Kолонизатор, као део колонизаторске идеолошке матрице, ствара „контрамитологију“. Стога се у Србији уместо Косовског завета производи мит о Великом еврореформатору
Слободан Антонић
Србија је колонија. То није само згодна метафора, претеривање које служи да се читалац замисли или мобилише. То је истина која се, у случају Србије, мора дословно схватити.
У добу смо мутираног колонијализма. Мутације су свуда у свету класични колонијализам учиниле неприметнијим и подмуклијим. Трупе колонизатора више не марширају главним градом колоније. Страна застава више не лепрша испред палате колонијалног гувернера. Али, земље „капиталистичке (полу)периферије“, у доба неолибералног глобализма, екслоатисане су и потчињене исто, а некад и горе, неголи у време класичног колонијализма.
Када је пак о Србији реч, писао сам већ о различитим знацима нашег колонијалног положаја – од бесплатне радне снаге којом располажу стране компаније („стимулација од 10.000 евра по раднику“), до начина на који се код нас доносе закони („прво Брисел, па Београд“).
Писаћу о томе, наравно, још – посебно у серији чланака која ће, надам се, уследити на овом сајту. Јер, наш политички и друштвени живот можемо истински стварно да разумемо тек ако га ставимо у контекст колонијалне ситуације.
Но, за ову прилику навешћу тек неколико „материјалних“ показатеља колонијалног положаја Србије.
Први је банкарски сектор. У централним земљама ЕУ – Немачкој, Француској или сад већ из ЕУ изашлој Британији, већина банака у власништву је тамошњег домаћег капитала. У периферним земљама ЕУ (на екс-социјалистичком Истоку), напротив, убедљиво доминантан је страни банкарски капитал (видети овде). Са треће стране, у Србији све банке, осим Комерцијалне, а она ће, такође, ускоро припадати странцима (овде) – у власништву су иностраних, првенствено ЕУ структура. Само су у колонији све банке стране: а Србија је управо такав пример.
Други показатељ је законско регулисање положаја домаће радне снаге. Наш важећи Закон о раду донет је тако што су се српске власти држале препорука Америчке привредне коморе у Србији. Измене тог закона, пак, раде се на основу захтева Савета страних инвеститора у Србији (видети овде).
Протест радника „Гоше“ (Архивска фотографија: Мондо/Стефан Стојановић)
Александар Вучић је и званично основао „радну групу“ која ће, спровођењем измене регулативе Закона о раду, а према препорукама Савета страних инвеститора, „побољшати пословну климу у Србији“ (исто). Те „препоруке“, на пример, укључују и то да жене на породиљском одсуству, као и труднице на боловању, могу да добију отказ и да буду проглашене „технолошким вишком“ (што је у важећем Закону о раду забрањено).
Захтева се и радикално смањење казни за послодавце у случају да инспекција рада уочи неправилности у третману радника, као и продужење могућности рада на одређено време, са 24 месеца на 36 месеци. Тражи се и да послодавац може, после три године, поново да склопи уговор на одређено време са радником, истина, само за друго радно место. Тражи се и да се прошири могућност да послодавац сваком раднику може да уведе додатни, прековремени рад (исто).
На све то политички најмоћнији човек Србије одговара тако што формира „радну групу“ која ће, „према препорукама Савета страних инвеститора у Србији“, предложити „промену Закона о раду“ и „побољшати пословну климу у Србији“?! Може ли тако нешто бити било где осим у колонији?
Погледајте, такође, и план за „рационализацију“ мреже школа у Србији. Њега је, за потребе Министарства просвете, израдила Светска банка (овде). Тим планом предвиђено је укидање више стотина одељења у српским школама. Шта има Светска банка с нашим школама, запитаћете се. Но, једино у колонији банке из метрополе одређују колико ће бити ученика у одељењу и колико ће бити школа у ком округу (овде). То је слика и прилика потчињености једног народа и једне културе.
И, као што указује Ј. А. Митрић у својој студији о атланстистичкој хегемонији у савременој (пост)колонијалној култури (овде), „Србија је данас, у 21. веку, колонија западних сила која – за разлику од ранијих окупација, када је пружала жестоки отпор – сада скрушено моли колонијалну ЕУ да је прими под своје скуте“ (стр. 542).
Фото: AP/Darko Vojinovic
Е, баш то „преклињање да нам се допусти да будемо колонија“ јесте оно што највећма понижава. У колонији постоје само два табора – табор тлачитеља и пљачкаша (као и њихових слугу и „корисних идиота“); и табор потлачених, понижаваних и систематски пљачканих (Меми, стр. 50–51). Наш задатак је да у Србији освестимо и ојачамо тај други табор.
