Јадиковке диктаторског режима Александра Вучића да се Србија укључи у истрагу око убиства Оливера Ивановића само показују немоћ и очајање

Марко Јакшић

Један од манира актуелног председника Републике Србије јесте и тај да вас безобзирно напада када нисте присутни, па стога немате прилике да му одговорите.

За време посете Косову и Метохији, као и касније на Хепи телевизији, Александар Вучић ме је оба пута поменуо, нормално, у негативном контексту. На Хепи телевизији је рекао да сам водио преговоре са Тачијем у Бечу, импутирајући ми да сам и глумио НАТО четника – што ми је остало конфузно и нејасно не схватајући шта је председник желео да каже. Ако је мислио да сам присталица НАТО-а, председник лаже, јер за разлику од њега налазим се на америчкој црној листи због угрожавања америчких националних интереса. У Косовској Митровици на јавном скупу је изјавио да сам ја на његовим билбордима цртао њему кече на главу. Мој коментар на његове тврдње је следећи:

– Тачно је да сам био члан делегације Београда на преговорима са сепаратистима из Приштине у времену од 2006. до 2008. године који су се махом одвијали у Бечу. У српској делегацији су били проф. др Слободан Самарџић, проф др Леон Коен, проф др Душан Батаковић, адвокат Саша Симић и други. У зависности од теме нашој делегацији су се прикључивали и експерти у својим областима, као што су рецимо проф др Борис Беговић, проф. др Љубиша Дабић, Гордана Матковић и др. Сви чланови српске делегације осим енглеског користили су још по један страни језик. Изузетак смо били Горан Богдановић и ја. Мене су позвали као доброг познаваоца историјско-географских прилика у јужној српској покрајини, а Горана Богдановића као експерта за пољопривреду Косова и Метохије.

Представници Приштине су били, како рече Александар Вучић, Хашим Тачи али и Љутви Хазири, Агим Чеку, Рамуш Харадинај и остали, у зависности од тога ко је какву позицију тада заузимао у привременим УНМИК институцијама.

Чланови делегације коју је Александар Вучић са собом водио у Брисел били су следећег профила. Марко Ђурић дипломац са акшам приватног факултета у Новом Саду, истог оног који је завршио и Томислав Николић. Чланови делегације су били и Љубомир Марић по занимању пекар, Зоран Милојевић радник на бензинској пумпи – пумпаџија, Стеван Вуловић – тркач, Горан Ракић – ватрогасац. Иакo је у Косовској Митровици лоциран универзитет са великим бројем уважених професора, Александар Вучић се није сетио да позове ниједног од њих. Разлог што би они сигурно одбили да прихвате издајнички Бриселски споразум који гаси институције српске државе на Косову и Метохији.

Током две године наших преговора у Бечу никада се ниједан члан делегације Београда није руковао са члановима делегације из Приштине. То ондашња јавност добро зна. А и медији су о томе извештавали. Није било заједничких вечера, заједничких конференција за штампу – како то себи дозвољава Александар Вучић. Преговоре је водио и њима председавао Марти Ахтисари уз апсолутно уважавање српске делегације. Жалбе које смо чули од Александра Вучића и Марка Ђурића да су у Бриселу морали да леже и седе на тврдим подлогама уз малтретирање и шиканирање је било незамисливо за нашу делегацију коју су предводили Војислав Коштуница и Борис Тадић. Једном приликом, када Марти Ахтисари није хтео да ми да реч, наводно због провокативних наступа, Слободан Самарџић и Леон Коен, шефови наше делегације, хитно су затражили паузу и озбиљно запретили да ћемо напустити преговоре ако сви чланови делегације немају равноправан третман. Марти Ахтисари је попустио и дао ми реч.

Током преговора је било и варница и оштрих речи између делегација али никоме није падало на памет да кука и запомаже због тога, као што ради Александар Вучић.

