Уметник не сме себе да уздиже над политичарем и да се згражава над његовим плиткостима, нискостима и издајама, док и сам – поново – не поверује да може бити што бити не може
Владимир Коларић
Пол Валери је рекао да велики уметници сами стварају своју публику, они, речима једне наше глумице, покоравају публику уместо да јој подилазе. Уметност, из такве перспективе, није роба, где је понуда у потпуности условљена потражњом. Кад одговара захтевима публике, каже Микел Дифрен, уметност се повињава захтевима система, који потхрањује митску слику која је публика створила о самој себи: шипарица потхрањује формирану слику саме себе, и своју улогу у систему, тиме што чита љубиће.
Да ли то важи и за политичара, који, ако је велики, сам ствара своје следбенике, бираче, не нуди им оно за шта мисли да желе да чују, него једно моћну причу, визију, која својом снагом привлачи људе, као магнет, или, неко ће рећи, као говно ројеве мува? Да, неко ће рећи, такав је прави политичар, а не популисти који подилазе ниским страстима гласача, нудећи им лаке одговоре. А још већи је онај који је тек безлични део функционалног система, где је управа тек сервис грађана, где никакве величине, осим хоризонталне величине система, заправо и нема.
Проблем је у томе што се популистима данас називају они који се ритуално не клањају доминантним наративима, а њихова полуларност је понекад пре ствар рушења или непоштовања окошталих форми него нуђења лаких одговора. Јер и лаки одговори су неки одговори, бољи од безличног ћутања, док сви осећају да се њихов свет распада, да се не распада само њихов осећај смисла, него и она врло опипљива економска база.
Прави политичар се не обраћа митској слици бирача о самима себи, него бирачу, његовим истинским интересима. И он је велики само онолико колико грађане натера да бар мало разбију ту митску слику о себи, ту усистемљеност, и препознају шта је заиста њихов живот. Који може да запали ватру у људима, да их врати њиховим животима, њиховој стварности, која свакако није у страху од свега и свачега, клањању златном телету или хипнотичком замајаношћу сликама лажи.
Утолико велики политичар може бити уметник. Али можемо ли од политичара тражити да буде оно што још одавно ни уметност није?
Уметник не сме себе да уздиже над политичарем и да се згражава над његовим плиткостима, нискостима и издајама, док и сам – поново – не поверује да може бити што бити не може.
Снага уметности, снага онога што би морала да буде култура је у томе – у том буђењу, у тој енергији, у том подрстреку. Јер, иначе, чему све то гомилање речи и слика, све то брбљање? Осим да нас моћник, са златним печатним прстеном на руци, не потапше по глави, благосиљајући нашу верну службу, а можда чак бави и неку мрвицу са своје раскошне трпезе. И да будемо задовољни што смо бар још некоме потребни.
Не, никако. Бољи смо од тога. Људи гледају у нас, очекујући да им отворимо погледе.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
Оставите коментар