Не смемо заборавити да је циљ колонијалистичке праксе неограничена доминација на једној страни и беспоговорно потчињавање на другој (овде, стр. 61). Док не успостави пуну колонијалну ситуацију (Меми, 157), колонизатор инсистира на „реформама“ које од колоније треба да начине „модерно друштво“. Но, свака од тих „реформи“ заправо је умањење права домицилног становништва и давање привилегија колонизаторима. „Реформе“ трају све док сви ресурси не пређу у руке странаца и све док и последње радно, грађанско или људско право урођеника не буде укинуто.
После тога реформе престају и наступа време грчевите борбе за конзервацију успостављеног стања („колонијалне ситуације“). Тада колонизатор безобзирно помаже најназадније домаће елементе, како би предупредио било какву промену (Меми, 118). Али, он увек, као део колонизаторске идеолошке матрице, ствара „контрамитологију“ (исто, 154). Стога се у Србији уместо Косовског завета производи мит о Великом еврореформатору (Ђинђићу, Тадићу или Вучићу).
Главни произвођач мита о Великом еврореформатору код нас је, наравно, „другосрбијанац“. Он као „тлачитељ“, или као „корисни идиот“, активно ствара слике о Србима као о примитивним створењима, подљудима, готово животињама, које се морају „реформисати“. Србин је, из другосрбијанске перспективе, увек простак, силеџија и лењивац. Тек ако Србин поново постане Југословен, или се изненада пробуди као Европљанин, дакле, тек ако покаже да више није Србин, е, онда му се може признати статус цивилизованог човека.
А шта ћемо с традиционалним Србима којима је тешко порећи да поседују културу и образованост? И њих ће наш другосрбијански комесар да искључи из круга цивилизованих људи. Једноставно ће их прогласити фашистима.
Извор: Изјаве.срб
Ево како тај процес тече:
- Срби су, по дефиницији, примитивне животиње.
- Србин који је префињен, образован, начитан, зна језике, космополита је, а опет је Србин, заправо је фашиста.
- Такви „фашисти“ су: Милош Црњански, Драгош Калајић, Никола Милошевић, Мило Ломпар, Милош Ковић, Зоран Ћирјаковић итд.
Дакле, логика типичног другосрбијанског аутофашизма је: ниси наш; дакле ти си или дивљак или фашиста; треће не постоји.
Таквом агресивном идеологијом аутоколонијалног другосрбијанства, коју заступају припадници политичке, медијске и културне елите, домаће становништво је омамљено и до краја контузовано. У колонији је, заправо, најважније сломити заједницу, пресећи социјалне и емоционалне везе, уништити самопоштовање, пореметити и сломити све што је важно, да би се заједница распала и да би од структурираног народа постало тек агрегатно становништво, скуп групација и појединаца који као целина немају своју вољу, јер су смишљено подељени и сукобљени (исто).
Стога колонијални управитељ производи компрадорског („опслужујћег“) интелектуалца. „Нашом културом и позориштем управљају стране фондације, министарства културе, страна министарства спољних послова“, каже Љубиша Ристић. „Ми као да не бисмо имали такозвану независну сцену да их не уређују холандско министарство културе, норвешко министарство спољних послова, америчке фондације, немачке фондације. Они дају паре, то је ситно корумпирање младог света, сто, двеста евра… Биљана Србљановић је политички активиста најниже врсте, која цео свој уметнички успех дугује својим политичким понашањима. Петер Хандке на питање шта мисли о њој одговорио је само `NATO Hure`” (видети превод овде).
Али, дотична је истовремено и идол овдашње компардорске буржоазије. Једна евроцентрична фолк певачица за њу каже: „Биљана је здраво ткиво ове раком изроварене државе“ (овде). „Нажалост, наша земља се дели на два дела, чак и у музици. Као и Биљана, и ја сам европска жена у Србији, зрак светлости у посељаченој Србији“, каже она (овде).
Управо то је слика Србије, земље која је дубоко у канџама колонијализма. Ненад Прокић у знаменитом диктуму вели: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих“ (овде). Незамисливо је да у Француској неко изјави да ће Француска бити модерна држава с Французима или без њих. И да с таквим програмом себи приушти џипове и телохранитеље. А незамисливо је и да припадник културне елите у Француској или Шведској напише за своју земљу оно што је Миа Давид написала за своју: „Колико је ова земља одвратна!“ (овде).
