Уколико изаберемо да потиснемо истину о родоубиству почињеном над Србима у тзв. Независној Држави Хрватској и коначно је препустимо личном и колективном забораву, онда бирамо да кријемо истину о језивом злочину који готово да нема паралеле у савременој историји
Фотографија са изложбе „Козара, Јадовно, Јасеновац” Музеја жртава геноцида која је одржана у Београду 2017. године (Фото: Р. Крстинић)
„Само пази на се и добро чувај душу своју, да не заборавиш онијех ствари које су видјеле очи твоје, и да не изиду из срца твојега докле си год жив; него да их обзнаниш синовима својим и синовима синова својих.“
5 Мој. 4, 9
На Савиндан 1945. године јединице совјетске армије ослободиле су највећи нацистички концентрациони логор Аушвиц у којем је током Другог светског рата, претежно у гасним коморама, уморено више од милион затвореника, углавном припадника јеврејског народа. Датум ослобођења преосталих 7.500 хиљада логораша Аушвица, 27. јануар, изабран је 2005. за Међународни дан сећања на жртве Холокауста који је ове године у седишту Уједињених нација у Њујорку обележен изложбом сећања на жртве логора Јасеновац под називом „Истина о Јасеновцу – право на незаборав“, у организацији Института за Холокауст из Тел Авива и Института за Јасеновац из Њујорка, а уз подршку министарстава спољних послова Србије и Израела.
Треба подсетити, уколико је некоме на овим просторима то уопште потребно, а нажалост изгледа да јесте, да је усташки концентрациони логор Јасеновац био логор за истребљење људи оба пола и свих животних доби, а пре свега Срба, Јевреја и Рома у тзв. Независној Држави Хрватској, те да је по броју жртава био један од највећих током ратних година 1939-1945.[1] Обухватао је систем логора који су се простирали на преко 240 квадратних километара дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу. Садистичка зверства почињена над заточеницима Јасеновца била су и остала без премца. За разлику од свих већих концентрационих логора у нацистичкој Европи (Аушвиц, Треблинка, Берген-Белзен, Бухенвалд, Матхаузен итд.) једино јасеновачки заточеници нису дочекали да их неко ослободи… Нико никада није ни покушао да их ослободи!
Јасеновачки логор смрти расформирали су непосредно пред сам крај Другог светског рата исти они који су га и установили 1941. године на основу Законске одредбе о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре у којој у ставу 1 стоји: „Непоћудне особе, које су погибељне за јавни ред и сигурност, или које би могле угрозити мир и спокојност хрватскога народа или тековине ослободилачке борбе хрватског усташког покрета, могу се упутити на присилни боравак у сабирне и радне логоре“. Дана 22. априла 1945. године један део преосталих заточеника логора смрти Јасеновац кренуо је у освајање слободе. Око 600 невољника наоружаних циглама и моткама кренуло је у пробој ка источној капији логора. Пут дуг 150 метара био је покривен унакрсном ватром усташких митраљеза и многи од њих су на том путу убијени. Велики број страдао је на жичаним оградама логора. Тек осамдесетак их је преживело. Преостали заточеници, њих 470 толико изнемоглих да уопште учествују у пробоју, побијени су убрзо затим.
Сведоци смо да је поменута изложба о Јасеновцу, коју је у седишту УН-а у Њујорку отворио министар спољних послова Ивица Дачић, била повод за најновију „кризу у односима“ између Хрватске и Србије. Хрватска је оптужила Србију да том изложбом „манипулише и пласира лажне податке“, а да страдања жртава у логору Јасеновац за време Другог светског рата користи у „пропагандне сврхе“. Србији је поводом тога упућена и званична „просвједна нота“ која је, са своје стране, изазвала оштре реакције неких српских званичника које су, потом, навеле хрватску министрицу вањских и еуропских послова Марију Пејчиновић-Бурић да изјави следеће: „Крајње је лицемјерно што оптужбе на рачун Хрватске долазе од високих дужносника Србије која је недавно рехабилитирала или има у поступку рехабилитације најгоре злочинце 2. свјетског рата, Дражу Михајловића и Милана Недића, одговорне за страшне покоље, и који немају никакав кредибилитет говорити о тим питањима, а да се прво на свом територију с тим не обрачунају.“[2]
Споменик у Јасеновцу (© WIKIPEDIA/PETARM)
Није уопште за чуђење да је хрватска министарка, у контексту свог покушаја релативизације усташког геноцида (родоубиства) над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу, апострофирала Дражу Михајловића и Милана Недића као „најгоре злочинце 2. свјетског рата… одговорне за страшне покоље“? У Брозовој Југославији је та иста мантра упорно понављана читавих 50 година. Применом стратегије организованог заборава и успостављања вештачке симетрије злочина, а све у име тзв. „братства и јединства“, КПЈ (а онда и СКЈ) је систематски онемогућавала утврђивање истине о геноциду почињеном над Србима у тзв. НДХ у оквиру којег је јасеновачком логору за истребљење људи била поверена посебна улога. И званична Милошевићева Србија је у великој мери остала на позицијама комунистичког агитпропа који је изједначавао припаднике ЈВуО са усташама Анте Павелића по питању идеологије злочина и издајства и тиме и сама наставила да релативизује родоубиство Срба у тзв. НДХ. Говорећи о „великосрбском јасеновачком миту“, Туђманова Хрватска је инаугурисала политику потпуног негирања и самог постојања овог језивог злочиначког подухвата. У складу са тиме савремена музејска поставка Меморијалног подручја Јасеновац ничим не указује на размере ужаса који се збио на том страшном месту људског страдања и у потпуности одсликава ону слику решавања српског питања у тзв. НДХ какву данашња Република Хрватска, као пуноправна чланица Европске Уније, жели да пројектује. Након тзв. „демократских промена“ у Србији наставило се, у виду неке нове уравниловке злочина (сада оних почињених током 90-их), са маргинализацијом жртава геноцида у тзв. НДХ, али овог пута у име „помирења на балканским просторима“, „мира и стабилности у региону“ и „евроатлантских интеграција“ Србије које „немају алтернативу“.
Сведоци смо посрнућа владајућих политичких структура свих боја пред вишеслојним манипулацијама и притисцима светских финансијско-корпоративних и војно-политичких елита које су крајем 20. столећа систематским пласирањем тзв. „лажних вести“ (fake news) и спиновањем међународног јавног мњења, а ради остварења својих глобалних интереса, демонизовале српски народ, оптуживале га за геноцидне радње, пауперизовале тешким економским санкцијама и, на концу, бомбардовале крстарећим ракетама, касетним бомбама и пројектилима са пуњењем од осиромашеног уранијума. Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999. године изјавио је и следеће: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ У складу са подухватом уподобљења Србије Прокрустовој постељи политичких, економских, моралних и етичких матрица тзв. „међународне заједнице“, одвија се покушај ревизије улоге српског народа у историји 20. столећа и, у истим оквирима, процес систематске релативизације и маргинализације српских страдања уопште па тако и геноцида почињеног над српским народом у тзв. Независној Држави Хрватској.
