Петар II Петровић Његош: Црногорци не љубе ланце

Часне вериге светог апостола Петра

ap-petarСвети апостол Петар спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).

(Фесјбук страница Православље живот вечни)

Петар II Петровић Његош: Црногорци не љубе ланце

Књижевник Љубомир Ненадовић на путовању кроз Италију у Риму је срео владику Петра II Петровића Његоша. Сећање на сусрет је забележио у  „Писмима из Италије“

Српски књижевник и дипломата, Љубомир Ненадовић (1826-1895), своје утиске и доживљаје са пропутовања по Италији после 1850. године је сажео у путопису „Писма из Италије“. Мајстор пера, описивао је карактер италијанског друштва и менталитет људи, често их поредећи са својим сродницима, према којима није крио дивљење. Писао је са пуно хумора, ведро и искрено, не претендујући на висок књижевни домет, већ да писма буду занимљива и разумљива свима. Говорио је: Сваки читатељ може држати да су управо њему писана.“

Упознао је много утицајних и живописних људи о којима је оставио сведочанство у свом делу. Највећи утисак на њега је оставио сусрет са владиком Петром II Петровићем Његошем, у Риму априла 1851. године. Владика је у Италији боравио како би мало опоравио своје нарушено здравље. Са Ненадовићем и своја три пратиоца је обилазио Рим, чија клима му је пријала.

verige-rib

Цетињски владика и владар Црне Горе са књижевником је посетио једну од најпознатијих римских цркава, Св. Петра у ланцима, у којој се налази чувени Микеланђелов Мојсије и као реликвија чувају ланци којима је наводно свети Петар био окован у Јерусалиму.

У Риму послужило је владику и добро време и добро здравље. Откако смо овде, нити је било облачнога дана, нити се владици враћао кашаљ. Поред свега многога ходања и вожења, нигда се није потужио да је уморан, или да није могао спавати. У Неапољу много је ноћи због кашља провео седећи у столици. Гледање знаменитости по Риму врло га занима. Цркву Светога Петра сам је премерио корацима и казао ми да запишем. Има дужине сто осамдесет четири, а ширине сто четрдесет корака. Кад смо изван Рима једном у пољу били, и толико корака премерили и означили нисмо могли веровати: тако много простора заузме читава њива. У цркви Светога Петра као особита светиња чува се ланац којим је Свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом Часне вериге. У календару, у месецу јануару, њима је посвећен један дан. Сећам се да код нас многи разбирају кад су Часне вериге, да се не би огрешили и у тај дан штогод радили. Тај ланац чува се као светиња и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара скрињу, вади ланац из памука, и са особитом побожношћу приноси га поклоницима, те га они, клечећи, са скрштеним рукама, целивају. Кад је калуђер принео владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече:

„Ала су га добро везали!“

Затим их врати калуђеру, који од чуда једва је могао запитати:

„Зар их неће ваша светлост целивати?“

Владика му, полазећи, одговори:

„Црногорци не љубе ланце!“

Сава Самарџић

(Српски академски круг)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Ово ми је увек било тако сликовито, не само за наоштреност тадашњих (правих) Црногораца на слободарска прегнућа, него и за менталитет тамошњег народа, уопште. Постоји и прича о дечанском игуману који је једном исповедао једног старог Црногорца, учесника Мојковачке битке, а пошто је игуман био наглув, цео метох је могао да чује исповест старог ратника:

    „Јеси ли крао?“ , пита игуман.

    „А јесам, турско“ , одговара Црногорац.

    „Јеси ли убијао?“

    „А што ћу, оче, рат је рат.“

    „А јеси ли чинио прељубе?“

    “ Младост ти је, оче, свукуђ иста…“

    “ Па кајеш ли се?“

    „А не ја, Богуми!“

    😁

    Свиђа ми се

  2. ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

    1813. Рођен је 13. новембра. Место рођења: Његуши (засеок Ераковићи) под Ловћеном, изнад Которских страна, недалеко од Цетиња. Мајка: Ивана, рођена Пророковић, из Залаза, сестра капетана Лазара Пророковића. Отац: Томо Марков, брат Петра I, Стијепа и Сава, имућан сеоски првак и задужбинар. Сестре: Ћане, удата Ђурашковић; Марија, удата за сердара Цуца Андрију Перовића чије је синове Петра, песника, и Стевана Његош школовао. Браћа: Перо Томов, председник Сената (1837-1853), умро 1854; Јован, млад погинуо на Грахову 1836.