Александар Вучић полаже венац на место где је убијен Оливер Ивановић (Фото: Twitter)

У каснијој фази разговора у преговоре су били укључени и представник САД господин Френк Визнер а на наш предлог и представник Русије господин Александар Боца Харченко. Оно што морам да истакнем јесте да на нашу делегацију никада и нико није вршио било какве притиске. Макар мени није познато.

Резултати тих преговора су грађанима Србије добро знани. Српска делегација је одбила тзв. Ахтисаријев план из разлога што он штети нашим државним и националним интересима у јужној српској покрајини. Скупштина Републике Србије је у потпуности подржала одбијање Ахтисаријевог плана. Гласали су против њега и Александар Вучић, и Ивица Дачић, и ДС, и СРС, и ДСС. Једино је политичка групација посланика окупљених око Чедомира Јовановића била уздржана. Александар Вучић и Ивица Дачић су касније прихватили и потписали Бриселски споразум који Србима на КиМ нуди много мање од Ахтисаријевог плана. Колико је он неповољан за Србе види се данас, нарочито после убиства Оливера Ивановића, када истрагу воде искључиво сепаратистичке власти из Приштине. Александар Вучић им је предао и судство и полицију тако да Србија нема више никаквих државних ингеренција на Косово и Метохији. Јадиковке диктаторског режима Александра Вучића да се Србија укључи у истрагу око убиства само показују немоћ и очајање.

Пре Бриселског споразума Александар Вучић је током преговора са Приштином заокружио њену државност. Наиме, на два административна прелаза Јариње и Брњак, које Приштина није контролисала, дозволи је да она инсталира своју граничну полицију и доведе своју царину. Уступак од стране Приштине је био да ће она тридесет посто од убраних прихода са ова два административна прелаза уступити општинама на северу Косова, пошто оне претходно изађу на локалне сепаратистичке изборе и тиме прихвате самопроглашену републику Косово. Ради се о суми која се креће између седам и десет милиона евра. Испада да је Александар Вучић продао јужну српску покрајину за ову суму. Данас када Александар Вучић жели да дође на Косово и Метохију мора да пита сепаратисте у Приштини. Тако изгледа национална и државна политика Александра Вучића, која је директно супротна званичном Уставу Републике Србије на који је он положио заклетву. А за себе каже да је био најбољи студент Правног факултета.

Што се мене лично тиче, мислим да сам на достојан и частан начин у Бечу бранио интересе Срба са Косова и Метохије. Ни за милиметар нисам допринео одвајању Косова од своје матице, чак напротив, у годинама после `99 године сам доста учинио да се оно приближи Србији. Доласком Александра Вучића на власт 2012. године све резултате које смо постигли он је фактички поништио. Јужна српска покрајина се удаљила од Србије корацима од седам миља.

Гледајући са ове дистанце, не би било добро да је у нашој делегацији био Александар Вучић. Његове изјаве да се манастир Девич налази у Ораховцу, а језеро Газиводе у Србици само би насмејале сепаратисте, знајући да су то глупости. По таквој председниковој географској одредници испада да вода из Старог (Ибарског) Колашина мора да прескочи врх Радопоље од 1750 метара на Мокрој Гори да би се нашла у општини Србица. Ово кажем имајући у виду да председник Републике воли да се шепури својим познавањем географије Косова и Метохије. У суштини је велика незналица када овако нешто може да изјави.

Што се тиче кечета, сви они који ме познају знају да није мој стил да се против политичких неистомишљеника служим прљавим триковима. Оно што мислим то и кажем. Али да се мало нашалим, имао сам прилику да видим у Зубином Потоку билборд Александра Вучића са кечетом на глави. Морам да признам да му лепо стоји. Чак много боље него Хашиму Тачију. Можда стога што су до пре неког времена преци Хашима Тачија били и Срби и православци.

Др Марко Јакшић је члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Бриселски споразум, КиМ, Марко Јакшић, ударни