Јер, ни Француска ни Шведска нису колоније. То је разлика коју морамо да схватимо, како бисмо нашу стварност могли да мењамо. И како бисмо некако изнашли пут из живог блата који чине три наша главна зла: потлаченост, корумпираност и издаја.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.
Categories: Колонија Србија
Изузетна анализа. Још бих само додао да ако си поврх свега што је г. Антонић споменуо још и побожан, онда си клеро-фашиста.
”Такви „фашисти“ су: Милош Црњански, Драгош Калајић, Никола Милошевић, Мило Ломпар, Милош Ковић, Зоран Ћирјаковић итд.”
Уз све поштовање, посебно почивших Калајића и Милошевића, не знам коме је могло пасти на памет да Милоша Црњанског ставља у ово друштво, сем некоме ко хоће да им подигне цену. За овог Ћирјаковића једва да сам и чуо.
Милошу Црњанском, као националном јунаку и генију место је поред Његоша, Вука Караџића, Доситеја, Карађорђа…. а кад је реч о Црњанском као уметнику, он стоји барабар са највећим именима светске литературе, Маном, Џојсом… упркос томе што потиче из малог језика и национа.
Наш главни проблем садражан је у чињеници што немамо данас једну такву личност, не само гигантског талента и генија, него и личног интегритета. Немамо ЛИЧНОСТ која је кадра да, као Теодоракис прекјуче на Синтагми, изађе пред милион Срба. на главни градски трг и каже Србима оно што је Микис рекао Грцима. Да им чита из душе.
(”СУВЕРЕНИ ГРЧКИ НАРОДЕ, ГОВОРИЋУ ТИ РОДОЉУБИВИМ И НЕПОКОРНИМ РЕЧИМА, ОНАКО КАКО САМ НАВИКАО ДА ГОВОРИМ ЦЕЛОГ ЖИВОТА, ОНАКО КАКО СИ МЕ ТИ НАУЧИО, СУВЕРЕНИ НАРОДЕ….”)
Србин је такође, и упркос свему и дан данас суверен и непокорен, само нема никога да му проговори несебично и из душе.
Ауууу, ово боли….
Gospode, kako se Nenad Prokić uvuče u srpsku politiku? Srbomrzac!
Порфирије, Црњанског јесу проглашавали за фашисту као и остале које је Антонели навео, а ове које си ти навео, наше националне јунаке, нико није проглашавао за фашисте од савременика.
@Стање Ствари јели ово Антонели почео да пише за Вас или је текст преузет?
И како бисмо некако изнашли пут из живог блата који чине три наша главна зла: потлаченост, корумпираност и издаја.
То је то.
@ Jovan T.
Ако није потписан извор, а није 🙂 – онда значи да је текст писан искључиво за нас!
Рубрика проф. Антонића на Стању ствари је КОЛОНИЈА СРБИЈА.
Слажем са свим што је рекао проф. Антонић, као и увек, нимало није подбацио.
Међутим, у раду цитира Ј. Арсенијевић Митрић и њене речи о колонијализму. Дотична је ћерка актуелног ректора Универзитета у Крагујевцу. Муж јој ради у библиотеци. Брат јој има плагиран докторат који је уписао пре него што је дипломирао. Стриц јој је професор на медицинском и бивши ректор. Она је имала просек 8 али је захваљујући везама успела да се запосли на факултету.
И сад нам таква особа, чија породица колонизује Крагујевац и околину, трли о колонијализму. Арсенијевићи су рак овог друштва, уништавају све неподобне, примају само своје пријатеље и породицу на радна места која контролишу, и сходно том јазу између декларативне и практичне етике, њен рад је практично безвредан, а господин Антонић треба да о томе буде обавештен, да му се сутра неко не би подсмевао, усред његових добрих намера.
@Jovan T.
“Порфирије, Црњанског јесу проглашавали за фашисту као и остале које је Антонели навео..”
То ми је, нећете веровати, познато.
Свакојаке будале могу да прогласе било кога фашистом, или било како… Ево, ономад су неке будале и Наташу Кандић прогласиле кандидатом за Нобелову награду…
Чак и они које сматрамо нормалним, проглашавају Милана Недића националним херојем. Још мало па ће га прогласити и за антифашисту, а можда ће га предложити и за Медаљу Праведника.
Ја овде приговарам г. Антонићу, кога Ви из неког разлога (вероватно из мржње и нетрпељивости …?!), називате ”Антонели”.
То што је нека будала све ове људе назвала фашистима, не овлашћује г. Антонића, да их зарад циљева свог текста, стави у једну групу, јер на тај начин, свесно, или несвесно – вреднује! Многим јавним личностима у Србији залепљена је етикета ”фашисте”, па их нема на овом списку.
Милош Црњански, као епохална и веома комплексна личност, нема шта да тражи у друштву Ковића, Ломпара и Ћирјаковића, у које га је, као у ”Прокрустову постељу”, гурнуо г. Антонић.
@ Јован Т.
Корисник @ Порфирије Петрович је добро приметио да проф. Слободана Антонића не зовете онако како му је име и презиме, већ некаквим надимцима – чак и да не улазимо у то да ли су они од миља или из нетрпељивости. Можете се (не) слагати са његовим ставовима, као и свачијим другим, али поштујте име и презиме, као и сваком другом!
имајте то на уму,
уз срдачне поздраве!
Александар Лазић
Нека господа се труде да надмаше себе по несувислим коментарима.
Ако је неко одређене људе груписао по томе што их друга група означава једном одредницом – фашистима – то не значи да се по било којој другог карактеристици те особе изједначавају.
Као када бих ја рекао да су ”војвода Мишић и редов Мићко” учествовали у Колубарској бици – тиме не бих (барем не без додатног учитавања значења) намеравао да изједначим Мишићево и Мићково војно умеће. Само да означим једну њихову заједничку карактеристику – учествовање у Колубарској бици.
Побројане личности имају две заједничке карактеристике,да будемо прецизни; прва је да су имали извесну улогу у јавном животу која надилази пуки професионални ангажман (нису били идиоти своје професије, како рече професор Ломпар својевремено); друга карактеристика им је да су њихови идеолошки опоненти у некој или већем броју прилика користили реч ”фашиста” да их опишу.
Упињем се да у томе видим нешто проблематично. Ал ми не полази за главом.
Станко је мало залутао, није ти ово таблоидна швапска прћија, младомомче. Нити је ово место за сензационалистичка медијска препуцавања. Треба да те буде срам, ма из које рупе да си измилео, каквим се ти прљавим наканама управљаш. Немој ти нама, нити Слободану Антонићу да држиш лекције шта ћемо ми да читамо и кога ћемо да цитирамо. Ударили су такви ових дана на крагујевачки Универзитет, као ономад на владику Артемија. Једног дана ћете се срамити, а само дела љубави остају, свака друга су сумпору предата. Као неко ко је читао књигу Јелене Арсенијевић Митрић, знам ја шта вама тамо смета. То што се воли сопствена земља, упркос вама који сте у пакту са ђаволом.
Порфирије,
за учешће у овој дискусији,
изјава “за овог Ћирјаковића једва да сам и чуо” није никаква препорука.
Потребно је читати и знати за такве људе.
У прилог томе ево линка за један његов текст:
http://nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.rs/2018/01/genocid-s-leva.html
@Нико де Кирико
Хвала.
Што се тиче коментара Момчиловића:
1. Јелена Арсенијевић је имала просек 8.0 на основним студијама, и упркос томе се запослила на факултету. А то је најнижи могући просек за упис докторских студија.
2. Њен супруг Радомир Митрић ради у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу, као задужен за дигитализацију. Ради тако што не врши дигитализацију, јер се машина за дигитализацију уопште и не употребљава И тако он седи у канцеларији, закључа врата, затвори прозоре, и спава. Тако се ваљда ради дигитализација. Нека неко оде и провери колико је књига дигиталозовао, ако сумња. Долази на посао када хоће, одлази када год хоће. Поред тога он је шеф самоме себи: одсек за дигитализацију је направљен посебно за њега.
3. Њен рођени брат, Александар Арсенијевић, у средњој школи је полагао предмете у августу, јер је био лош ђак, а после је постао доктор наука, и професор на факултету којим господаре тата и стриц. А видимо и како је уписао докторске, пре него што је уопште завршио основне студије.
4. Њен стриц је претходно био ректор Универзитета у Крагујевцу. Ако овај тренутни ректор Арсенијевић буде изабран, испашће да су два рођена брата била ректори универзитета у по два мандата, један за другим. То је вероватно савршено нормална ствар.
5. Тренутни ректор је претходно био директор КБЦ Крагујевац.
6. Њихов рођак, др Душан Живковић, ради на ФИЛУМ-у као професор књижевности.
7. Славица Ђукић Дејановић је била проректор када је Слободан Арсенијевић, њен стриц, био ректор. То што је сад дошло до, изгледа, некакве свађе унутар клана, шта ћемо. Не интересује ме Славица Ђукић, и она је штеточина као и они.
8. Генерални секретар ректора, Зорица Аврамовић, запослила је оба сина на универзитету. Један, Вукашин, такође ради у Универзитетској библиотеци, а други, Лазар, у ректорату. Тај који ради у ректорату, завршио је: Мегатренд.
9. Ректору Арсенијевићу на мобилном свира “зигхајл” – у граду у којем су нацисти стрељали ђаке оне исте школе (Прве гимназије) коју је похађао његов син, Александар Арсенијевић.
Битно је да Арсенијевићи воле Србију, а ми је сви мрзимо јер нам смета њихов непотизам и предодређеност за управљачке функције.
Изгледа смо проблем сви ми који не можемо да се запослимо нигде, а камоли у државним установама; а проблем нису они који су виђени за државне послове чим се роде, а кад већ заврше факултете и докторске (са својим скромним просецима и сумњивим достигнућима), онда им се даје и да буду директори, шефови, управници, ректори.
Нама су Арсенијивићи и њима слични одавно додијали, и пре него што се Блиц укључио, из неких њихових интереса.
Свестан сам да ће Арсенијевиће вероватно да замене неким другим Арсенијевићима, који ће да раде исто или слично. Али, непотизам, корупција, бахаћење, остају као чињенице о којима људи треба да знају.
Нико их није терао да раде све ове ствари. Сами су бирали свој пут. Нису то никакви великомученици. Напротив. Они и не знају колико моћи и материјалних средстава имају.
Молим све коментаторе, а посебно коментатора Станка, да се врате теми и тексту проф. Антонића. Мислим да је о тој породици речено доста (и превише за мој укус).
Даљи коментари на ту тему неће бити објављивани.
хвала на разумевању,
уз срдачне поздраве,
Александар Лазић
Извињавам се на скретању са теме, тачно, превише је речено.
Што се тиче текста господина Антонића и уплива Светске банке у наш образовни систем, нешто слично сам читао у књизи др Милана Брдара, “Хроника разорене Троје, други том”. У тој књизи др Брдар говори о начинима на који се разарало српско образовање. Између осталог сведочи о брифинзима које су запослени у Министарству имали са представницима Светске банке, преко видео-линка.
Французи су ми причали да у Француској (чини ми се) 30% све музичке продукције која се емитује мора бити на француском. Било би занимљиво да неко испостави такав захтев у Србији. Пошто смо, како доказује господин Антонић, колонија, код нас би то било протумачено као нацизам, фашизам итд.
Прича о бескрајним реформама ме у неку руку подсећа на перманенту револуцију Троцког, о чему пише Миша Ђурковић у књизи “Тамни коридори моћи”. Те реформе онемогућавају да се било шта утврди, консолидује, а то је врло погубно када се покушавају установити неке вредности.
Владика Николај је рекао како је у исламском свету доста спокоја, јер је све већ решено. Колико то сада важи је дискутабилно, али мислим да је то духовна чињеница. Када су неке ствари решене и утврђене, човек може да се бави другим стварима, “надградњом” (не марксистички схваћеном).
Проблем је у томе што сталне реформе онемогућавају да се било шта реши да би могло да се иде даље, у проширење. Бескрајне реформе су ту да би нас као бесни таласи бацале тамо амо док не одемо на пучину без земље на видику.
Жарко Видовић је у једном јавном наступу лепо рекао да је “фашизам” најобичнија фраза невладиних организација. “Буди ти антилиберал!”, рекао је Жарко Видовић. То је снимак предавања у неком центру за проучавање Николе Тесле и његовог наслеђа.
Упркос тамној ситуацији треба бити оптимиста. Мислим да НВО, либералима и осталима, време НЕ иде на руку.
А сваки текст Антонића је без премца, изузетан, и погађа мету. То значи и да је г. Антонић достигао висок ниво анализе, али и да је “стање ствари” заиста тако.
Molim Administratora da obrise ove gnusne komentare doticnog Stanka (Lelice), to nema veza sa istinom, vise ima veze sa tabloidima koji nastoje da diskredituju jednu casnu i postenu porodicu. Sve ce se to ako treba i na sudu dokazati. Slobodan Antonic je citirao vredno delo, profesorka Jelena Arsenijevic Mitric, je jedan od najvecih poznavalaca postkolonijalne kritike kod nas.
@ Станко
Нема то везе са истином, све су то клевете за које ћете бити позвани на суд. Све то што се побројали није тачно. Свакоме је у Крагујевцу, а ускоро ће и у целој Србији бити, јасно о каквом се ту поганству ради, сличној оној из Немачке из године 1938. Тај клан који ти представљаш је нанео немерљиву штету угледу Универзитета, годинама сте харали и сад кад сте отишли у пензију одједном вам тај исти Универзитет не ваља, јер су славине заврнуте а од вашег (не)рада ни трага ни гласа. Политички се обрачунавате са неистомишљеницима, мењали сте странке сезонски. И кад вам је ректор стао на пут, ви сте хтели блицкригом да укаљате част не само њему, породици, него и читавом Универзитету, јер вама ништа није свето, ни крст, ни породица, ни слава, ни земља која вас такве трпи. Слуге сте, знамо чије, у овој истој колонизованој Србији о којој уважени Антонић прича. Било би добро да сте ви ти Другосрбијанци, али ви нисте чак ни то, јер стојите дубоко у сенци и само кад вам дојаве ви се скупите и крвожедно нападате поштени свет. Али истина је једна, неизмирива и ненадвладива. Не бих могао ни да вас назовем опслужујућим интелектуалцима, јер начин вашег атаковања нема везе са том високоумном сфером делања. И уместо да ми сада причамо о колонијализму ти си пренео таблоидни стил на овај дивни слободоумни сајт Стање ствари, у настојању да дневнополитичким и шовинистичким маниром, укаљаш не само нечији образ, него и његово дело. То само говори о моралу и злурадости твојих коментара. Ни Валпургијска ноћ, нити она Кристална која можда понајбоље одсликава ваш начин покушаја брисања аутора и његовог дела није успела, на сву срећу. И сад ми имамо пред очима ваш начин рада, који се потпуно уклапа, симптоматски у ово о чему Антонић прича, то је та квислиншка прича, која ће ударити на свете вредности, љубав, нацију, породицу, веру и која ће створити предуслов за безакоње.
Жалосно је што се с Антонићевог текста отишло у девијантности дневне политике. Ваљда цењени Антонић зна кога цитира, нећете му ви из редова назадних што се острвили на ректора ових дана као бесне кртице потурити и које ће књиге цитирати. Није вам овде место, на Вас је мислио Антонић на крају кад поентира “како бисмо некако изнашли пут из живог блата који чине три наша главна зла: потлаченост, корумпираност и издаја.”
@ Станко Овакав покушај дискриминације и говор мржње није одавно виђен на овим просторима. Хвала Антонићу за диван текст! Наставите само овако!
Ужаснута сам начином како је брутално нападнута професорка Арсенијевић, само зато што је ћерка ректора који свима смета. Ради се о изванредној професорки и треба да мислите и на то како ће бити њој кад објавите овако гнусне клевете у виду коментара. Ја поменуту књигу управо читам и могу да је препоручим свима, ту има посебан одељак Срби као Варвари у очима Европе, који бих препоручила свима да прочитају. На њега се највише позива Антонић у овом бриљантном пресеку нашег стања.
Молим све коментаторе да се врате теми и тексту. Размењена су мишљења обе стране, не могу рећи да су била блага, али сада је ДОСТА!
Александар Лазић
Антонић је један од ретких који се бави стварним проблемима овог друштва, а то је неоколонијална управа и страна контрола целокупне политичке сцене, посебно медија. Све се бојим што ће Ђока Вукадиновић да пренесе овај текст на НСПМ, макар оно под “вести из Србије” како је неке Антонићеве текстове третирао испод сваког нивоа. Волео бих да неко отворено каже, шта се десило са НСПМ, кога данас тај портал представља, и зашто многи који су некад писали тамо више не пишу, не због мене, мени је то јасно, већ због оних који по инерцији још увек верују у то, њих треба мало раздрмати и рећи да је цар го. Мало је глупо да се и дан данас тај портал води као “патриотски”, и то само зато што се изгледа избегава замерање бившим истомишљеницима и (бившим) пријатељима. Притом наравно не мислим на Радуна и још неке који су изгубили сваки кредибилитет, већ на оне који су чврсто остали на принципима, који критикују и власт и опозицију и цео лажни систем, било би корисно да кажу зашто нису више део НСПМ.
@Филипински гуштер: Мада сматрам да је чланак г-на Антонића стварно по садржају јасан, не слажем се с њим у процени да је Србија колонија. Колоније немају никакве органе сопствене управе, а Србија их има све (макар и формално) – дакле, могло би се рећи ако се баш жели ићи у правцу којим г-дин Антонић у расправи жели, да је Србија – рецимо – протекторат. Што се тиче присуства његових текстова на НСПМ, заиста сте у праву, јер – ако их и објави, г-дин Вукадиновић, упркос томе што је г-дин Антонић од самог почетка постојања тог сајта био, и још увек (макар формално?) на импресуму слови као члан Уредништва, изгледа да Вукадиновић намерно блокира стављање Антонићевих текстова међу “главне“ чланке, и само их понекад пушта у рубрику “Србија“, уз брзо потискивање “на дно“. Зашто је то тако? Љубомора? Ривалитет? Политичка неслагања? Све је могуће…Не може се чак искључити ни то да тиме г-дин Вукадиновић плаћа цену за повремено појављивање својих текстова у рубрици “Погледи“ у “Политици“, у којој је Антонић већ одавно “persona non grata”.
@Јован Јовановић
Ово је дефиниција из Британике: Неоколонијализам – контрола мање развијених држава од стране развијених индиректним средствима. Дакле, Србија можда није колонија у класичном смислу, али јесте у новом, модерном смислу, отуда и термин “нео” уз колонијализам
Мислим да су разлози Антонићевог одуства, или непримереног присуства на НСПМ далеко малигније природе, и да се ту не ради о пуком ривалитету. Њих двојица нису једно време већ на истим позицијама, нити на истој страни. Ко је ту променио страну, лако је рећи ако се упореде наступи и текстови једног и другог од раније и данас. Ђока се судио са онима са којима је данас у истом табору, он се десет година борио против друге Србије и жутих фракција, био је на линији оног старог ДСС-а, који је данас уништен. Мислим да је Вукадиновићу у овом тренутку једино битно како да од политике што боље живи, газећи све своје старе принципе и стара убеђења. И није једини, заправо су у мањини остали они који не праве труле компромисе.
Kolonizovanju Srbije nazalost doprinose i oni koji su podanički nastrojeni prema kolonizatorima, petokolonaši, i lazni rodoljubi. Srbija mora da se reši i jednih i drugih. Antonić je u pravu, kao i citirana J.A. Mitrić, sam citat nije sporan, je tačan, ali autor tog citata nanosi štetu sopstvenoj zemlji svojim postupcima, bez obzira na to šta misli o kolonijalnim silama, i ma koliko to bilo tačno. Ne slazem se da to nije u vezi sa Antonićevim tekstom, jeste jer je korupciju pomenuo, pored izdaje, kao jednu od ključnih stvari koje doprinose kolonizaciji naše zemlje. Mnogi misle da Univerzitet u Kragujevcu strada zbog sile vlasti, čak i da je tako, to ne znači da oni koji su pod optuzbom nisu krivi, jer su dokazi tu. Trebali bi svi da se ograde i od korumpirane vlasti i od korumpiranog Univerziteta. Vucić i njegova vlast su šljam i otpad, ali nažalost, ni univerzitetska elita nije ništa manja štetočina. Svako ko je bio na fakultetu nekom zna koliko tu ima otpada, lazova i lopova. A to nas uništi. Niko ne spori naučni rad ni mlade Arsenijevićeve, ni njenog oca, sporne su malverzacije i nepotizam. Doduše u slučaju sina sporan je i naučni rad. Koliko god da je neko etabliran u nečemu, ne daje mu za pravu da postane silnik i bahat i smatra sebe vecim od sopatvene zemlje. Ni Vucić, ni Arsenijević. Niko nema to pravo. Shvatite da ti ljudi uzimaju nas novac, naša sredstva, to je svakako u vezi sa Antonićevim tekstom. Antonić je u pravu, a ova obrazloženja su samo dopuna opisa tog stanja. Nas unistavaju i spolja i iznutra. Nama EU i SAD nisu prijatelji, to je očigledno, ali moramo da shvatimo ni da EU ni SAD nije rekla i naterala korumpiranu elitu da bude korumpirana. Njihova korumpiranost ide ovima na ruku. Zašto da bilo kome dajemo bezrezervnu podrsku, ako se ogrešio, neka ispasta za tu grešku, ni manje ni više, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga, sto bi rekla epska pesma. Ovaj narod da je sreće, najurio bi i Vučića, Dačića, Šarčevića, ali i Arsenijeviće, jer su korumpirani i stete zemlji, ma koliko da su sposobni kao strucnjaci u oblasti za koju su se školovali. U suprotnom, mozemo samo davzatvaramo oci pred Vucicevom izdajom i Arsnijevicevom korupcijom. A ti se narode i dalje međusobno napadaj i deli za jedne ili za druge i zivi od crkavice koja ti ostane od onoga sto strane banke i preduzeća odnesu i domaća korupcija pojede. Ili Srbija ili korumpirana i podanička elita, sami biramo. Neka nam Bog pomogne, ali i mi sami mora da čistimo šljam i otpad.
