Нема потребе доказивати постојање идеологије и њену системску кохерентност, треба проучавати систем и увиђати његове недостатке, некохерентности. Јер ниједан систем није бог, и Бог није систем
Владимир Коларић
Идеологија је до те мере постала нешто свеопште и свепрожимајуће, да нам је постало лако да верујемо у њено ишчезнуће. Идеологија је, укратко, постала наше судбина у тој мери да смо престали да је примећујемо – да је од толике свагдаприсутности напросто ишчезла.
А ишчезавање идеологије је њен програм од самог почетка, јер њени окови су у невидљивости, у њеном растакању и удаљавању од извора њене моћи и производње. Идеологија је просто идеологија, свачија и ничија, толико да је најбоље да напросто престанемо да је примећујемо, сматрајући да је она све у свему, као ваздух.
Али треба демистификовати идеологију, јер она има свој извор, врло конкретан и опипљив извор – онај који маше мачевима и златом. И нема потребе доказивати постојање идеологије и њену системску кохерентност, настојећи да отворимо очи слепима, јер то води ако нигде другде оно у конспирологију, још један облик немоћи.
Треба проучавати систем и увиђати његове недостатке, некохерентности, јер систем је систем зато што се може изучавати и што има недостатке. Јер ниједан систем није бог, и Бог није систем.
Откривајући недостатке и пукотине провлачимо се, избегавамо, удишемо ваздух. Проширујемо пукотине. Можда рушимо.
Рушимо идоле и, опет можда, градимо себе.
А онда – не систем него Бог. Личност наспрам личности. И оно и Онај што нас спаја у једно.