    1813-1823. Растао у кући у којој је рођено свих седам владара из династије Петровић (1697-1918). На крштењу добио име Радивоје, а звали су га Раде. Чувао стоку у ловћенским подгоринама и на Ловћену одакле је имао изванредан поглед на Црну Гору, Цетиње, Боку Которску и Јадранско море.

    1823. Дошао у Цетињски манастир код стрица владике Петра I. Први учитељи су му били калуђер Мисаил и Владичин секретар Јаков Цек, под надзором Петра I.

    1825-1826. Годину и по учио код свештеника Јосифа Троповића, игумана манастира Савина, у Топлој код Херцег Новог. Учио је часловац, псалтир, црквено појање, рачуницу, италијански језик. Помагао у црквеним обредима. Спевао шаљиву песму о ћеклићким сватовима.

    1827. Петар I пише 2. фебруара руском изасланику у Дубровнику Јеремији Гагићу да је његов синовац Раде Томов „стојао годину и по данах код јеромнаха Јосифа Троповића“ и да „зна нешто читати“. Жали што га не може послати на школовање у Русију, што је умро његов први одређени наследник Митар Стијепов и што његов други наследник Ђорђије Савов све мање мари за петроградску духовну академију а све више хоће руску војну службу. Секретар Петра I постао је Сима Милутиновић Сарајлија 7. октобра, познати песник који је истовремено бринуо о образовању Рада Томова до 1830. и преносио му своја знања из уметности, филозофије, историје, класике, књижевности.

    1828. Одређени наследник Петра I Ђорђије Савов писмом је затражио од Петра I да ступи у руску војну службу. Петар I је наследничко место наменио Радивоју Томову. Подучава га у језицима које је знао (руски, немачки, италијански, нешто слабије француски и енглески) и упућује га на књиге из своје богате библиотеке.

    1829. Петар I је 13. марта обавестио руског вицеконзула у Дубровнику да је Ђорђија Савова разрешио „сана духовнаго“ и допустио му да буде руски коњички официр, а за наследника је одабрао Радивоја Томова, који је Сими Милутиновићу дао своју „у народном духу“ састављену песму о рату руске царице и турског султана, као и пет десетерачких песама које је забележио. Петар I упутио у Петроград Матеја Вучићевића с меморандумом руској влади.

    1830. Петар I је умро 30. октобра. Пред смрт је свом секретару Милутиновићу издиктирао тестамент који је 31. октобра отворен пред народом и њиховим главарима који су тог дана сахранили Петра I. Он је Рада Томова назначио
    „насљедником, управитељем и чуватељем од свега мојега, народскога и црковнога“, с надом да је он човек „од посла и разума“. Препоручио га је „свему народу црногорскому и брдскому“. Први је у руку пољубио новог господара острошки архимандрит Јосиф Павићевић. За њим су то учинили и најутицајнији народни прваци. После тога су два пута, у два дана, 31. октобра и 1. новембра својим потписима потврдили тестамент и избор Рада Томова за владара Црне Горе. С њима је то учинио и гувернадур Вуко Радоњић. О томе су обавестили окружног которског поглавара Миховила Мартелинија 3. новембра. Игуман манастира Врањина и острошки архимандрит Јосиф, уз учешће стотинак свештеника, закалуђерили су Рада Томова 31. октобра. Гувернадур Радоњић је тајно радио против младог владара. Зато је скупштина народна 29. новембра донела одлуку да се Радоњићу одузму звање гувернадура и земаљски печат. Истовремено је осуђен на смрт, а убрзо, на заузимање Рада Томова, и помилован. Раде Томов је о свом избору упутио службене поруке у Београд, Беч, Петроград, Дубровник. Решавао је неспоразуме о статусу манастира Стањевићи и Маине у аустријској пограничној области. У пословима су му помагали отац, старији брат Перо, посебно Станко Стијепов и остали најближи сродници. Подгоричанин Иван Ивановић Вукотић и његов сестрић Вучићевић поднели руској влади свој предлог о друштвеном преображају Црне Горе. Русија признала избор Рада Томова и одредила помоћ са годишњим субвенцијама.

