Ми живимо у непрекидној „врућици“, а то више и не примећујемо
Ко је читао било шта од Достојевског, а поготово оне велике наслове, зна за појаву „врућице“ или грознице код мучених главних ликова његових дела.
Осетио сам то поново данас кад сам се вратио у Србију са вишедневног боравка у Западној Европи.
Ми живимо у непрекидној „врућици“, а то више и не примећујемо.
Како сам пришао киоску да допуним Бус-плус, као да сам угазио у минско поље. За само неколико дана успео сам да заборавим немогуће – да се годину дана на насловним страницама лешинарски развлачи убијена певачица коју нико није знао док није убијена. Да је главни друштвени коментар штампе да су опозицији сама ђубрад, да је једина конструктивна личност у Србији њен председник.
У жељи да се путем ТВ-а убрзано прикопчам, видео сам немогуће. Како премијерка Србије наставља југословенску мантру из седамдесетих-осамдесетих година прошлог века – да је Србији највише стало до мира у региону. Ваљда пошто је Србији то довека обавеза. Остали могу како хоће.
Људи, шта је нама?
Зашто допуштамо да нам овако безочно трују комуникацију?
Можемо ли ми да проговоримо у медијима нормалним гласом. Озбиљно, а нормално, радосно, са жељом за животом а не са непрекидним трасирањем пута нестанка?
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Напомена Стања ствари: Поштовани читаоци, вероватно сте приметили да наш спољни сарадник од самог почетка, Ненад Илић, више није потписан као ђакон већ као свештеник.
Честитајући Ненаду Илићу рукоположење у свештенички чин (многаја љета!), преносимо вест о томе са његове ФБ странице:
„Данас, на Светог Саву, у цркви Светог Саве у Паризу, епископ Савиног Хума и Захумља, владика Григорије, рукоположио ме је у чин свештеника, по благослову Западноевропског владике Луке, мог новог епископа. Упућен сам за старешину Амстердамске цркве. Сутра ћу у Амстердамској цркви Светог Николе са тврдошким игуманом Савом служити своју прву Литургију као свештеник.“