Доста бре више коментара и помињања Универзитета у Крагујевцу. Треба да Вас је срамота, наручили сте рента а новинарку у таблоиду која блати 10 дана ректора само зато што је ваше налогодавце уредно послао у пензију.
@xyz То како си поставио ствари у принципу може да прође (наравно да је наша елита сарађивала у свему овоме), само поново долазимо до питања “кокошка или јаје”. Да није било прво систематског подривања, роварења, агресије, пропаганде, више стотина милиона уложених у подривање, освајање медија један по један (стимо се како је НИН окупиран), преузимања институција, плаћање више хињада НГО апаратчика који сервисирају њихове интересе, корумпирања по институцијама, универзитету, култури, вероватно да не би имали овај ниво корупције и контроле. Имај у виду да то није остварено за два дана, требало је четврт века и више да се разори ова држава, и питање је како би се и неке јаче државе носиле са овим чему смо ми изложени. Ви имате ситуацију да вам пред очима постају колаборационисти, европејци, атлантисти људи који су колико до јуче имали неке принципе, борили се поштено. НАТО лобиста Дарко Трифуновић је пре неку годину заиста био на српској страни, демонтирао Сребреницу и осталу пропаганду, а сад је НАТО лобиста прича другу причу. Имате и у Црној Гори људе који су до јуче били Срби, а данас су заклети Дукљанегрини. Предуго ово траје, и иако се наша елита показала лоше, треба увек прво узети у обзир каквој смо агресији изложени. Не кажем да није могло боље, наравно да је могло, да се пружи неки отпор, али то нам је, што нам је,
Poštovani profesore Antoniću, u svemu se slažem sa vama, čak i ja se trudim, koliko mogu, da što većem broju ljudi bude jasno kolonijalni položaj Srbije i nečasno, anacionalno, slugeranjsko, veleizdajničko delovanje drugosrbijanaca, kao i najvećeg dela političke elite na vlasti. Ali žao mi je da ste na kraju teksta pomenuli Švedsku. Zašto niste rekli: Francuska ili Austrija nisu kolonije, ili Francuska ili Italije nisu kolonije. Sigurno je da ni Švedska nije kolonija, ali je istovremeno možda najidiotskija, najdegenerisanija, najizopačenija zemlja valjda celog sveta, koja može biti sve samo ne primer. S poštovanjem.
Evidentno je da problem kolonizacije i neokolonizacije postoji, te se mogu eventualno sporiti odredjena stanovista postovanog Antonica, ali se ne mogu sporiti ni njegovi doprinosi (izmedju ostalog i ovim tekstom) ni istinitost kazivanja u knjizi prof. J. Arsenijevic. Gotovo je neverovatno da neki od komentatora “spadaju” na prosudjivanje tekstova na osnovu novinskih napisa, i na osnovu porodicnih odnosa… Ali to je samo jos jedan od sigurnih pokazatelja koliko nam je drustvo gladno senzacija, a da sa druge strane ne obraca paznju na sve dugogodisnje procese koji doprinose unistavanju identiteta srpskog naroda. Sveukupno, to je velika sramota. A Antonicu i prof. Arsenijevic svaka cast sto su se osmelili da progovore o onome sto drugi nece da vide.
Антонић увек у среду, посебно ово кад прича о банкама. Само да још једном апострофирамо ко су петоколонаши овде, да потцртамо под српски, да подвучемо црним графитом: ови што бране Србију насупрот крагујевачког ректора, нека кажу зашто су ти “великосрби” ишли у Пазар код муфтије Зукорлића молећи га за амандмане којим се смањује аутономија универзитета. То су господо, ови што нама, правим патриотама, причају о моралу овде.
У пољу етике врло је важно оно што се на енглеском каже, “Practice what you preach.” На то се своди све што сам рекао, а ко не разуме, шта ћу му.
Знамо сви добро да се никад не бисмо лечили код лекара са купљеном дипломом.
Али ћемо зато цело друштво, његово уређење и вођење, препустити људима који пишу једно, а раде стото. Као, уосталом, и политичари. У данашњим “колонијалним демократијама”.