико је младих лекара и здравствених радника трајно напустило Србију у последњих неколико година, колико ће их још отићи и заиста се питам и бринем ко ће лечити нас, нашу децу и неку будућу њихову децу?

Не одлазе само млади лекари, одлазе и они са богатим радним искуством, а од којих се очекивало да ће на оно мало младих лекара који су остали пренети оно што знају. Намуче се док савладају страни језик, шлаг на торти огромног знања које морају да сачувају током година и година школовања и рада на себи, и оду.

Најстарија генерација лекара, она пред пензијом, исцрпљена прекомерном бирократијом којом се баве на уштрб квалитета прегледа и рада са пацијентима, или није мотивисана да знање пренесе или нема коме да пренесе.

Сигурна сам да у готово сваком дому здравља постоји најмање једно одељење којем прети гашење јер немају специјалисту који је припремљен да га преузме. Да ствар буде додатно драматичнија, специјализације се чекају годинама, па и то мало младих лекара годинама раде на општој пракси и стрпљиво чекају свој ред, а специјалисти неретко постају тек са својих 40–50 година.

Болнице, домови здравља, амбуланте, здравствене станице су неусловне деценијама. Немају ни оно основно од материјала што им је потребно за рад, на поједине прегледе се чека месецима, а није рат.

Али имамо певајућу фонтану, градимо јарболе и постављену новогодишњу БДП расвету од октобра до априла. Све сија, а у болницима мрачно.

Лежећим пацијентима се сервирају сплачине, немају довољно тоалета, а оно што постоји, по слободној процени, реновирано је последњи пут непосредно након Другог светског рата. Плафони отпадају, из душека на старим металним креветима вире жице, постељина је поцепана и нема је довољно. У болничким собама је превише људи. А није рат.

Колико знате људи који полако са државних установа прелазе у приватне мислећи да ће тамо добити бољу и квалитетнију услугу, а заборављају да су то они исти лекари који би их лечили и у државним установама? Знам их много.

Заборављамо да су то лекари који од свог рада не могу да живе мирно и достојанствено и да су принудјени да раде два посла истовремено. Како се човек који готово свакодневно ради дванаест и више сати уопште концентрише на оно што ради? Принудјени су. Или тако или да оду.

Они који би морали о свему овоме да воде рачуна на прегледе иду у Москву авионом, оперишу се о трошку државе у Немачкој… Можда их тамо прегледају и лече управо наши најбољи лекари, ко зна. Они у Србији не чекају ред, не заказују, не скупљају новац за лечење СМС-ом, не знају шта је листа чекања и свуда улазе без куцања.

А она данас спава “здрава као дрен”…

Ово није политички текст.
Ово је наша туга и бол.
Ово је најтужнија опомена.

Ауторка је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије

Други део наслова: Стање ствари

(Доста је било, 8. 9. 2017)

 



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading