Ми живимо у непрекидној „врућици“, а то више и не примећујемо
Ко је читао било шта од Достојевског, а поготово оне велике наслове, зна за појаву „врућице“ или грознице код мучених главних ликова његових дела.
Осетио сам то поново данас кад сам се вратио у Србију са вишедневног боравка у Западној Европи.
Ми живимо у непрекидној „врућици“, а то више и не примећујемо.
Како сам пришао киоску да допуним Бус-плус, као да сам угазио у минско поље. За само неколико дана успео сам да заборавим немогуће – да се годину дана на насловним страницама лешинарски развлачи убијена певачица коју нико није знао док није убијена. Да је главни друштвени коментар штампе да су опозицији сама ђубрад, да је једина конструктивна личност у Србији њен председник.
У жељи да се путем ТВ-а убрзано прикопчам, видео сам немогуће. Како премијерка Србије наставља југословенску мантру из седамдесетих-осамдесетих година прошлог века – да је Србији највише стало до мира у региону. Ваљда пошто је Србији то довека обавеза. Остали могу како хоће.
Људи, шта је нама?
Зашто допуштамо да нам овако безочно трују комуникацију?
Можемо ли ми да проговоримо у медијима нормалним гласом. Озбиљно, а нормално, радосно, са жељом за животом а не са непрекидним трасирањем пута нестанка?
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Напомена Стања ствари: Поштовани читаоци, вероватно сте приметили да наш спољни сарадник од самог почетка, Ненад Илић, више није потписан као ђакон већ као свештеник.
Честитајући Ненаду Илићу рукоположење у свештенички чин (многаја љета!), преносимо вест о томе са његове ФБ странице:
„Данас, на Светог Саву, у цркви Светог Саве у Паризу, епископ Савиног Хума и Захумља, владика Григорије, рукоположио ме је у чин свештеника, по благослову Западноевропског владике Луке, мог новог епископа. Упућен сам за старешину Амстердамске цркве. Сутра ћу у Амстердамској цркви Светог Николе са тврдошким игуманом Савом служити своју прву Литургију као свештеник.“
Categories: Преносимо
Сећам се добро првог свештеника амстердамске цркве св.Николе, проте Јанка Станића из давних почетних 70-тих година… Словио је за противника комунистичког режима. У ФНРЈ је, наводно, због тога бивао и хапшен… У мојим очима, то је била велика препорука. Упознао сам се добро и зближио и са његовом породицом… Служио је отац Јанко, како је знао и умео (а ниједан страни језик – а о холандском да и не говоримо, није знао), остарио, онемоћао и умро… После њега су долазили разни – свакакви и углавном никакви, а ниједан ни приближно бар тако добар и (бар, колико знам) искрен као он. На томе сам им свима захвалан, јер ме је то дефинитивно удаљило од црквене организације. Сада, видим да је на његово место дошао новорукоположени јереј Ненад Илић. Познајем неке његове чланке, са некима сам се слагао – са некима не, али он ми изгледа пристојно. Желим му среће и успеха, мада се плашим за њега … јер много тога је труло (не само “у држави Данској“).
Честитам Ненаду Илићу – ретко мудром и писменом човеку – чије сам чланке и коментаре ценио и са задовољством читао. Сећам се његовог описа једне Рембрантове слике и – обзиром да иде да живи у Амстердам – надам се ће нам повремено писати и о другим ремекделима из Ријксмузеја.
Желим да верујем да то није иста личност (иако носи исто име и презиме) која је булазнила хвалоспеве антихеленистичкој, антиестетичкој и дубоко неморалној лакрдији, под претенциозним називом ”Олимп”, извесног Јана Фабра.
Уколико јесте, могу само да речем – Леле и куку!
Да буде на многаја љета новорукоположеном свештенику Ненаду. Аксиос!
Али кад прочитам ових неколико реченица, схватим да се ради о истој личности, доста плиткој, навијачког расположења, коју су засенила светла ”Западне Европе”.
Жалосна чињеница јесте да се ради о свештеном лицу, које опчини песма сваке Сциле и Харибде на коју наиђе.
Предлажем г. Илићу да се под хитно лечи од ”врућице”.
Помаже Бог!
Нико, ко се труди да живи Православно, није ни очекивао да г-дин Илић буде рукоположен у Бабушници (на пример), јер су и Париз, а поготово Амстердам неупоредиво ближи схватањима и размишљањима једног, истини за вољу, пре свега и на жалост оних који се труде да живе Православно, режисеру и уметнику; човеку светском, знатно и скоро неуопоредиво више но Христовим.
Нико, ко се труди да живи Православно, није изненађен што баш г-дин Дурић рукополаже г-дина Илића.
Немам налог на/у ‘књизи ликова’, те не знам да ли је и поздравно слово г-дина Дурића том приликом, снимљено и објављено, јер би то било корисно за све оне који се баш не труде да живе Православно и за све они који желе да крену да се труде да живе Православно, па да чују савет ЏОМБЕ како је важно молити се јавно и то на местима које нису Црква са некрштенима, са од Православља отпалим, са Православља вековним непријатељима, како се исповеда, од стране Православља, анатемисан Символ Вере, како је дружба са инославнима и латинима врло, врло битна, а на крају крајева и врло корисна (наравно овде и само овде у земаљском царству).
Дакле, изненађења нема (за све оне који се труде да живе Православно) и важно је да се то НЕизненађење овим конкретним поводом, то остајање монаха, јереја и архијереја Цркве Христове на НЕпуту НЕистине и НЕживота и (ево, макар и на овај начин, колико год је то јавно) посведочи како онима који се не труде, тако и онима који би желели да крену да се труде да живе Православно.
Како је Свети Сава све ово видео, не знам.
Знам само да ја грешни, недостојни и потпуно непотребни раб Божији, имам искрену, онако потпуно у Христу братску, бригу и страх за душе њихове, и г-дина Илића, и г-дина Дурића, а последично онда и за све оне душе којима они духовно руководе.
Нека би нас молитве Светога Јевтимија Великог, кога данас прослављамо, укрепиле и ободриле да се ми мали, слаби и никакви, али и они ‘велики’, они међу нама који имају пастирску улогу, станемо трудити у Православљу како то Свети Јевтимије чињаше!
Миодраг Таназовић