    1831. Призренски владика Хаџи Захарија Ананије рукоположио је 12. фебруара Рада Томова за архимандрита, на скадарскојезерском острву Кому, у истоименом манастиру, у Успенској цркви. Раде Томов је примио духовно име свог стрица и постао Петар II. О том догађају извештен је аустријски повереник и поглавар Котора 26. фебруара. По руској препоруци и по цетињској молби из Русије су у Црну Гору 25. септембра стигли Иван Вукотић и Матеј Вучићевић, који су на народном збору 14. октобра прочитали лажну царску грамату и поделили ситне дарове главарима. Изабрани су сенатори и основан је Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски. Укупну управу, писао је Његош Гагићу 18. децембра, чини „180 људих, из којијех су 16 совјетници (сенатори), а 164 исполнитељи (pоliziа)“.
    „Исполнитељи“ су чинили Гвардију, а осам перјаника владарску гарду. Бивши гувернадур Радоњић је и даље радио против Његоша. Црногорски повереник у Котору Иван Поповић 27. августа јавља руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу да је Његош „слаб от уха“.

    1832. Његошев суд је 16. јануара решио да се Вуко Радоњић и његов брат Марко ухапсе и затворе. Протерани су из Црне Горе, а бивши гувернадур је умро у Котору 11. јуна. Тако је нестало гувернадурство у Црној Гори. Посебним указом од 20. јануара поставио је Ивана Вукотића за председника Сената, а Вучићевића за потпредседника. О реформама у управи обавестио је кнеза Србије Милоша Обреновића, далматинског гувернера Лилиенберга и которског управитеља Мартелинија. Четрнаест сенатора је било из нахија и Брда. Вукотић саопштава, октобарским писмом, о својој намери да Његош буде само црквени поглавар. Вукотић је тражио да се страни представници обраћају њему и постепено преузимао власт. У фебруару је по други пут без успеха напао отоманска насеља у околини Подгорице (први пут је то учинио у октобру претходне године). У мају је стигао на Цетиње руски дворски саветник, професор и доктор правних наука Александар Рoјц са тајним задатком. Његош је у јуну примио вицеконзула Гагића и упутства руског Министарства иностраних дела. Повећали су се неспоразуми с подгоричким Мехмед Решид-пашом. Жали се Јосифу Рајачићу на слабо здравље.

    1833. Велики народни збор је 4. јуна одлучио да се Његош по његовој жељи завладичи у Русији. С Цетиња је кренуо 15. јуна, сишао у Котор и Прчањ, па преко Трста у Беч стигао 16. јула. Ту се упознао с Вуком Караџићем, Јернејом Копитаром и управником штампарије мехитариста коме је предао рукопис управо спеваног „Гласа каменштака“. У двонедељном боравку бечком срео се с карловачким митрополитом Стефаном Стратимировићем, руским послаником Татишчевим и другим званичницима. Преко Пољске је почетком августа стигао у Петроград. Примили су га цар Николај I, министар спољних послова и вицеканцелар Неселроде, оберпрокуратор руског Светог синода Нечајев. Испословао је руску помоћ и наклоност. У Преображењској лаври рукоположен је за владику 18. августа. Присуствовали су цар и његова свита. Купио је за три хиљаде рубаља малу штампарију и са собом почетком октобра, на повратку, повео петроградског штампара Михаила Петрова. Преко Халеа, Лајпцига, Дрездена, Прага, Беча, Граца, Љубљане, Трста, Задра и Дубровника дошао је у Котор и одатле отишао на свечани дочек на граници и у Цетињу 23. децембра. На путу је тражио српска слова за штампарију која је радила до 1852 (када је претопљена у пушчана зрна). У Трсту је нашао учитеља француског језика. Када је донета одлука о његовом одласку у Русију, на истом Збору, усвојен је Законик („Закони отачаства“) који је саставио председник Сената Вукотић. Он је водио послове у Његошевом одсуству, изменио неке чланове Сената, једног Петровића утамничио, себе од подофицира произвео у генерала, хотског првака заваравао царским порукама, тобожњим, и дао му војводство. Повезао се с Његошевим противницима, а он је, одмах по доласку из Русије, 27. децембра, на скупштини саопштио царску грамату. Вукотић и Вучићевић су смењени.

    1834. У марту прописао порез у три класе. Због тога је неко на њега пуцао у Бјелопавлићима. Основао прву школу на Цетињу са тридесетак ђака и учитељем Петром Ћирковићем. Другу школу отворио у Добрском Селу. Прорадила штампарија на Цетињу коју је донео из Русије. Вук Караџић био његов гост од 17. септембра до 10. новембра. Свог претходника Петра I прогласио за свеца 31. октобра и о томе обавестио руски Свети синод. У својој штампарији објавио збирке песама „Лијек јарости турске“ и „Пустињак цетински“, као и песму „Србин Србима на части захваљује“. Крајем априла Турци из Спужа похарали суседна црногорска села. У јуну тражио сусрет са скадарским Хафис-пашом. У јулу понудио канцелару Метерниху продају манастира Маине. Од управе Задра тражио да га др Никола Пинели прегледа и лечи. Сумња да се болест може брзо излечити.

    1835. Добио звање архиепископа две године након завладичења. У марту Турци побили двадесетак чобана у Кучима. За освету, одред Цеклињана, Љуботињана и Куча напао је у ноћи између 21. и 22. марта османску посаду и освојио град Жабљак. Црногорци су, међутим, већ 30. марта морали да напусте Жабљак, запленивши овде два топа на којима су угравирани Његошеви стихови. Покренуо „Грлицу“, први црногорски часопис, календар (1835-1839). Подигао Табљу, малу тврђаву више Цетињског манастира. Видео да није подесна за одбрану, па су на њој, недовршеној, касније истицане посечене турске главе. Ђорђије Савов напустио руску војну службу и дошао да помаже Његошу. Објавио на Цетињу приповест „Житије Мрђена Несретниковића“.

    1836. На Цетињу штампан „Српски буквар“ за Црну Гору. На Грахову 23. августа у борби с великом војском паше Ризванбеговића и муселима Смаил-аге Ченгића црногорска војска тешко поражена. Погинуло је девет Петровића, а међу њима и Његошев брат Јован. Вукотић и Вучићевић и даље шире интриге по Русији после изгона с Цетиња. Ради тога у Петроград послао свог секретара Димитрија Милаковића. На Цетињу штампане Вукове „Народне српске пословице“. У Будви позајмио новац и 25. новембра обавестио руског посланика да одлази у Петроград. Када је стигао у Беч, кнез Горчаков депешом му 27. децембра предложио да се врати у Црну Гору. Његошев отац се с Његуша преселио у Цетињски манастир.

    1837. Купио Карађорђеву сабљу 13. јануара и у њену част срочио оду. Објавио осам песама. Меморандумом почетком јануара затражио припајање Зете Црној Гори и руску помоћ од 80.000 рубаља. Добио неповољан одговор 24. јануара. Помишљао да из Беча оде у Париз. Уговорио продају манастира Стањевићи и Маине Аустрији за 34.000 форинти. У Петроград се упутио 19. фебруара. Задржан је у Пскову. Руси шаљу Гагића у извидницу на Цетиње. У Пскову, као и у Бечу, учи француски. После одуговлачења и повољног реферата Родофиникина дошао у Петроград 30. маја. Примио га је цар Николај I. Добио је тражену помоћ у рубљама, с асигнацијама, у десет година. Крајем јуна, преко Варшаве и Беча дошао у Трст, одакле је с руским изаслаником пуковником Озерецковским стигао на Цетиње 27. августа. За државног благајника 28. августа поставио свог секретара Милаковића. На општем сабору 4. септембра изабрано дванаест сенатора, за председника Сената Перо Томов, за потпредседника Ђорђије Савов. Затражио да Русија има код њега свог конзула. На немачком објављена Вукова књига о Црној Гори и Црногорцима и о њима повољан чланак у „Аlgеmеinе Zеitung“. Пред крај године обезбедио новац за подизање зграде за Сенат, школу и своју резиденцију. Опевао одлазак Озерецковског из Црне Горе 22. октобра. Установио матичне књиге и статистику по којој је Црна Гора имала 339 села, 9.328 кућа и 20.750 наоружаних људи.

    1838. Од почетка године до почетка јула следеће године, на Цетињу борави Антид Жом који Његоша подучава француски језик. Ради геолошких истраживања стигао половином маја руски рударски капетан Коваљевски, а 12. јуна саксонски краљ Фридрих Аугуст II, страствени ботаничар. У дводневном боравку се одушевио природним богатством и Његошевом библиотеком на неколико језика. Његош му је преко ноћи штампао похвалну песму, касније по краљевој жељи преведену на немачки. Подигао је резиденцију Биљарду. На Цетињу је штампана „Српска граматика“, за црногорску младеж. Покушава да у Ријеци Црнојевића оснује радионицу за справљање барута. Коваљевски је припремио повољан реферат о четворомесечном боравку у Црној Гори. Неки сенатори и главари траже да се обнови гувернадурство и предлажу да гувернадур буде Ђорђије Савов. Његош, зловољан и лошег здравља, то не прихвата. Преселио се у Биљарду, одредио по два сата пре и после подне за пријеме, осамио се. У нову резиденцију унео билијар по којем је добила име. На зидове обесио трофејно оружје и портрете Бајрона, Наполеона, Петра Великог, а под Карађорђевом сликом исписао стихове слављења. Његош је са заповедницима босанско-херцеговачким потписао уговор о миру 1. новембра. Ту је уписана „независна област црногорска“. У новембру тражио мир и са скадарским везиром Хаин-пашом. За наследника одредио синовца Павла Перова. Грахово се сасвим отргло турској управи и то је погоршало односе с херцеговачким везиром.

    1839. Турци изненадно нападају две црногорске области 13. јуна и 16. јуна, а потом 24. јуна бјелопавлићко село Јастреб. Ту су доживели пораз. Погинуо је њихов заповедник Бећир-бег Бушатлија. Његош је победу опевао и добио честитку из Петрограда. Срео се с аустријским писцем Густавом Ритером фон Франклом, с песником и професором Хајнрихом Штиглицом, с енглеским научницима Хенријем Лејардом и Едвардом Митфордом.

    1840. У јуну которски капетан Орешковић послао опширан опис стања у Црној Гори и о Његошевој управи далматинском гувернеру Јохану Аугусту фон Турском. Посетио га руски научник Срезњевски. Његош је с неколико сенатора долазио на скадарскојезерска острва Врањину и Лесендро (где је подигао тврђаву). Да би осветио погибију свога млађег брата Јована и осталих Петровића и Црногораца код Грахова четири године раније, затражио од кнеза Дробњака Новице Церовића и других дробњачких, морачких и ускочких вођа да убију Смаил-агу Ченгића. Они су на то радо пристали и, кад је Смаил-ага дошао у Дробњак да сакупља харач, једна чета Дробњака, Морачана и ускока напала је 5. октобра његов логор на Мљетичку. После кратке борбе Смаил-ага је са својом пратњом убијен. Погибијом Смаил-аге отпочела је борба за коначно ослобођење дурмиторске области. Склопио је 7. новембра мир с Али-пашом. У децембру издао „Грамоту“ у Карађорђеву част. Себи нашао учитеља немачког језика.

    1841. Карађорђевог сина Александра Карађорђевића одликовао војводским чином. На Цетиње 28. маја дошли Вук Караџић, руски научник Надеждин и дворски саветник Кнежевич, а потом и Људевит Гај и Антун Мажуранић, чији је брат Иван написао спев „Смрт Смаил-аге Ченгића“ (1846). Од 29. маја до 9. јуна обилазио је Црну Гору пруски ботаничар др Вилхелм Ебел, који је наредне године о томе штампао путопис. Штиглиц објавио своје дело „Еin Bеsuch аuf Моntеnеgrо“. У јулу, после четворогодишњег преговарања, завршено разграничење Црне Горе и Аустрије. Његоша руски цар одликовао Орденом св. Ане првог степена. Од Јохана Турског добио микроскоп.

    1842. Одеско друштво љубитеља историје и старина Његоша изабрало за свог члана 1. фебруара. Крајем марта и почетком априла угостио секретара поглаварства у Далмацији који му је уручио брилијантски крст, дар аустријског цара Фердинанда I. У Петрограду је 1. јуна умро Павле Перов, Његошев наследник који се школовао у пажевском корпусу. Друштво српске словесности у Београду изабрало Његоша за свог почасног члана 23. јуна. У Дубровнику с Али-пашом Сточевићем потписао споразум о пограничном миру 24. октобра. Његоша посетио руски историчар и археолог Александар Попов, писац доцније објављене књиге о путовању у Црну Гору.

    1843. На Грахову је био оружани судар Али-пашиних и црногорских одреда (28. септембра). Упутио је хиљаду и по војника на границу Албаније због покретања трупа скадарског везира. Његошев секретар Милаковић и Али-пашин изасланик Осман-ага потписали су 9. новембра мировни уговор у Котору. Задужио је игумана Мојсија Зечевића да попише војску у Црној Гори и Брдима. Осман-паша Скопљак, заповедник Скадарског ејалета, напао је Пипере 13. септембра, а 28. септембра заузео Врањину и Лесендро. Његош пише да се његових двеста војника у тврђавама острвским борило против десетак хиљада Турака. Покушао је да поврати острва војним путем, али без успеха. Да би повратио острва планирао је да набави лађе и топове, па је у децембру покренуо дипломатску активност преко Беча.

    1844. Пошао је у Беч 21. јануара. За заменика док је на путу одредио свог брата Пера, председника Правитељствујушчег сената. С пратњом је из Котора запловио 25. јануара, стигао у Дубровник где је дознао цену топовњача чију је градњу уговарао на Корчули (27. јануара), преко Сплита, после разгледања Диоклецијанове палате и Ескулаповог храма доспео у Задар, па у Трст, где је три дана био гост гувернера грофа Франца Зерафа Стадиона, о чему је спевао песму „Три дана у Тријесту“. У Трсту је Његош италијанском писцу Франческу Дал Онгару приповедао догађај „Јела или вереница Црногорка“. Франческо је приповетку објавио 1858. и навео од кога ју је добио. У Беч је стигао у фебруару. Преко руског представника у Бечу Медема тражио је да се поврате изгубљена острва. Дворској аустријској канцеларији поднео промеморију за надокнаду трошкова за одржавање реда у Боки, за трговинске и царинске повластице и у дипломатској мисији деловао у Бечу до 28. марта. Преко Трста и Венеције, чије је знаменитости пажљиво разгледао, стигао је 16. априла на Цетиње. Од руског Светог синода добио митрополитску диплому. Средином године је тражио од Стефана Дојмија, аустријског поглавара у Котору, да му због грудобоље пошаље лекаре. Крајем августа и почетком септембра, у Прчању, у кући Филипа Луковића, био је десет дана на лечењу, а 7. септембра вратио се на Цетиње. У септембру у Црној Гори био енглески етнолог и археолог Џон Гарднер Вилкинсон, писац књиге о Далмацији и Црној Гори (1848). Започета градња пута од Његуша до границе.

    1845. Почетком фебруара била је завршена његова гробна црква на Ловћену, на Језерском врху. У пролеће написао и исте године у Београду објавио „Лучу микрокозма“, религиозно-филозофски спев о настанку света. Објавио и „Огледало србско“. У Перасту, смештен код богатог Ђорђа Ђурановића, на лековитом купању остао десет дана (23. јул – 2. август). Тај боравак је обележен песмом „Ноћ скупља вијека“. Посетио цркву Свете Тројице на Превлаци код Тивта. Учланио се у Матицу српску.