Није, стога, ни најмање чудно када хрватска страна генерала Дражу Михаиловића и генерала Милана Недића назива „најгорим злочинцима 2. свјетског рата“. Али, када та врста идеолошко-политичког жонглераја, којег су деценијама систематски пласирали комесари комунистичког режима и њихови послушници преко школских уџбеника, у књижевности, на филму, долази са српске стране и ставља припаднике Југословенске војске у Отаџбини ( ЈВуО), генерала Дражу Михаиловића, па и генерала Милана Недића у исти кош са геноцидним нацифашистичким усташама и њиховим протежерима и промотерима из редова римокатоличког клира, онда је то не само фактографски потпуно неутемељено, увредљиво и неморално већ и (како се то већ више од четврт столећа сасвим јасно очитује) крајње опасно по виталне интересе српског народа у контексту сагледавања његове улоге током Другог светског рата, а и током 90-их. Континуитет фаталног „духа самопорицања“ у оном делу српских политичких званичника који би још увек (свесно или несвесно) да баштине систем вредности окоштале антисрпске брозовштине је очигледан и по неким скорашњим коментарима на судска решења о рехабилитаци генерала Драже Михаиловића и других припадника ЈВуО. Чини се да је јавност у Србији још увек препуштена на милост и немилост савремених баштиника једне од небројених обмана агитпропа КПЈ која би да тврди да је антифашистичка борба у контексту Другог светског рата на нашим просторима „заштитни знак“ и „ауторско право“ КПЈ и њене оружане силе, партизанског покрета, док су сви његови противници били издајници и злочинци. Није споран антифашизам партизана, али је спорно и историјски неутемељено настојање да се свеукупна борба српског народа против окупатора затвара у уске идеолошке оквире и везује искључиво за припаднике једне у суштини идеолошки инструментализоване војске каква је без сваке сумње била тзв. Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ).
Зашто би се онда уопште чудили изјавама хрватских званичника и њиховој релативизацији и маргинализацији жртава геноцида у тзв. Независној Држави Хрватској када се упорним изједначавањем усташких злочинаца и припадника ЈВуО практично постиже то исто и на српској страни? У чијем је интересу да се научно утемељена истина о људима и догађајима из Другог светског рата на овим просторима и даље тако упорно гура под тепих и представља ирелевантном за садашњост и будућност грађана Србије? Када ће држава у Србији снажније подржати научне институције и малобројне независне истраживаче који тако мукотрпно и самопрегорно покушавају да одрже пламичак истине о тешким страдањима српског народа у 20. столећу? Када ће у свакој школи у Србији бити обележаван дан сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, Ромима и Јеврејима у усташкој Независној Држави Хрватској? Када ће у Србији по угледу на јеврејски Јад Вашем бити изграђено једно трајно обележје којим би се, у складу са цивилизацијским вредностима прокламованим Повељом УН, достојанствено, јасно и недвосмислено посведочило да је српски народ један од најстрашнијих жртава геноцида, а бити геноцидна жртва значи бити убијен само због рођења у једном народу и једној вери. Зашто су Срби пристали да не преброје и да забораве своје мртве?
Уколико изаберемо да потиснемо истину о родоубиству почињеном над Србима у тзв. Независној Држави Хрватској и коначно је препустимо личном и колективном забораву, онда бирамо да кријемо истину о језивом злочину који готово да нема паралеле у савременој историји човечанства. Ипак, морамо у том смислу бити потпуно свесни чињенице да скривање сваког злочина није ништа друго до изнова почињени злочин или припрема за његово понављање, а да идеологија заборављања злочина јесте саучесништво у њему. Невине жртве не смеју бити заборављене. Народ који заборавља своје невине жртве пориче право на сопствено историјско постојање!
[1] The Jasenovac Extermination Camp, HolocaustResearchProject.com, приступљено 1. фебруара 2018, Јестребарско 1942. Удружење дјеце логораша, њихових потомака и поштовалаца, приступљено 1. фебруара 2018, What was Jasenovac, Jasenovac Research Institute, приступљено 1. фебруара 2018, Систем логора Јасеновац, Удружење Јасеновац – Доња Градина.
[2] ‘Nadamo se da će Srbija prestati s ovakvom retorikom i da će se okrenuti europskoj budućnosti’, Večernji.hr, 29. јануар 2018.
Напомена: Натпис испод уводне слике је промењен. Грешком је стајало да је реч о фотографије изложбе у Њујорку (2. 1. 2018, 15:37)
Прочитајте још
- Смитсонијан: Пораст неофашизма у Хрватској
- Вељко Ђурић Мишина: Удворичком политиком према Хрватској издајемо жртве
- Изложба „Јасеновац – право на незаборав” отворена у Америци
Погледајте још
Categories: Противу заборава
Оставите коментар