Преносимо полемику уредника Српског културног клуба Остоје Симетића и нашег Николе Варагића о предизборној коалицији Двери и Доста је било за београдске изборе

Саша Радуловић и Бошко Обрадовић

Остоја Симетић: Сердар Боле и војвода Радуле

Слушајући како вође ДЈБ и Двери хвале један другога, наслов ми се сам наметнуо. Писао сам, пре неких месец дана, о најава за склапање ове коалиције. Тада су ме дверјански активисти и симпатизери оптуживали да подмећем и љагам покрет.

Но, вријеме је мајсторско решето, па се, врло брзо, показало да је дим прикривао ватру.

Желим на овом месту да кажем свој став о разлозима Двери и достајебилаша да склопе предизборну коалицију за београдске изборе.

Под један: Кључни мотив је сазнање да је прелазак цензуса обема партијама , у најмању руку, прилично неизвестан, па желе да математички обезбеде себи парламентарни статус у престоници. Истини за вољу, оне странке које не успеју да уђу у београдску скупштину, биће у врло тешком положају са озбиљно умањеним изгледима на политички успех у будућности.

Два: У сваком погледу, чланови и гласачи, Двери и ДЈБ, су толико различити по својој суштини, да би ми тешко било да их замислим на заједничкој кафи, а камоли на изборној листи. Међутим, политика је опојно средство без премца, па жеља за опстанком у жижи збивања надјачава све принципе.  Неутралном посматрачу би деловало запрепашћујуће што је гејфрендли признавалац општинског „геноцида“ у Сребреници и косовски „реалиста“, Саша Р. лакше пронашао заједнички језик са Бошком О. неголи са својим имењаком Сашом Ј. Истом разматрачу овдашњих политичких прилика могло би деловати необично што се Бошко О. радије удружио са помињаним бившим Вучићевим министром, него, како то поједини чланови Политичког савета Двери истичу, себи много ближом и сроднијом Демократском странком Србије.

Сукоб двојице Саша је породична свађа. И један и други су грађаноиди. Обојица би клањала у Поточарима, допустила педерима да усвајају децу и уважавала „реалност“ у смислу решавања статуса КиМ. Оно што их дели, јесте лидерска сујета. Ко ће бити главни даса либерашке опозиције јесте питање по ком је уследио раздор. Нико неће да сабије рогове. Слично је и са односом ДСС и Двери. И Бошко Обрадовић и Милош Јовановић би хтели да буду неприкосновени лидери патриотске политичке сцене. Обрадовић сматра да му његова тренутна, у процентима изражена, популарност, даје за право, док Јовановићу делује да му то првенство припада због разлике у образовању и каријери, држећи да као универзитетски наставник има већу тежину од бившег библиотекарског радника. Но, нити је радна књижица једини параметар од значаја у овом смислу, нити су то тренутни проценти. Елем, сујете нису ослобођени ни националисти ни апатриди српске политичке мочваре.

У светлу изложеног, могуће је идентификовати рацио и логику у поступању Двери и Доста је било. Њихов примарни циљ, неко би рекао фикс идеја, (тако је и код осталих помињаних странака), јесте лично позиционирање на лидерско место унутар своје идеолошке групације. Зато они пре сарађују са сопственим идејним противницима, неголи с истомишљеницима. Једни друге не доживљавају као конкуренцију. Трансфер бирача и њихових преференција на релацији Двери – ДСС (Чак и Јеремићева партија је, макар реторички и по неким кадровима, (чак и СРС) светлосним годинама ближа дверјанима од радуловићеваца.) и обрнуто је више него могућ, ако обе странке егзистирају на политичкој сцени. Прелазак из Двери у ДЈБ није – или је готово незамислив. Лутање гласача од Саше Радуловића до Саше Јанковића је могуће, мале су нијансе које их деле, док ће мало који бирач ДЈБ-а пожелети да, након разлаза коалиције, гласа за Двери. На овај начин, једни друге користе као рачић и саса, да прегурају цензус, без опасности претапања бирачког тела. Чист рачун, дуга љубав. Уколико би поступали сходно сопственим програмима и идеологијама, те на тај начин одабирали коалиционе партнере, постојала би могућност претапања бирача и губитка одређеног процента подршке ако би се, лидери сродних странака наметнули као бољи, речитији, образованији, способнији. Овако, у савезу са суштом својом супротношћу, и једни и други тај ризик своде на минимум. То је логика која има математичку потпору. Етички је, сасвим друга прича.

Саша Радуловић

Двери и ДЈБ су решиле да своју торину омеђе, да покушају да унутар политичког биотопа у ком егзистирају заузму што бољу позицију, па тек онда да размишљају о програмима. То је њихово право. Било би пристојно да ово јасно и гласно кажу народу. Скупили смо се само да бисмо прешли цензус. Ћао, нема више, што би рекао покојни Минимакс.

