Драган Петровић: Црна Гора и митрополит Амфилохије имају истакнуто место у одбрани КиМ

Драган Петровић је подвукао специфичну снагу и отпорност српског елемента у Црној Гори и уопште Црногораца и Херцеговаца, као и динарског елемента у целини, који се традиционално истиче храброшћу, отпорношћу на изазове, чврстим ставом у супротстављању било каквој неправди

Српство у Црној Гори и Херцеговини аутохтоно, није „увезено из Србије“

У интервјуу који је др Драган Петровић дао Теши Тешановићу, водитељу водећег опозиционог медија у Србији Балкан инфо, а који је трајао преко два сата, доминирају теме о актуелном проблему у вези Косова и Метохије, убиству Оливера Ивановића, реакцији Амфилохија Радовића на капитуланску политику Александра Вучића по косовско-метохијском питању, промене у Европи и међународној политици.

Посебну пажњу свакако изазива део о стању у Црној Гори, где је Петровић акцентирао специфичност позиције у оквиру Српства које има традиционално Црна Гора и Херцеговина, као и динарски елеменат у опште као посебан центар Српства паралелно са Србијом, како у историји, тако и данас. Српство у Црној Гори и Херцеговини је аутохтоно, миленијумска тековина, она „није увезена из Србије“,, већ паралелан   центар Српства, са специфичним психофизичким елементом, о чему су говорили и водећи стручњаци попут Цвијића и Дворниковића – Динарски елемент.

То је богатство Српства, његова разноликост у менталитету, па делом и у посебном положају током појединих историјских епоха, што је истакнуто код већине европских народа (Италија, Немачка и др.). Са друге стране ништа тако не повезује српски народ, све његове историјске области, попут Косова и Метохије и свакако да Црна Гора, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије имају своје истакнуто место по том општенационалном питању, а не само да је то монопол отуђеног и проблематичног властодршца какав је то данас Александар Вучић и његови спољни ментори, исти они који држе на власти на један недемократски начин самог Ђукановића.

Петровић, који је између осталог и доктор историје, указао је на неутемељеност у делу медија у Црној Гори и снимљеној серији о Божићној побуни, да је Црна Гора била „окупирана 1918“, што је тешка неистина. Црна Гора, источна Херцеговина, Метохија, Дубровачка регија и приморје на северу све до Неретве, припадало је Зетској бановини са центром на Цетињу, у оквиру територијалне организације Краљевине Југославије, патријарх српски Дожић је из Црне Горе, а сам краљ Александар Карађорђевић и његов отац краљ Србије Петар су живели на Цетињу у делу живота и орођени са династијом Петровић.

Тако је књегиња Зорка најстарија кћерка краља Николе Петровића супруга краља Петра и мајка краља Југославије Александра Карађорђевића. Наравно то не значи да се питање положаја династије Петровић и њено право на посебне почасти и статус, као што је то решено у Немачком уједињењу рецимо, могло урадити на бољи начин, посебно имајући у виду допринос династије Петровић-Његош за Српство и посебно Црну Гору у новијој историји у целини.

Др Драган Петровић је поновио истакнуту улогу коју је у фарси од државног удара имао режим у Београду и сам Вучић који су наводно „уочили“, без изношења било каквих доказа, „да је Ђукановић у праву“ тврдећи да се из Србије припремао тај квазидржавни удар у Подгорици октобра 2016, што је на крају послужило да се Црна Гора недемократски, без референдума угура у НАТО, а Милов режим сачува власт. Сам Ђукановић као кључни „доказ“ о квазидржавном удару наводи накнадну тврдњу самог Вучића по том питању.

Петровић је подвукао специфичну снагу и отпорност српског елемента у Црној Гори и уопште Црногораца и Херцеговаца, као и динарског елемента у целини, који се традиционално истиче храброшћу, отпорношћу на изазове, чврстим ставом у супротстављању било каквој неправди. Примери професора српског језика на Филозофском факултету у Никшићу, држање лидера Демократског фронта и бројних присталица њихових током вишегодишњих демонстрација против недемократског режима Ђукановића и стоички отпор и разноврсне жртве које су поднете у том правцу задивљују и реално представљају пример у односу на прилично конфузно и пасивно држање опозиције према недемократском режиму Вучића у Србији.

Ипак, Петровић је изразио оптимизам, да паралелно са променама у окружењу, у међународној политици, где мигрантски проблем, вишедимензионала криза Европске уније, те појава бројних европоцентричних и суверенистичких странака и покрета широм Европе, те јачање Русије, БРИКС, поновни избор за председника Владимира Путина, крах погубног неолибералног економско-социјалног концепта, дају повољније околности и за српски фактор на Балкану. Поред свега тога потребна је борба, синдикална, страначка, народна, да се медијски мрак и недемократски режим у Србији, као и онај у Црној Гори промене. Са друге стране уз све евентуалне пропусте по појединим питањима Република Српска и њена руководећа елита се прилично успешно сналазе у односу на све изазове. Данас, економско-социјална неправда неолиберализма, косовско питање, заједнички притисак који долази од великоалбанског концепта, традиционално савезништво према Русији и другим историјским савезницима, уједињује српски народ, ма где живео, и по том питању је православна црква, СПЦ, изузетан фактор опстанка, а Митрополија Црногорско-приморска има своју истакнуту улогу на челу са митрополитом Амфилохијем Радовићем. Исто тако као што је, упркос свим проблемима српски народ још увек јединствен данас исто тако нас повезује заједнички језик, Српска православна црква, историја и изазови са којима се суочавамо.

Наслов и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 3. 2. 2018)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading