Где је изгубљено сећање на злочин? У Седмици говоре епископ Јован Ћулибрк, аутор филма о Старом сајмишту и директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина и песник Горан Бабић
Вељко Ђурић Мишина, Ана Томашевић и Горан Бабић
После телефонског укључења епископа славонског Јована (Ћулибрка), у емисији су дебатовали Вељко Ђурић Мишина и Горан Бабић.
Директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина говорио је о првом приказивању свог филма „Концентрациони логор Земун“, одговорио је на питање о забораву злочина: „Због унутрашње политике Јосипа Броза и целог система наметана прича о забораву, јер би свако дубинско истраживање злочина у Другом светском рату пореметило њихову револуцију и политику братства-јединства.“
Вељко Ђурић Мишина се осврнуо и на уплитање политике у стручне и научне ствари: “Очито да је постојало мишљење, и комунистичке Југославије и ове социјалистичке Србије – од 1991. до стицања независности – да се ништа не дешава (у вези са Старим сајмиштем). Позната је одлука Ненада Богдановића, бившег председника Скупштине града Београда, да се не сме ништа радити са Старим сајмиштем, напротив – да га треба реконструисати у један пословни објекат. У његово време извршена је приватизација објеката – отуд данас ресторани и приватна имовина на Меморијалу који је под заштитом државе. Није, дакле, смело да се дира Старо сајмиште, док није дошао човек за председника Комисије, владика Јован Ћулибрк, који је покренуо целу причу.“
Песник Горан Бабић, чија је бака страдала у логору Старо сајмиште, није се сагласио са мишљењем Вељка Ђурића о одговорности Јосипа Броза и осталих: „Јосип Броз је умро пре 30 година, а ових последњих 30 година се не ради ништа… Није ваљда мртав Броз забранио?! То је дио те кампање, која с времена на време избије, да би се прикрила истина. Битно је преносити сазнања млађима, да се не заборави и не прећуткује.“
У емисији се није могло пренебрећи ни питање улоге генерала Милана Недића, иако логор Старо сајмиште није био под његовом управом.
Вељко Ђурић Мишина: „У мом филму се говори да је Милан Недић спасио одређен број припадника ромске заједнице, јер су ти припадници били његови војници при преласку Албаније. Наравно, није спасио све. Влада Милана Недића имала је двојак приступ проблему Рома – посебан однос према чергарима и посебан однос према онима који су стационирани по селима, да кажем – на хришћане и муслимане, или на српске и румунске Цигане. Није спорно његово залагање да се спасе 700 (ромске) деце и стараца које су Немци допремили на Сајмиште у лето 1942. са Козаре.
На ово је реплицирао Горан Бабић: „Мене то подсећа на случај Француза Петена и на однос који су Французи имали према њему као сараднику Немаца. Тај Француз је био осуђен на смрт, али је био престар па није извршено.“
Вељко Ђурић Мишина: „Неоспорно да Милан Недић није имао велика права у тој власти. Можемо да се споримо да ли је морао да се прихвати или није морао, претпостављам да је преломио када су му Немци рекли да ће поделити Србију између Хрвата, Мађара и Бугара, па ће њихове границе бити на Морави или ћеш се ти (Недић) тога прихватити. Старо сајмиште, у то време концентрациони логор Земун, налази се на територији Независне државе Хрватске, и под искључивом ингеренцијом немачке Гестапо службе. Јеврејско питање у Србији је делић глобалног коначног решења како су га нацисти формулисали 1930–их година. Оно што се може замерити Милану Недићу јесте да су његове службе учествовале у прављењу спискова и привођењу, односно на неки начин окупљању, припадника јеврејске заједнице. Нема доказа да је иједан српски грађанин или грађанин Србије српске националности убио Јеврејина у таквим случајевима. Као што нема доказа да је иједан немачки војник убио Јеврејина на територији НДХ, убили су их Хрвати – да ли звани усташе или домобрани…“
Горан Бабић: „Није то само код Недића, слично је и у случају Степинца… И Степинац је неке из Јасеновца вадио, а неке није… Недић је могао, на крају баладе, да дâ отказ – и да не судјелује у том ужасу. Нико од њега није тражио да иде у рат против Хитлера, али није морао ни да помаже.“
Говорећи о могућностима „регионалне сарадње“, Вељко Ђурић Мишина је закључио: „Проблем Старог сајмишта морате посматрати у ширем контексту. Добар део заточеника на Старом сајмишту, можда чак 75 одсто, доведен је са територије НДХ-а, а добар део заточеника који није био радно способан враћен у Јасеновац, и тамо убијен. Када отворите проблем Старог сајмишта, морате да отворите и проблем Јасеновца, и то на великој сцени! Када отворите проблем Јасеновца, отварате проблем Јадовна и осталих хиљаду и нешто јама… Бојим се да ће се уплести политика и да ће се ово отаљавати.“
ПОСЛУШАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ
Уредник и водитељ: Ана Томашевић
Наслов, опрема и транскрипт: Стање ствари
(Радио Београд 1, 4. 2. 2018)
Categories: Преносимо
Nije Milan Nedic pravio spiskove jevreja,spiskove jevreja su pravili folksdojceri komsije nemci,oni su znali za svakog jevreja u pancevu vrscu ili zemunu,nisu im bili potrebni srbi ni Milan Nedic
По ком то закону или логици ”мора да се почне од Сајмишта” да би се ”отвориле” остале јаме?? Ето су биле отворене пребиловачке јаме па су сада миниране и забетониране.
Пре ће бити да је Сајмиште пробни пројекат за лажно представљање геноцидности Србије према мањинама, ромској и јеврејској. Ако ово успе, следи забетонирана верзија миноризације Јасеновца као србског стратишта. Укратко, испоставиће се — Срби геноцидни према Јеврејима, усташе нешто мало према Јеврејима/Ромима/Србима (те смо једнаки у том злочину, чак и по бројевима, осим што је нама у међувремену натоварена Сребреница и сваки саобраћајни удес од Загреба до Горажда 1991-1995).
Poštujem pravo da svako može da iznese svoje mišljenje i da to svoje mišljenje i argumentovano brani. Sa posebnom pažnjom sam pročitao stavove gospodina Veljka Đurića Mišine, pre svega što je istoričar, a zatim zato što je direktor Muzeja genocida. Ovo nije način da diskutujem sa gospodinom Veljkom Đurićem Mišinom, ali želim da ukažem da su moji stavovi suprotni stavovima direktora Muzeja genocida. Na osnovu govora i obraćanja, uredbi koje je potpisao, aktivnog učešća u događajim uoči II Svetskog rata i tokom rata, uveren sam da je Milan Nedić pogazio svoju oficirsku reč, da je prihvatio i podržavao nacističku ideologiju, da je progonio, hapsio i ubijao Srbe koji su se borili protiv okupatora i koji su štitili teritorijalni suverenitet i integritet svoje srpske otsđbine, da je bio antikomunista, antisemita, izdajnik i ratni zločinac.
S´ poštocanjem
Aleksandar Nećak, član Upravnog odbora Muzeja genocida.
Господину Александру Нећаку,
Које сегменте нацистичке идеологије је прихватио генерал Недић? Није ми познато да су у Србији вршени они облицу друштвених реформи карактеристичних за Нацистичку Немачку.
Такође бих био веома захвалан да разјасните које догађаје уочи Другог светског рата сматрате одлучујућим поткрепљењем за тврдњу да је он још тада прихватио нацистичку идеологију? Претпостављам да би се ипак морала направити разлика између прихватања немачке војне и политичке доминације у Европи после француског краха (што су прихватили многи југосовенски и не само југословнекси официри) и прихватања нацистичке идеологије. Једно је сагледавање ситуације ”на терену”, друго морално опредељење. Није ми познато да је генерал Недић био заговорник прихватања немачке доминације као добродошле, Богом дане чињенице – али јесте да је пратио шта се збива и да је сугерисао да се држава у складу са тиме и опредељује.
Било би добро да се која каже и о његовом антисемитизму. О антикомунизму не морате, то је позната ствар која му само служи на част.
@ Don Quixote
Не замерите, бојим се да ни Ви, као ни ја доскора, нисте имали информације о “Сајмишту” односно Концентрационом логору Земун, како му је било званично име. Он је прво служио регуларној немачкој војсци за прикупљање, а потом и истребљење Јевреја, великим делом у камиону са отровним гасом, су били превожени до Јајинаца и на тај начин је ликвидирано 5000 Јевреја од укупно ликвидираних више од 14 000 на подручју окупиране Србије (сви ликвидирани од Немаца, за разлику од НДХ у којој су Жидове ликвидирали домаћи становници) ; затим ликвидацију Рома из Србије, а када је јеврејско питање “затворено”, исти логор је послужио за уништавање 7000 деце српске са Козаре. Надам се да ћете погледати филм о томе без предрасуда.