    1846. Аустријском канцелару Метерниху у фебруару упутио опширну представку. Гладну и неродну годину искористио је скадарски везир и припремио велике количине жита као мито. Доста Црногораца је понизно дошло у Скадар, међу њима и неки чланови Сената са родбином. За такве радње Његош је прописао казне мушкетања (стрељања) или недавања свештеничког чина. Скадарски Осман-паша је Црногорцима, појединачно и кришом, поделио десет хиљада сребрних фиорина. Од неких је тражио да убијају своје главаре. Обласна управа је ослабила. Помажу му брат Перо и Ђорђије Савов. Његош је написао „Горски вијенац“ у коме је опевао покољ потурица у Црној Гори на Бадње вече 1703, у време владике Данила. С рукописом и 20.000 дуката, намењених да их депонује у бечкој банци, из Цетиња је кренуо 16. октобра и у Бечу остао до 25. фебруара 1847. У градској четврти Леополдштат повезао се са дворским пиротехничарем Антоном Штувером, хтео да купи експлозив за акцију на изгубљена острва Врањину и Лесендро, али је његова намера спречена. Написао је петицију руском државном секретару Неселродеу, за продужење субвенције од 80.000 рубаља, опет молио интервенцију код Порте за враћање два острва и тражио пријем. Искао је и помоћ за обнову Цетињског манастира који је срушио везир Ћуприлић 1714. Желео је и да посети гроб свог синовца и одабраног наследника. Николај I, император руски, није Његошу одобрио долазак у Петроград, са образложењем да је потребно Његошево присуство у Црној Гори, али је субвенцију Црној Гори продужио у истом износу до 1852. Радио је на припреми за штампу „Горског вијенца“ и највише времена проводио с Вуком Караџићем. Анастас Јовановић је урадио Његошев портрет. Крајем године на Цетињу боравио лондонски географ Пејтон.

    1847. Упознао Франца Миклошића, словеначког слависту и професора у Бечу који је као цензор за словенске књижевности издао дозволу за штампање „Горског вијенца“. Објављен је „Горски вијенац“. Његошу пише 20. јануара председник Сената, његов брат Перо Томов, да је глад у земљи велика, да скадарски везир увећава мито. Његош је одмах дошао из Беча. Црмничани су запалили куће својих сродника који су се покорили Осман-паши. Његошев ујак Лазар Пророковић је са перјаницима спречавао одметање у Пиперима и Бјелопавлићима. Осман-паша је покренуо војску, а код њега, на поклоњење, дошло око 500 људи. Предводили су их капетан Маркиша и Никола Пламенац. После њиховог доласка с даровима у Црмници је у априлу плануо оружани сукоб између Његошевих присталица и противника. Прве је помагала црногорска војска, а друге око четири хиљаде војника Осман-паше, али су протерани из Црмнице. О томе је Његош спевао „Кулу Ђуришића“, а одметнуте Црмничане казнио. У јулу је отпочео изградњу тврђаве Бесац изнад Вирпазара и за тврђаву спремио осам топова. Стрељани су пиперски сенатор Тодор Мушикин Божовић, његов син Јован и брат Милош, пред Биљардом, по наредби Његошевој, који је с прозора посматрао призор. То је био пример за све који буду примили везирске дарове. Установио је Обилића медаљу за јунаштво. Написао драмски спев „Лажни цар Шћепан Мали“ о самозванцу који је владао Црном Гором 1767-1774. У листу „Lа Dаlmаziа“ Франчески објавио први и опсежан приказ „Горског вијенца“, у бројевима од 10. и 17. јуна, с честитком „Словенима који овим дјелом добијају прву драму великог надахнућа и истинског народног духа“. Те године се спријатељио с књижевником Николом Томазеом. Турци су поражени у Ускоцима, а Његош спевао „Чардак Алексића“.

    1848. Револуционарни покрети у Француској и Аустрији захватили су и Боку Которску. Бокељи су се поделили. Његош им шаље поруке. У мају се прогласом обраћа Бокељима и Дубровчанима. Окружни поглавар у Котору Едуард Гриј затражио је објашњење. Одговор му је дипломатски срочен 13. јуна. У септембру је спреман да пошаље неколико стотина војника у помоћ Србима у Војводини. Његош је, исто тако, једним писмом, пуним патриотског жара, понудио хрватском бану Јелачићу оружану помоћ од три хиљаде Црногораца. С великим одушевљењем пратио је српски покрет у Војводини, а њихове вође Стратимировића и Книћанина одликовао Обилића медаљом. Успоставио је везу са кнезом Александром Карађорђевићем. У августу је захтевао дозволу да оде у царску аудијенцију у Петрограду. Према немирима у Грбљу био је уздржан. Посетио га је изасланик владе Србије Матија Бан, који је о томе оставио занимљиве записе. Шаље поверљиве људе у Херцеговину и Босну, у Пећ и другде. Ствара планове за ослобођење околних територија од турске власти.

