Писмо упићено (и необјављено) Политици 29. јануара 2018. поводом чланка „Убиство конзула на обали Јадрана“
Чланак ”Убиство конзула на обали Јадрана” од 29. јануара 2018. (Фото: Стање ствари)
У „Политици“ 29. јануара ове године, у иначе веома занимљивој рубрици „Велике адвокатске одбране“, објављен је чланак под горњим насловом „Убиство конзула на обали Јадрана“, који садржи низ невероватних и неистинитих конструкција, због којих морам да реагујем, и као рођак жртве, покојног амбасадора Делибашића (био је амбасадор у Алжиру, а у тренутку убиства на одмору, генерални конзул у Франкфурту) и као дугогодишњи читалац штампе, али и као гимназијски друг врсне новинарке Александре Петровић, која је, вероватно услед премора због одличних тексткова о докторату Лазе Костића, у овом случају направила груб превид.
Наиме није убица Томислав Томовски „намераво да буде осуђен на смрт“, упркос силној лирици којом се та његова „одлука“ оправдава у тексту: „Ни пучина, ни бонаца, ни мирис Јадранског мора нису га убедили да је слобода лепша од бодљикаве жице.“
Сва та романтизација несрећног убице, још више је зачуђујућа у светлу несумњивих података о убиству амбасадора Делибашића до којих је дошла, претрпевши не малу цену, слободна омладинска штампа тог периода: Васо Делибашић је на позицији генералног конзула у Франкфурту дошао до поузданих доказа да је ондашњи републички црногорски ресор Државне безбедности продавао пасоше СФРЈ добровољцима са Косова који су желели да се придруже радикалним терористичким организацијама у Немачкој.
Као савестан службеник, Делибашић о томе обавештава надлежну службу у ондашњем Савезном секретаријату (министарству) спољних послова. Из те службе подаци су „процурели“ црногорском ДБ–у, који је искористио Томислава Томовског, ухваћеног са два килограма хашиша на Титоградском аеродрому, да ликвидира Васа Делибашића.
Толико, за сада, о целом случају, „бонаци и мирису Јадранског мора“, уз уверење да ће драга Александра Петровић на основу тада објављених истраживања њених колега, написати пуну истину о убиству амбасадора Делибашића.
Categories: Судбина као политика
Невероватно! Сећам се живо тог догађаја.
Он коинцидира са министровањем чувеног усташе Будимира Лончара, за кога се причало да је упетљан у ликвидацију и Ненада Бургића, великог познаваоца култура далеког истока, нашег дипломате, песника и преводиоца…
Voleo bi da upoznam gospodina Aleksandra, jer je stao u odbranu imena i prezimena porodice Delibašić. Pokojni Vaji je moj deda ujak i jako me ganulo da je neko izneo istinu o tom događaju.
Pozdrav iz Novog Sada.
aljosaaleksic@gmail.com