@ Aleksandar Nećak
Поштовани господине Нећак, најтоплија захвалност што сте се укључили о расправу. И сам добрим делом имам мишљење слично Вашем, особито када су у питању неке области друштвене и културне политике Недићеве владе, о којима се, да ли намерно?, мање говори у јавности, мада је, чини ми се, то подручје последњих година расветљавано у историографији.
Ви сте написали:
Na osnovu govora i obraćanja, uredbi koje je potpisao, aktivnog učešća u događajim uoči II Svetskog rata i tokom rata, uveren sam da je Milan Nedić pogazio svoju oficirsku reč, da je prihvatio i podržavao nacističku ideologiju, da je progonio, hapsio i ubijao Srbe koji su se borili protiv okupatora i koji su štitili teritorijalni suverenitet i integritet svoje srpske otsđbine, da je bio antikomunista, antisemita, izdajnik i ratni zločinac.
Потпуно стојим иза ваших речи, и мислим да би српски официри, међу првима, требало да се успротиве рехабилитацији генерала Недића. То што је та рехабилитација, почела крајем осамдесетих и почетком деведесетих од стране нових квислинга, чини ту потребу ургентнијом за све слојеве српског друштва. Сведоци смо, међутим, да питање Недића стално “потежу” неке екстремистичке организације блиске службама различитих власти последњих година.
Негативно одређење према Недићу, наравно, не потире заслуге Томе Максимовића у организацији прихватања српских и словеначких изгнаника итд.
Тешко је и комплексно то питање око Недића, утолико пре што се често разговара а да се не води рачуна о бројним чињеницама. Милан Недић и није био официр током рата, будући да га је је тада једина легална влада Краљевине Југославије ражаловала и одузела му све чинове и одликовања. (Утолико је г. Нећак у праву око официрске части) Оно што је, међутим важно а губи се из вида, то је да је он деловао у складу са Хашкiм конвенцијaмa о вођењу рата из 1899/1907 у домену владања/понашања локалних цивилних власти на окупираној територији, што је очерупана Србија и била. Штавише, оно што је потписивао, потписивао је уз навођење: “…по наређењу окупационих власти”, па се може расправљати само о ономе што је урадио супротно Хашким конвенцијама, итсл… Морална питања су нешто друго, она остају у надлежности историчара, социолога, философа.. и наравно, свакога од нас.
Оно што ме ипак више брине, јер је реч о хиљадама људи, је чињеница занемаривања српских жртава које су идеолошко политички, изгледа, и данас неподобне. Хоћемо ли проговорити о неколико хиљада српских устаника похватаних у немачко усташко партизанској операцији Трио у источној Босни с пролећа 1942. и отераних у Лагер Семлин? Или, о такође више хиљада бораца Краљевине Југославије дотераних после немачко италијанске операције Шварц, у Лагер Семлин (али и у друге) од којих су неки ту и убијени, док су за друге ти логори били транзитни, пре одвођења у логоре у Пољској или у Маутхаузен?
PS
До када ћемо морати да трпимо бољшевичко именовање немачких нацистичких логора на српском језику, или пак називе које су им комунисти наденули да би и тако понизили Србе? Колико је нас чуло аутентично име за “логор Бањица”?
(Најбрже решење: Погледајте транскрипте са суђења у Нирнмбергу, на интернету су)
Господине Милоше,
није могуће прихватити неке сегменте нацистићке идеологије, а неке не. Или је неко нациста или није. Као што девојка не може бити мало или много трудна, или јесте или није.
Ја нисам рекао да је Милан Недић уочи рата прихватио нацистичку идеологију. Ја сам навео да је исполјио своју прврженост нацистикој идеологи и пре почетка рата. То се види из његовог обраћанја, по реактивиранју, Трећој армији. За то вам цитирам текст историчара Милована Писарија који гласи:
Milan Nedić je i pre rata bio poznat kao germanofil. Kao general je bio na čelu Ministarstva vojske i mornarice, ali je bio smenjen zbog veza sa Ljotićem i otvorenog zalaganja za svrstavanje Jugoslavije uz Nemačku. Reaktiviran je uoči Aprilskog rata kao komandant Treće armije. Njegov zadatak je bio da brani jugoistočnu granicu od nemačkog napada iz pravca Bugarske. Završetak kratkog rata ga je zatekao prilično daleko odatle, na Palama. Izbegao je zarobljeništvo, a 19. aprila se vratio u Beograd. Nemci su mu odredili kućni pritvor, ali su ga ubrzo pustili na slobodu.