Петар II Петровић Његош: Црногорци не љубе ланце

Часне вериге светог апостола Петра

ap-petarСвети апостол Петар спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).

(Фесјбук страница Православље живот вечни)

Петар II Петровић Његош: Црногорци не љубе ланце

Књижевник Љубомир Ненадовић на путовању кроз Италију у Риму је срео владику Петра II Петровића Његоша. Сећање на сусрет је забележио у  „Писмима из Италије“

Српски књижевник и дипломата, Љубомир Ненадовић (1826-1895), своје утиске и доживљаје са пропутовања по Италији после 1850. године је сажео у путопису „Писма из Италије“. Мајстор пера, описивао је карактер италијанског друштва и менталитет људи, често их поредећи са својим сродницима, према којима није крио дивљење. Писао је са пуно хумора, ведро и искрено, не претендујући на висок књижевни домет, већ да писма буду занимљива и разумљива свима. Говорио је: Сваки читатељ може држати да су управо њему писана.“

Упознао је много утицајних и живописних људи о којима је оставио сведочанство у свом делу. Највећи утисак на њега је оставио сусрет са владиком Петром II Петровићем Његошем, у Риму априла 1851. године. Владика је у Италији боравио како би мало опоравио своје нарушено здравље. Са Ненадовићем и своја три пратиоца је обилазио Рим, чија клима му је пријала.

verige-rib

Цетињски владика и владар Црне Горе са књижевником је посетио једну од најпознатијих римских цркава, Св. Петра у ланцима, у којој се налази чувени Микеланђелов Мојсије и као реликвија чувају ланци којима је наводно свети Петар био окован у Јерусалиму.

У Риму послужило је владику и добро време и добро здравље. Откако смо овде, нити је било облачнога дана, нити се владици враћао кашаљ. Поред свега многога ходања и вожења, нигда се није потужио да је уморан, или да није могао спавати. У Неапољу много је ноћи због кашља провео седећи у столици. Гледање знаменитости по Риму врло га занима. Цркву Светога Петра сам је премерио корацима и казао ми да запишем. Има дужине сто осамдесет четири, а ширине сто четрдесет корака. Кад смо изван Рима једном у пољу били, и толико корака премерили и означили нисмо могли веровати: тако много простора заузме читава њива. У цркви Светога Петра као особита светиња чува се ланац којим је Свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом Часне вериге. У календару, у месецу јануару, њима је посвећен један дан. Сећам се да код нас многи разбирају кад су Часне вериге, да се не би огрешили и у тај дан штогод радили. Тај ланац чува се као светиња и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара скрињу, вади ланац из памука, и са особитом побожношћу приноси га поклоницима, те га они, клечећи, са скрштеним рукама, целивају. Кад је калуђер принео владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече:

„Ала су га добро везали!“

Затим их врати калуђеру, који од чуда једва је могао запитати:

„Зар их неће ваша светлост целивати?“

Владика му, полазећи, одговори:

„Црногорци не љубе ланце!“

Сава Самарџић

(Српски академски круг)

Advertisements

One thought on “Петар II Петровић Његош: Црногорци не љубе ланце”

  1. Ово ми је увек било тако сликовито, не само за наоштреност тадашњих (правих) Црногораца на слободарска прегнућа, него и за менталитет тамошњег народа, уопште. Постоји и прича о дечанском игуману који је једном исповедао једног старог Црногорца, учесника Мојковачке битке, а пошто је игуман био наглув, цео метох је могао да чује исповест старог ратника:

    „Јеси ли крао?“ , пита игуман.

    „А јесам, турско“ , одговара Црногорац.

    „Јеси ли убијао?“

    „А што ћу, оче, рат је рат.“

    „А јеси ли чинио прељубе?“

    “ Младост ти је, оче, свукуђ иста…“

    “ Па кајеш ли се?“

    „А не ја, Богуми!“

    😁

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s