Три: Доста је било „Српског становишта“, рекао је увек луцидни др Павле Ботић на вест о склапању ове коалиције. Негативно су се о њој изразили и аутор дела чији наслов фигурира у Ботићевој пошалици, др Мило Ломоар и академик Коста Чавошки. Бошко им је, онда, преко новина, објаснио да није посао Политичког савета да дума о локалним коалицијама, као и да се савет неће сусретати до завршетка избора. Занимљиво је што су ангажовани дверјани, који су се донедавно, заклињали у наведене ауторитете брзо окренули ћурак наопако и почели исте да третирају ко као искључиво саветодавце, ко као оматорела зановетала лишена рационаности и практичног духа. Ту је видљив пад духа нашег просечног сународника. Одједном Југослав Кипријановић и Срђан Ного боље знају шта је за српску политику добро и важно него Чавошки и Ломпар.

Погођени негативном реакцијом дела симпатизера, вође достајебилашкодверјанског удруженог изборног подухвата, лансирале су малоумну тезу да је свако ко их критикује вучићевац. Једнако тупаву логику, да је свако ко с националних позиција оспорава Вучића – корисни идиот, годинама већ развија Жељко Цвијановић, само интелигентније и с више стила.

Четири: Лично, не мислим да је ова коалиција сувише штетна за српску патриотску политику. Двери су, по мени, за кратко време свог политичко партијског деловања, показале да нису оно што смо од њих очекивали и да су, тек једна од многих странака, чији су лидери пали на истом испиту на ком је индекс враћен и другим политичарима – амбицији и сујети. Демократска странка Србије, једини преостали представник озбиљне родољубиве политике је прикована за земљу, иако покушава прилично квалитетним наступима и каналима комуникације, да се приближи јавности. Мислим да је хипотека прошлости претешка за њена нејака леђа и да ће је тај терет смрвити, можда већ на овим изборима, а можда по губитку парламентарног статуса коју годину касније. Могуће је, наведимо и то, да ова дверјанска непринципијелност прелије део њихових гласача ДСС-у па да ова ипак преживи. Но, то ми делује недовољно вероватно.

Анализи ваља додати и улогу СРС. И тамо, несумњиво, има српских патриота, али близина Војислава Шешеља не трпи политику. Зато радикале више не рачунам у потенцијалне савезнике. Без Шешеља и његових доглавника, била би то друга ствар.

Можда ће пропаст ових партија отворити простор израстању једне нове снаге, која ће друштву понудити сасвим друкија, оригинална решења, без страха у дирање свете краве, садашњег облика представничке демократије. Та би снага могла и чвршће да се ослони на конзервативно хришћанску мисао, те да формира систем вредности који би био лек за пресахлу душу овог народа.

Васкрсења не бива без смрти. Зато, нема очајавања, нема предаје. Будимо храбри и истрајни, па ћемо се, једног дана и ослободити.

(Српски културни клуб, 26. 1. 2018)

Никола Варагић: Одговор Остоји Симетићу

Никола Варагић

Није свако, ко у овом тренутку критикује коалицију Двери и ДЈБ, вучићевац. Мислим да ти из неких других, својих разлога, критикујеш Двери и Доста је било.

Вучићевац је онај националиста који критикује Двери више него СНС и не би потписао Апел. То се односи на напредне националисте који више нападају Двери него СНС. Ти критикујеш СНС колико и “жуте“, потписао си Апел. Бошко је исто као и ти потписао Апел. Коалицију Двери и ДЈБ критикују и они који подржавају Ђиласа и они попут Кесића и Њузнета који су за улазак у ЕУ. Двери и ДЈБ желе да победе напредњаке, али да се “жути“ не врате на власт.

Такође (ни ово се не односи на тебе), приметио сам да је међу онима који говоре да је Бошко сујетан човек много сујетних људи, који се одмах наљуте ако не прихватиш њихов савет или план, а они наравно мисле да је то што они предлажу најбоље решење за Србију, само да нађу неког да га спроведе у дело уместо њих.

Колико сам разумео, за Двери није било спорно да уђу у коалицију са ДСС, него је за ДСС било спорно да уђу у коалицију са Двери и ДЈБ. Штета што нису, нисам сигуран да ДСС може да уђе у скупштину ако самостално изађе на изборе. Надам се да је разлог зашто су у ДСС толико против ДЈБ баш то што кажу – зато што је ДЈБ “гејфрендли“, а не зато што би да се испитају спорне приватизације.

Званична политика ДЈБ је да су против тзв. “унутрашњег дијалога“, против уласка Србије у НАТО и за замрзавање преговора о уласку Србије у ЕУ на најмање годину дана, док се ми, грађани Србије, не договоримо да ли уопште желимо да уђемо у ЕУ. Дакле, ДЈБ се разликује од покрета Саше Јанковића (посебно сада када је подржао Ђиласа), а посебно од ЛДП.

У ДЈБ има неолиберала које помињеш, али има и православаца који славе славе и пишу ћирилицом… Нисам члан Двери, гласам за Двери, али имам и пријатеље и познанике који гласају за ДЈБ и пијемо кафу без икаквих проблема – мало ја њих зезам, мало они мене, али су наши односи коректни и желимо исто – ефикасну државну управу, владавину права… Међутим, и ти и они имате нешто заједничко (пошто се не познајете) – ти мислиш да су сви они нека страшила (не кажем да нема и таквих, али таквих свуда има), а они мисле да си ти страшило (скоро исто као и Владислав Ђорђевић). Истина је да нико од вас није страшило.