    1849. Подржао „Устав“ за српско ослобођење. Почео да учи грчки и турски језик. Тражио је 14. јула преко грофа Орлова дозволу од императора да опреми четири-пет хиљада војника који би се удружени с руском војском борили против Мађара. Предосећа опасност од Омер-паше Латаса, војног заповедника Босне и Херцеговине. Здравље му се погоршава. У децембру је од которског поглавара Ивачића тражио помоћ др Голџија, који је дошао на Цетиње, констатовао тешку болест плућа, а брига и страх се преносили Црном Гором.

    1850. У фебруару се ранији Његошев учитељ Филип Вуковић обратио др Голџију да Владика дође у Котор, на лечење. Исто је урадио и Његош 15. марта. Сишао је у Котор 16. априла, а лекари Вићенцо Голџи и Петар Маринковић установили су да има туберкулозу. Прешао је у Прчањ 7. маја, тамо се лечио и 1. јуна написао тестамент. У Италију је паробродом отишао 20. јуна. Истог дана је био у Дубровнику. Писмо и свој тестамент је послао руском вицеконзулу Гагићу. На путу су га пратили секретар Милаковић, војвода Новица Церовић и сестрић Стеван Перовић Цуца. У Задру су га на броду посетили барон Геталди и генерал Куријафски. Испратио га је оркестар аустријске војске. У Трсту је Андрији Стојковићу предао рукопис „Лажног цара Шћепана Малог“. У Котор се из Италије вратио 16. јула, а Гагићу писао из Цетиња четири дана касније. Своје зебње написао је 17. јула Илији Гарашанину. У септембру и октобру српске новине јављају да му је боље. Почетком октобра у Црној Гори био немачки путописац Јохан Георг Кол, писац књиге „Rеisе nаch Istriеn, Dаlmаtiеn und Моntеnеgrо“ (1851). У Котор Његош дошао 24. новембра, продужио у Задар и Трст. Ту су му Јулије Радишић и Ђорђе Стратимировић препоручили да оде код др Шкоде у Беч. Носио је рукопис песама „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. У Беч је дошао 11. децембра. Др Шкода га је послао у Италију. Преко Трста, Венеције, Милана, Ђенове и Рима отишао је у Напуљ. На путу су га пратили његов зет Андрија Перовић, Ђуро Средановић и перјаник Вукале.

    1851. У Напуљ је стигао 5. јануара. У Напуљу га је посетио песник Љубомир Ненадовић и у „Писмима из Италије“ дао живописна сведочанства, укључив и оно да је тамо Његош писао историју Црне Горе на француском језику. Посетио га је амерички вицеадмирал. Пео се и на Везув. Два пута је био у Риму. Када је чуо за убиство Али-паше Сточевића, проклео је Омер-пашу Латаса. Дошао је у Трст 16. маја, а у Беч недељу дана касније. У Хацингу га је посетио италијански археолог Франческо Карара. Објављен „Лажни цар Шћепан Мали“. Тражио је од руског амбасадора у Бечу Мејендорфа да оде у Петроград, али је примио поруку да се врати у Црну Гору. Николај I је тада долазио у Оломуц, на сусрет с аустријским владарем, али није прихватио Његошеву молбу да га прими. У мају је др Шкода установио да Владици нема лека. Сенат је у Беч упутио Вида Бошковића и Димитрија Милаковића. С њима је Његош 31. августа био у Задру, два дана касније у Котору, а 4. септембра на Цетињу. Тражио је да му се због хладноће опреми кућа у Ријечкој нахији или да оде у приморје, писао Неселродеу, Гагићу, Вуку и другим пријатељима да му „тијело страда“ а душа се „вије по олујама“. Умро је у Биљарди 31. октобра, ујутру, у 10 сати, у исти датум када је пре двадесет и једну годину проглашен за владара Црне Горе. Три дана касније сахрањен је у гроб свог стрица Петра I, а у капелу на Ловћену је пренет у августу 1855. Тако му је испуњена жеља да почива на врху планине под којом је рођен.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s