Како је краткорочни опортунизам лидера покрета који је требало да постане (и остане) централна тачка окупљања традиционално, државотворно, патриотски опредељених бирача учинио да овај покрет постане још једно у низу разочарања

Саша Радуловић и Бошко Обрадовић

Јаз између Хиперборејца и Атлантиђанина је непремостив. Ради се о потпуно другачијим, али и потпуно супротстављеним погледима на свет и живот. Док Хиперборејац гледа ка небу, Сунцу и звездама, Атлантиђанин гледа надоле, у „Мајку Земљу“ не схватајући да она, иако важна, није ништа без Сунца и звезда. Док Хиперборејац тежи вредностима већим од живота и злата, Атлантиђанину је све материјално. Да ли се овај јаз може премостити „техничком коалицијом“ која пренебрегава суштинске разлике? Наше мишљење је да не, али Бошко Обрадовић, којег је потписник ових редова очито погрешно сматрао следбеником хиперборејских идеала, мисли другачије. Није свестан Обрадовић да је компромис први корак ка компромитацији. Можда ових дана обзнањена коалиција са атлантиђанско-атлантистичким покретом „Доста је било“ и није први његов компромис, али је свакако најочигледнији и по његов покрет, рекло би се, најпогубнији.

Како се може оправдати било какав савез, па макар се он проглашавао и „техничким“, са неким ко не дели ваше суштинске вредности? И то не само да их не дели него су његова уверења директно опречна вашим. Двери у свом програму јасно кажу да желе блиску сарадњу са Русијом, која треба да нам буде „главни спољнополитички партнер“, док ДЈБ наводи да „поред Запада (…) противправно отимање Косова је и у интересу Русије“. То ДЈБ поткрепљује измишљотином да се Русија приликом „анексије Крима“ позвала на пример Косова. По логици ДЈБ, дакле, ко подржава присаједињење Крима Русији – директно ради за независност Косова. Зашто је, онда, Обрадовић октобра 2015. посетио „престоницу Републике Крим“, како то пише на његовом званичном сајту? Ко је променио мишљење у односу на чланство Косова у Унеску?

Да ли Двери и даље мисле да би ово „неминовно водило ка отимању српског културног блага“, или је ДЈБ ревидирао став да „нас чланство Косова у Унеску и не би погађало“ да је решено питање српске културне баштине у покрајини? Не би их погађало то што чланица Унеска може бити само држава? Да ли се Двери слажу с тим да Косово буде држава уколико решимо (како?) питање културне баштине? Какав је однос Двери према, у најмању руку, суманутој констатацији у програму ДЈБ да „мантра ’Србија никада неће признати независност Косова’ није политика него бежање од одговорности и замајавање јавности, јер то од нас нико и не тражи“? Да ли је луд амбасадор Француске Фредерик Мандолини, последњи у низу западних чиновника који нам је то јасно рекао, или је луд Обрадовић што је 11. октобра 2017. рекао: „Вучић је данас коначно признао да ЕУ од нас тражи да признамо независно Косово ако хоћемо у ЕУ. Добро јутро, Колумбо!“ Када се само ових неколико ствари узме у обзир, поставља се питање како разумети Обрадовићеву изјаву дату после озваничења „техничке коалиције“ да му је „посебно важно што деле и заједнички став о питању КиМ“. Да ли су се сагласили око тога да се „противе идеји Александра Вучића да ове године потпише признање независности Косова и промени Устав“, па је компромисно решење да следеће године може?

А који су компромис постигли око Параде поноса? Док се ДЈБ „залаже за потпуно изједначавање свих људи пред законом, а то значи и право ЛГБТ особа на брак и све што из тога произлази“, Двери тврде да ће „забранити промоцију хомосексуализма малолетним лицима и борити се против антипородичних идеологија“. Хоћемо ли у складу са овим компромисом идуће године видети коалицију између „Белгрејд прајда“ и „Породичне шетње“?

Такође, док се Двери залажу за економски протекционизам и „увођење новог система царинске заштите и других облика заштите домаћег тржишта“, Душан Павловић из ДЈБ сматра да је проблем што је у Србији од 1990. године вођена антинеолиберална политика, што је за последицу имало катастрофално стање које видимо сви. Док се ДЈБ ватрено залаже за приватизацију јер „државна привреда не функционише“ и јер она ствара „сиромаштво и несрећу“, Двери обећавају да ће „спречити даљу распродају Србије“. Шта ће бити од та два?

Кажу они да ДЈБ и Двери неће променити (свако) своју политику, али за Београд те идеолошке разлике нису ни битне. А шта је, онда, битно? Борба против корупције, партократије, против партијске државе… Зар то није програм свих странака, укључујући и СНС, ДС, ПСГ? Да ли је могуће да Бели и иницијатива „Не дави(мо) Београд“ имају чвршће и принципијелније ставове од Двери (ДЈБ не узимамо уопште у обзир) када су одбили ову сарадњу не желећи о њој ни да причају? Да ли је у очима Двери у Србији потребна промена ради промене, или промена која ће омогућити остваривање идеала и циљева за које се залажу? Ако је ово друго, јасно је да је то немогуће у коалицији са ДЈБ.

У какву год „техничку обланду“ ова коалиција била умотана, једини логичан закључак, с обзиром на све ово, јесте да је примарна сврха коалиције прелазак цензуса. Ако су због цензуса спремни да занемаре своје принципе и идеале, шта да очекујемо када се пред њих поставе нека већа и озбиљнија искушења?

(Печат, 26. 1. 2018)

Прочитајте још

• Доста је било и Двери заједно на изборима у Београду и Бору
• Данас: Чавошки, Ломпар, Липковски и Чворовић напуштају Политички савет Двери због коалиције са ДЈБ?
• Бошко Обрадовић: Десет разлога зашто су Двери ушле у предизборну сарадњу са ДЈБ

Categories: Преносимо

Tags: ДЈБ, Двери, Филип Родић, локали избори 2018