За политичку сцену није добро, ако си права опозиција, да нестанеш са политичке сцене. Да би био независан (самосвојан) у политици, мораш да се финансираш тако да не зависиш од било кога. Пошто у Србији велики новац за озбиљну политику можете да добијете само од тајкуна који су учествовали у приватизацији и корупцији, или од странаца, остаје као ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ – улазак у скупштину, јер тако добијате новац за своју странку из буџета државе, те тако никоме нисте дужни и слободни сте да говорите шта хоћете.

Али, да би говорили у медијима, морате да имате приступ медијима. Људи попут Бошка Обрадовића и Саше Радуловића, који указују на корупцију, који нису учествовали у приватизацији, немају приступ медијима, забрањено им је да се појављују у великим медијима. Како онда могу да дођу до народа? ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ је улазак у скупштину, јер РТС мора да преноси седнице скупштине и цела Србија може да те чује и види. Баш због тога режим и у скупштини највише кажњава посланике Двери и ДЈБ.

Дакле, ако сте мала странка која се бори против моћног режима и окупатора, без много савезника, најбоље, и у овом тренутку, једино решење да обезбедите опстанак на политичкој сцени, а тиме сачувате и клицу отпора против режима и окупатора, јесте улазак у скупштину, јер се тако обезбеђује финансирање и појављивање у медијима.

Саша Радуловић и Бошко Обрадовић (Фото: Бета)

Да ли ће се и када “отворити простор израстању једне нове снаге, која ће друштву понудити сасвим другчија, оригинална решења, без страха у дирање свете краве, садашњег облика представничке демократије“, не знам, али док се не створе ти услови, мора нешто да се ради, да се пружа отпор, јер ако се уопште не боримо, ако нестанемо са политичке сцене, неће се никада створити. У овом тренутку, далеко смо од критичне масе која би била спремна да подржи промену државног уређења и политичког система, па да држава и Црква поново буду у симфонији.

Да ли Двери и ДЈБ праве грешке? Праве. Да ли могу боље да раде? Могу. Да ли могу сами нешто да ураде? Не могу. Исто важи за нови ДСС.

Политички циљеви Двери су, верујем, и даље исти као и твоји, или ДСС, тј. свих потписника Апела. Очигледно је да се не слажете само у начину како да се дође до циља.

Подржавам већ пар година стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што у ДЈБ постоје људи који се озбиљно баве економијом, а опозиција, посебно националисти, је у дефициту са добрим економистима који су спремни да се баве проблемима које имамо у привреди и стварају нову економску политику. Био сам међу организаторима Конференције младих лидера из дијаспоре 2009. године и међу говорницима су били Бошко Обрадовић и Саша Радуловић. Тада нико (шира јавност) у Србији није знао за њих, нити су они производ овог система – Бошко Обрадовић је растао кроз Цркву, а Саша Радуловић се вратио из расејања. Тада сам говорио да треба да уђу у политику, да покрет Двери треба да изађе на изборе.

Затим, подржавао сам стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што морамо да водимо дијалог и са онима који нису православци (без обзира на попис, они који нису црквени чине већину у српском народу), зато што нећемо да делимо народ (шта је следеће – да се у политичком смислу делимо и према томе ко је за владику Артемија, митрополита Амфилохија или за владику бачког Иринеја, итд.), зато што као хришћани разликујемо грех од грешника и знамо да се грешник у сваком тренутку може покајати и постати праведник, а наше је да праштамо и да се радујемо повратку сваког заблуделог брата као што се отац радује повратку блудног сина.

Они који су се у последњих 20 година обогатили на грбачи овог народа, покушавају да онемогуће појаву било какве политичке снаге која би могла да покрене питање спорних приватизација, која би заиста урадила унакрсну процену имовине политичара, судија, генерала, тајкуна, итд. Можда у томе неће успети ни Двери и ДЈБ, али су, изгледа, једини решени да то покушају, и једини нису повезани са онима који су учествовали у шверцу и спроводили приватизацију у Србији, током деведесетих и после 2000. године. Према мом мишљењу, питање развоја привреде и успостављања владавине права је најважније питање (јер је са тим повезана борба против “беле куге“ и одласка младих у расејање), ако смо се већ сложили да је најбоље решење за Косово и Метохију у овом тренутку стање “замрзнутог конфликта“.

Ми можемо да спроводимо рехристијанизацију и водимо борбу са ослобођење и кроз систем (нпр. улазак у скупштину и појављивање на РТС) и ван система – где год се отвара простор за деловање, треба то искористити и деловати.

(Српски културни клуб, 26. 1. 2018)

Наслов и опрема: Стање ствари

Прочитајте још

• Бошко Обрадовић: Десет разлога зашто су Двери ушле у предизборну сарадњу са ДЈБ
• Филип Родић: Доста је Двери
• Срећко Максимовић: О Дверима и Печату или Доста је било, Филипе!

Categories: Преносимо

Tags: ДЈБ, Двери, Никола Варагић, Остоја Симетић, локали избори 2018